Da li je oproštaj duga rešenje za svet?

Dok se evropska ekonomija polako oporavlja, brdo dugova raste. Nacionalnim dugovima pridružuju se dugovi privatnog sektora. Da li je oproštaj jedino rešenje?

Danijel Stelter, konsultant i ekspert za finansijske krize, kaže da to što godinama doživljavamo nije bankarska kriza, niti kriza državnih dugova, već dužnička kriza celog zapadnog sveta. Od 1980, državni i privatni dugovi su se više nego udvostručili – od 160 na oko 320 odsto bruto domaćeg proizvoda, piše on u knjizi „Bomba bilionskih dugova“.

Zašto su države i pojedinci tako ekstremno zaduženi? Prema Stelteru, to je posledica pogrešne ekonomske i monetarne politike. Posle pada Berlinskog zida i pristupanja Kine Svetskoj trgovinskoj organizaciji, industrijske nacije su bile pod ogromnim pritiskom, posebno iz Azije.

Umesto investiranja u obrazovanje i inovacije, političari i građani su izabrali lakši put – zaduživanje. Dok su Amerikanci preko kredita sebi ispunjavali san o sopstvenoj kući, Evropa je na isti način finansirala svoje socijalne države. Na te „orgije zaduživanja“, naročito u južnim evropskim zemljama, prosto je navlačila zajednička valuta, evro – i to čak i pre zvaničnog uvođenja. 

„Evro je najavljen 1995. na samitu u Madridu. Dve godine kasnije, kamate su pale, praktično su bile na nemačkom nivou. A onda je povećanje plata finansirano kreditima, što ih je podiglo iznad nivoa produktivnosti“, kaže Hans-Verner Zin, predsednik instituta Ifo. „To je bilo u redu, sve dok su finansijska tržišta bila spremna da daju nove kredite.“

Rizičan privatni sektor

Ali, 2007. je pukao takozvani mehur prenaduvanih cena nekretnina i kredita, prvo u SAD, a zatim u Evropi. Kada je grčki javni dug zapretio da se raširi u evrozoni kao požar, počelo je da se govori krizi državnih dugova. Pritom je Grčka izuzetak, kaže Moric Šularik sa Univerziteta u Bonu. 

„Krize u Irskoj i Španiji, na primer, nemaju nikakve veze sa državnim dugom. To su bili tradicionalni problemi sa naduvanim nekretninama koje su finansirane sa mnogo kredita, delom iz inostranstva i koji su na kraju pukli.“ 

Od 2,5 biliona evra duga u Španiji, više od 70 odsto su iz privatnog sektora. Irska je doduše napustila Fond za spasavanje evra, ali bivši „keltski tigar“ je svojim poveriocima dužan iznos od 400 odsto bruto domaćeg proizvoda. Više od dve trećine su privatni dugovi.

Drugim rečima, privatni sektor je mnogo rizičniji. To je takođe rezultat studije koju je sproveo tim sa Moricom Šularikom na čelu. Analizirano je 90 finansijskih kriza od 1870: „Po pravilu, finansijske krize i kolapsi finansijskog sistema, rezultat su ciklusa duga u privatnom sektoru.“ 

Do sada je uobičajena dijagnoza bila da su prezadužene zemlje same krive za čitav haos. I recept je glasio: štednja radi za smanjenja nacionalnog duga. Da li je reč o pogrešnom leku, zbog pogrešne dijagnoze? 

„Dosadašnje mere štednje su bile kočnica rasta, a time i kočnica za smanjenje dugova“, kaže Danijel Stelter. Ali, ni novo zaduživanje ne bi pomoglo. Po njegovom mišljenju, pomaže samo drastičan oproštaj dugova. Zemljama koje su u krizi, on predlaže smanjenje duga od 30 odsto godišnjeg ekonomskog učinka. 

Moric Šularik ne bi išao tako daleko, osim u slučaju Grčke: „To je verovatno ekonomski razumno, jer bi u suprotnom, sa svojim izuzetno visokim dugovima, Grčka bila osuđena da još mnogo decenija živi na oštrici noža.