Vredan lopov je najgora kombinacija

„Mislim da je glavni razlog ćutanja dela akademske zajednice strah. U tome ih donekle i razumem. Meni je čak u Nemačku redakcija provladinog tabloida „Alo“ slala preteća pisma i tražila od dekana i predsednika Univerziteta u Visbadenu da me otpuste. Zloupotreba i ponižavanje Univerziteta u Beogradu nije ništa novo u našoj politici i nažalost politika je za ovo potčinjavanje i ponižavanje uvek pronalazila (ili postavljala) izvršioce sa samog univerziteta.“

Profesor Raša Karapandža podigao je veliku prašinu kad je pre četiri godine analizirao doktorat Siniše Malog i utvrdio da je falsifikat. Otvaranje ove teme napravilo je neprilike i Fakultetu organizacionih nauka i vlasti i aktuelnom gradonačelniku Beograda. Ali i otvorilo pitanje akademske čestitosti i nateralo akademsku zajednicu da se izjasni, ili da ćuti, što je takođe nekakvo „izjašnjavanje“. Četiri godine kasnije ni ovaj ni drugi slični slučajevi nisu rešeni, ali je Karapandža, uz akademika Dušana Teodorovića i dr Milovana Šuvakova, pokrenuo peticiju sa zahtevom da se poštuje akademska čestitost i da se ne dodeli doktorska titula za plagirani doktorat. Sve ovo može se smatrati borbom za krucijalni interes Srbije, a to je kredibilitet visokog obrazovanja.

Kako ste se uopšte odlučili da proverite doktorat gradonačelnika Beograda Siniše Malog?

Jedini razlog zašto sam odabrao da se bavim analizom doktorske teze baš Siniše Malog je taj što je on doktorirao na Univerzitetu u Beogradu. Ostali političari čije su doktorske teze dovedene u pitanje su doktorirali na po meni poprilično bizarnim institucijama. Uzmite na primer doktorsku tezu ministra Nebojše Stefanovića. On je svoju tezu napisao na srpskom, na ćirilici. Tako napisanu tezu su mu ocenili Korejac, Francuz i Mića Jovanović – čovek koji je lagao da je doktorirao na Londonskoj školi ekonomije (LSE). U tom konkretnom slučaju potpuno je jasno da dva od tri člana nisu mogli ni da pročitaju tezu gospodina Stefanovića, dok za trećeg člana komisije nije uopšte jasno da li ima doktorsku titulu koja je preduslov za učestvovanje u takvim komisijama u Srbiji. Nakon toga, postaje besmisleno svako čitanje i analiza bilo koje teze „odbranjene“ na Univerzitetu Megatrend/Džon Nezbit/ kako god da se danas zove, jer teze tamo ne čitaju ni članovi komisije koji te teze ocenjuju. 

Na koji način ste proveravali tezu Siniše Malog i do kojih zaključaka ste došli?

Analiza i dokumentovanje plagijata je složen proces koji se sastoji iz više koraka: prvo, standardnim softverskim rešenjem TurnitIn analizira se ceo tekst teze i dokumentuje koje su rečenice u toj tezi identične sa bilo kojim tekstom u velikoj bazi naučnih radova, knjiga i veb-sajtova. Potom, ukoliko TurnitIn software ukaže da je Siniša Mali na primer kopirao tekst iz knjige profesora Begovića, Živkovića i Mijatovića, potrebno je proveriti datum objavljivanja te knjige, kako bismo bili sigurni da nisu ti autori tekst kopirali od Siniše Malog, a ne Siniša Mali od njih, kao što sumnjamo. Ovu proveru je potrebno uraditi za svaki tekst na koji se potencijalno sumnja da je izvor iz koga je Siniša Mali kopirao.

U mojoj analizi doktorata Siniše Maloga predstavio sam dokaze da je on ne samo kopirao tekst, već i doslovce prevodio sa engleskog jezika iz doktorske teze dr Hajlemarijama o privatizacijama u Eritreji. Ovakve doslovne prevode, softversko rešenje TurnitIn neće pronaći. Takva doslovna prevođenja se obično pronalaze čitanjem radova koji se sa radom koji se analizira poklapaju u tome koje radove citiraju. Npr. TurnitIn će pronaći da je Siniša Mali citirao više radova koje je citirao i dr Hajlemarijam. Potom je potrebno pročitati doktorsku tezu Siniše Malog i doktorsku tezu dr Hajlemarijama i onda „ručno“ pronaći doslovce prevedene delove ukoliko postoje.

Pošto je optužba za plagijat veoma ozbiljna optužba, sve ovo treba dokumentovati i obezbediti da rezultati te analize budu dostupni i proverljivi javnosti ne samo u trenutku analize, već i nakon mnogo godina. Da bi se to postiglo, nije dovoljno objaviti tekst i staviti rezultate analize na raspolaganje javnosti. Potrebno je i snimiti sve izvore iz kojih je Siniša Mali kopirao tekst i to na način koji je objektivan i svima dostupan. Na primer, ako je Siniša Mali kopirao tekst sa veb-sajta Privredne komore, nakon nekoliko godina Privredna komora svojom voljom ili pod pritiskom može da izmeni sadržaje na svom sajtu. Zato je bilo neophodno sve veb-sajtove sa kojih je Siniša Mali kopirao tekst snimiti koristeći Wayback machine – veb-sajt koji služi za snimanje istorije interneta. Taj sajt sačuva veb-stranicu koja mu se zada i zapiše vreme kada je ta stranica snimljena.

Vi ste na društvenim mrežama, pre svega na Tviteru, doživeli i priznanja za svoj trud, ali i osporavanja. Kako tumačite činjenicu da ima ljudi koji ne žele da se eventualni lažni doktorati isteraju na čistac?

Taj otpor je očekivan i prirodan. Gotovo ništa što posmatramo u našem društvu u tom procesu nije novo. Mi živimo u vremenu postmoderne i gotovo sve se već desilo. Nisu plagijati, kao što nisu ni borba ili opiranje borbi protiv plagijata, srpski izum. Ono što me čini optimistom je to što plagijati ne zastarevaju. Tako da će ti slučajevi akademskih krađa svoj epilog doživeti. Siniša Mali nema taj luksuz da može da ode u Belorusiju (ili gde god su se, recimo, već krili do zastare optužbi za krivična dela članovi porodice Karić), pa da se nakon jedne decenije vrati u Srbiju i da se onda svi zajedno pravimo da se ništa nije desilo. Akademska krađa ne zastareva.

Kako tumačite ponašanje akademske zajednice koja uporno ćuti na slučajeve nekoliko najblaže rečeno spornih doktorata?

Mislim da je glavni razlog ćutanja jednog dela akademske zajednice strah. U tome ih donekle i razumem. Meni je čak u Nemačku redakcija provladinog tabloida „Alo“ slala preteća pisma i tražila od dekana i predsednika Univerziteta u Visbadenu da me otpuste, jer između ostalog borbom protiv plagijata „…narušavam ugled cenjenog građanina Srbije…“. Zloupotreba i ponižavanje Univerziteta u Beogradu nije ništa novo u našoj politici i nažalost politika je za ovo potčinjavanje i ponižavanje uvek pronalazila (ili postavljala) izvršioce sa samog Univerziteta. Pogledajte samo kako je 1950. godine na tom istom univerzitetu bio tretiran Milutin Milanković. Slično tome, ne treba zaboraviti i da je ne tako davno, 1998. godine, Vlada u kojoj su tada sedeli i Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković i Tomislav Nikolić takozvanim Šešeljevim zakonom ukinula autonomiju Univerziteta u Beogradu i otpustila više stotina profesora i asistenata zbog političke nepodobnosti. Ja duboko verujem da su ta vremena prošla i da su ti strahovi neosnovani, kao i da će ovaj slučaj dobiti svoj epilog.

Fakultet organizacionih nauka već dugo izbegava da utvrdi činjenično stanje po ovom pitanju, a i Rektorat BU ćuti. Kako vi to tumačite?

Mislim da je Fakultet organizacionih nauka  ozbiljno potcenio ceo problem i da su se nadali da će uspeti ceo slučaj da zataškaju organizovanjem lažnih komisija, kao u onoj izreci koja se pripisuje Titu: „Ako ne želiš nešto da rešiš, ti osnuj komisiju.“ Mislim da je takođe bitno da mediji počnu ljude odgovorne za takvo ponašanje  poimence da prozivaju. Primereno je zbog toga u ovakvom tekstu pokrenuti odgovornost svih umešanih za ovo zataškavanje na FON-u. I tu treba pomenuti bivšeg dekane Milana Martića i Miliju Sukovića. Oni su svojim delima pokušali da zataškaju ceo slučaj. Ovakvim javnim pominjanjem tih imena, podiže se cena svakog budućeg pokušaja zataškavanja akademskih krađa. Iz istog razloga, mislim da u medijima treba javno pominjati imena članova komisije koji su ocenili doktorat Siniše Malog: profesora FON-a dr Ondreja Jaška, profesorke FON-a dr Slađane Barjaktarević Rakočević i profesora Ekonomskog fakulteta dr Dragana Đuričina. I to ne zato što nisu primetili da je Siniša Mali krao tekst u svom doktoratu. Već zbog njihove reakcije i pokušaja zataškavanja te krađe. Akademske krađe i plagijati nisu srpski izum. Otkrivao sam ih i u Nemačkoj. Razlika je u tome što su mi se u Nemačkoj članovi takvih komisija zahvaljivali. I da dodam: moj stav je da bi i šteta i za FON i za Sinišu Malog bila mnogo manja da su se sa plagijatom otvoreno i pošteno suočili. 

Predsednik države Aleksandar Vučić je izjavio povodom sumnje u plagijat da „ništa gluplje nije čuo“. Da li taj doktorat ima bilo kakvu akademsku vrednost, prema vašem viđenju?

Predsednik Vučić je to izjavio povodom doktorske teze ministra Nebojše Stefanovića. I, da budem ironičan, tu bih se složio sa predsednikom Vučićem. Optuživati za plagijat u doktoratu nekoga ko je doktorirao na insituciji poput Univerziteta Magatrend/Džon Nezbit/ili kako li se već danas zove i nije previše inteligentno. Sve takve optužbe toj instituciji samo služe kao reklama. Vezano za doktorat Siniše Malog predsednik Vučić je izjavio kako nisu bitne diplome već koliko je neko vredan. Moj komentar na tu izjavu bi se sveo na jednu matematičku nejednakost: pošten i vredan>pošten i lenj>nepošten i lenj>nepošten i vredan. Drugim rečima vredan lopov je najgora kombinacija. A što se tiče akademske vrednost doktorata Siniše Malog, ona je jedino u tome što je otkrivanje  plagijata u tom doktoratu dovelo do uspostavljanja procedura na Univerzitetu u Beogradu za borbu protiv plagijata. Te procedure su, kao što vidimo, i dalje manjkave. Poređenja radi, u Nemačkoj kada je otkriven plagijat u doktoratu ministra odbrane Cu Gutenberga, Univerzitet mu je oduzeo doktorat nakon 12 dana, a sudski epilog zbog narušavanja autorskih prava je došao nakon samo devet meseci. Kod nas nakon skoro četiri godine nemamo nikakv epilog. Nove procedure za tretman plagijata jesu donesene, ali očigledno ih treba unaprediti jer ne daju baš nikakv rezultat toliki period vremena.

Akademik Dušan Teodorović je pokrenuo peticiju, koju je potpisalo više od 300 doktora nauka, da se utvrde lažni, falsifikovani, prepisani doktorati. Zašto, prema vašem mišljenju, ostali ćute?

Peticiju na veb-sajtu http://doktori.org smo pokrenuli zajedno akademik Teodorović, bivši pomoćnik ministra obrazovanja dr Milovan Šuvakov i ja. Tu peticiju je potpisalo preko 350 akademika, profesora i istraživača. Taj broj od 350 potpisnika vam se možda čini kao malen, ali suštinski nije. To je kao kada bi vam neku građansku peticiju potpisalo više od 200.000 građana Srbije. Koliko peticija u Srbiji vi znate da je potpisalo preko 200.000 potpisnika? Uzmite u obzir i da mnogi članovi akademske zajednice i ne znaju za postojanje te peticije, jer je jedina televizija koja je uopšte izvestila o toj peticiji N1. Jer druge, „neameričke“ televizije u Srbiji ili ne smeju da objave vest o toj peticiji, ili smatraju nebitnim šta veliki broj akademika, profesora i istraživača u Srbiji misli i zahteva. Sigurno postoji i deo akademske zajednice koji se plaši, kao i deo koji se neće složiti sa nekim od zahteva ili zarezom u nekoj od rečenica u toj peticiji. Akademska zajednica je složena i udovoljiti svakom članu zajednice sofisticiranih ukusa nije moguće.

Da li to možda ukazuje da je ova pojava rasprostranjena, da je odavno uzela maha, a sada je samo otkrivena, pa mnogi ne žele da se to pitanje otvara jer bi ko zna šta sve isplivalo? Ili prosto svako gleda svoja posla i ne želi da se zamera vlasti?

Sigurno doktorat Siniše Malog nije jedini plagijat. Koliko je ta pojava rasprostranjena teško je reći. Ali zaista ne mislim da je to presudan razlog ćutanja dela akademske zajednice. 

Zašto bi, prema vašem mišljenju, nekome uopšte bio potreban lažni doktorat kad iza njega ne stoji znanje i uvek postoji opasnost da bude otkriven?

Iskreno, mislim da ovo pitanje treba uputiti psiholozima. Moje uverenje je da iza tih lažnih doktorata stoje neka uplašena deca sa manjkom samopouzdanja i odsustvom bilo kakvih moralnih vrednosti. Verujem da se i samopouzdanje i moralne vrednosti grade od ranog detinjstva. Ali to akademske kradljivce nimalo ne opravdava, jer su oni ipak odrasli i odgovaraju za svoje postupke.

Kako vi procenjujete stanje visokog školstva u Srbiji? Povika je uglavnom na privatne fakultete, a kod Siniše Malog u pitanju je državni. Da li onda ova „zaraza“ zahvatila sve segmente akademske zajednice?

Ja bih univerzitete da delim na ozbiljne i neozbiljne, a ne na privatne i državne. Zaista ne mogu da kažem ništa principijelno protiv privatnih univerziteta. Biran sam u zvanje profesora na dva privatna univerziteta, Njujorškom univerzitetu (NYU) i EBS u Visbadenu. Ono što te privatne institucije razlikuje od privatnih univerziteta u Srbiji je što su to neprofitne institucije. Nemaju vlasnika koji trči za profitom. Privatni univerziteti u svetu su obično u vlasništvu neprofitnih organizacija bivših studenata kojima je bitan pre svega kvalitet i reputacija, a ne profit. Kod nas su privatni univerziteti nastali uglavnom u mračno vreme ratova, sankcija i hiperinflacije. I bez obzira na to što je doktorat Siniše Malog odbranjen na Univerzitetu u Beogradu, mi ipak vidimo ozbiljnu razliku u odnosu na Univerzitet u Beogradu u ovom slučaju i Megatrenda u slučaju ministra Stefanoviće. Zataškavanje na Megatrendu je završeno brzo. Uprkos raznim pritiscima, zataškavanje na Univerzitetu u Beogradu i dalje nije uspešno sprovedeno.

Šta je potrebno da na nekom renomiranom evropskom fakultetu čovek dobije zvanje doktora nauka?

Značajan doprinos nauci. To je jedini kriterijum. Zato je svakome ko je kroz taj proces prošao potpuno jasno da niko od onih čiji su doktorati u Srbiji dovedeni u pitanje takav doprinos nije bio u stanju da pruži. Za takav doprinos potrebna je vrsta posvećenosti i rada koja je teško spojiva sa dotičnim osobama i njihovim karijerama.

Da li je dovoljno da se utvrdi da rad nije prepisan, ili postoji još neki bitan kriterijum da bi neko odbranio doktorsku tezu?

Originalnost je sine qua non uslov. Ali ne i dovoljan. Potrebno je postojanje i ozbiljnog naučnog doprinosa. Ali u slučaju osporenih doktorata taj prvi, uslov originalnosti, nije ispunjen. Tako da rasprava o naučnom doprinosu nije preterano smislena.

Da li biste, posle svega, ponovo krenuli u ovo istraživanje doktorata, Siniše Malog ili nekog drugog, ili biste sada radije odabrali da i vi „gledate svoja posla“?

Nakon što sam preživeo srpske, hrvatske, NATO, Hezbolahove, sirijske i izraelske rakete i bombe, pretnje i laži Vučićevih tabloida me sigurno neće uplašiti. Mislim da me i moj društveni status obavezuje da ne ćutim. Želim da vratim društvu uz čiju pomoć (ili uprkos kome) sam od izbeglice uspeo da postanem redovni profesor univerziteta. Moj oblik vraćanja je borba protiv akademske krađe. U tome ću sasvim sigurno istrajati i tu borbu ću nastaviti. Mislim da je bitno da se čuje i takav glas koji treba da bude antiteza delu akademske zajednice poput dekana i profesora baš Pravnog fakulteta Sime Avramovića kome je prihvatljivo da bude na istoj izbornoj listi sa gradonačelnikom njegovog grada koji je ukrao doktorat na njegovom Univerzitetu u Beogradu, kradući od njegovih kolega profesora. Mi smo kao društvo preskočili neke bitne razvojne faze poput humanizma, renesanse i reformacije. Mislim da bi bilo bitno da bar ne preskočimo fazu borbe protiv akademskih krađa.