Evropski odgovor na „Pojas i put“ ne zabrinjava Peking: Kineske kompanije grade projekte koje finansira EU

Komšije Murman i Natela sede i pijuckaju kafu dok rano jesenje sunce zalazi nad selom Boriti, u Gruziji. Samo nekoliko kilometara dalje, novoizgrađeni autoput „Istok-Zapad“ vrvi od saobraćaja.

Pitanje „da li je novi autoput evropski ili kineski“ kod njih izaziva konfuziju.

„Put grade oni koji ga plaćaju, tako da je evropski“, tvrdi Murman, koji od prvog dana radi na izgradnji puta.

„Ali su (put) napravili Kinezi, dakle put je kineski“, odgovara Natela.

Ova diskusija može biti lokalna, ali ima međunarodne posledice.

Dok Brisel priprema odgovor Pekingu u finansiranju i gradnji globalne infrastrukture, istovremeno se suočava sa neprijatnom istinom: ne samo da se ovi napori ponekad preklapaju sa naporima geopolitičkog rivala, problem je i to što mnoge projekte koje EU finansira grade kineske državne kompanije, piše Politico.

Kineske kompanije su od početka 2019. dobile ugovore vredne više od milijardu evra za projekte koje finansira EIB u zemljama van EU, kao što su Gruzija, Senegal i Tunis.

Ovo predstavlja otprilike 13,1 odsto ukupne vrednosti ugovora sa trećim zemljama koji se pripisuju EIB na portalu EU Tenders Electronic Daili (TED). Poređenja radi, kompanije iz EU su dobile 15,7 odsto ukupne vrednosti ugovora, uključujući i tendere koje dobijaju konzorcijumi u kojima učestvuju firme iz EU.

U nekim godinama (na primer, 2019. i 2024. godine), kineske firme su osvojile vrednije ugovore koje finansira EIB nego kompanije iz EU. Kineske firme dobijaju oko trećinu ugovora koliko i kompanije iz EU, ali ti ugovori su obično vredniji.

Krenite putem izvan Boritija, dela evropskog tranzitnog puta E60 koji povezuje Evropu sa Azijom. Deonica u blizini sela, poznata kao Rikoti put, vodi strmim, planinskim terenom i jedna je od najizazovnijih deonica ovog autoputa.

Finansiranje za njegovu izgradnju stiglo je od Azijske razvojne banke, Svetske banke i EIB-a, koja je projektu doprinela sa 399 miliona evra. Ali, ugovore za izgradnju je dobilo pet građevinskih firmi – a svih pet su kineska državna preduzeća.

Na primer, 2018. godine, China Road and Bridge Corporation (CRBC) potpisala je ugovor od 300 miliona evra za izgradnju deonice Ubisa-Šorapani u blizini Boritija, koja se skoro u potpunosti finansira iz kredita EIB.

Gore navedeni brojevi ne odražavaju puni obim ugovora koje finansira EIB. Na primer, ugovor od 154 miliona evra koji je CRBC obezbedio ranije ove godine za železničku obilaznicu u Srbiji koju finansira EIB naveden je na TED portalu, ali nije uključen u TED-ove zbirne podatke za ugovore koje finansira EIB.

„Postoji tenzija između retorike da je ovo evropska ponuda i činjenice da kineske kompanije grade neke od ovih projekata“, rekla je Kloe Tivan, šefica za digitalnu ekonomiju u Evropskom centru za upravljanje razvojnom politikom.

CRBC nije odgovorio na upit za komentar.

„Globalna kapija“ protiv „Pojasa i puta“

Kada je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen u septembru 2021. najavila „Global Gateway“ (Globalna kapija), bilo je jasno da je to direktan odgovor na međunarodne infrastrukturne ambicije Kine.

Napori Pekinga, Inicijativa Pojas i put, alarmirali su Zapad, koji smatra da Kina na ovaj način osigurava svoje strateške interese i stvara zavisnost od duga u zemljama u kojima se infrastruktura gradila .

„Želimo da kreiramo veze, a ne zavisnosti“ objavila je fon der Lajen tokom svog obraćanja o stanju Unije 2021. godine.

„Mi smo dobri u finansiranju puteva… Ali nema smisla da Evropa gradi savršen put između rudnika bakra u kineskom vlasništvu i luke u kineskom vlasništvu“, dodala je ona.

Danas je veći izazov to što kineske firme često grade puteve koje novcem EU.

Pored EIB-a, EU finansira infrastrukturne radove i putem nacionalnih vlada država članica EU, kao i kroz Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD).

Iako EBRD tehnički nije deo EU, 54 odsto njenih akcija drže EU, EIB i nacionalne vlade država članica. Ostatak drže 44 druge države. SAD, Velika Britanija, Japan i Švajcarska zajedno drže 33 odsto. Rusija drži četiri odsto, a Kina manje od 0,1 odsto.

Međutim, u poslednjih pet godina kineske firme su osvojile 13 odsto ukupne vrednosti projekata javnog sektora koje finansira EBRD. Izvođačima iz EU dodeljeno je 35 odsto ukupne vrednosti u 38 zemalja u kojima EBRD posluje, od kojih su 13 države članice EU.

Pored toga, kineskim firmama su dodeljeni ugovori za privatni sektor kroz razvojne projekte koje finansira EBRD.

U Uzbekistanu, na primer, EBRD obezbeđuje najmanje 500 miliona evra za finansiranje sedam projekata vetra i sunca koje razvija saudijska ACVA Pover ili emiratska firma Masdar, ali koji su ugovoreni sa kineskim državnim preduzećima.

Pošto je većina operacija EBRD-a usmerena ka privatnom sektoru, ova razvojna banka ne objavljuje rezultate svojih tendera.

„EBRD dozvoljava učesnicima iz svih zemalja da pod jednakim uslovima obezbeđuju robu, radove, usluge ili konsultantske usluge za projekat javnog sektora koji finansira EBRD, bez obzira da li je ta zemlja članica“, navodi se u odgovoru EBRD-ove balkanske kancelarije za POLITICO.

Nejednak teren

Učešće Kine u projektima koje finansira EU je zapazila i evropska građevinska industrije.

Evropska privredna komora u Kini je 2020. godine istakla „ozbiljan manjak evropskog učešća“ u projektima Pojasa i puta koje finansira Kina, a koji se često ugovaraju sa kineskim firmama bez tendera.

EIB, s druge strane, zahteva da se ugovori dodeljuju putem konkurentnih tenderskih procedura.

„Ne plašimo se konkurencije na jednakom terenu“, rekao je Frank Kelenbah, direktor European International Contractors, industrijske grupacije. „Ali nikada nećemo moći da se takmičimo sa ovim ogromnim državnim preduzećima koja rade pod kontrolom i sa sredstvima kineske komunističke vlade“.

EIB je s druge strane saopštio da „sve kompanije, bez obzira na geografsko područje i bez diskriminacije, imaju pravo i slobodu da učestvuju u tenderskim (procedurama) koje vodi EIB, a koja dodeljuje ugovore na osnovu brojnih kriterijuma, kao što su ponuda cena i kvalitet za krajnje korisnike”.

EU je razvila nekoliko instrumenata za rešavanje problema nelojalne konkurencije u nabavkama. Jedna od njih je Uredba o stranim subvencijama (FSR), koja ovlašćuje Evropsku komisiju da istražuje ponude stranih kompanija na tenderima za koje se sumnja da imaju koristi od državne pomoći.

Otkako je uredba stupila na snagu početkom 2023. godine, korišćena je četiri puta, a svi osim jednog usmereni su na kineske kompanije.

Jedan od glavnih katalizatora razvoja FSR-a bila je dodela ugovora CRBC-u za izgradnju Pelješkog mosta u Hrvatskoj, koji je takođe finansirala EU počevši od 2018. godine.

„Scenario Pelješkog mosta bio je jedan od ključnih trenutaka za evoluciju razmišljanja EU o svojoj konkurentnosti i ekonomskoj bezbednosti u odnosu na Kinu“, kaže Matej Šimalčik, izvršni direktor Centralnoevropskog instituta za azijske studije.

Austrijska firma Štrabag, koja je takođe licitirala za ugovor, optužila je CRBC za damping cenu i podnela žalbu, ali sudovi nisu našli dokaze o nezakonitim subvencijama.

Međutim, stručnjaci tvrde da državne firme kao što je CRBC imaju koristi od indirektnih državnih subvencija. CRBC je, na primer, uspostavio veliki portfolio projekata u Evropi koji su vezani za kredite Eksportno-uvozne banke Kine (EXIM banke).

Uvođenje FSR-a čini ponavljanje slučaja Pelješac manje verovatnim unutar EU, ali se uredba ne odnosi na projekte izvan Unije, uključujući i one koji bi mogli biti izgrađeni u okviru Global Gateway inicijative. .

Portparol Evropske komisije je rekao da je ovo telo prepoznalo taj problem.

„EU snažno podržava jednake mogućnosti i otvorenu konkurenciju… Međutim, postoji potreba da se osiguraju jednaki uslovi. Evropska komisija razgovara o ovim pitanjima sa EIB-om i aktivno radi – takođe u kontekstu inicijative Global Gateway – na povećanju angažovanja evropskih kompanija“, rekao je “, naveo je portparol u saopštenju.

U njemu se dodaje i da Komisija „istražuje opcije“  koje bi „osigurale najbolji odnos cene i kvaliteta umesto najniže cene kao kriterijuma za dodelu“.

Međutim, Kloe Tivan iz Evropskog centra za upravljanje razvojnom politikom, upozorava da jednostavno „podizanje pragova“ možda neće biti dovoljno da odvrati kineske kompanije od ove prakse.

„Postoji napor da se kineskim kompanijama oteža poštovanje, ali kineske kompanije postaju sve bolje i mnogo ulažu u ESG“, rekla je ona.

U međuvremenu, Tivan kaže da sve evidentnije učešće kineskih kompanija u izgradnji infrastrukturnih projekata podriva sposobnost EU da preuzme zasluge za projekte koji finansira.

Pelješki most je još jednom dobar primer. Dok je Brisel na most gledao kao na razvojni projekat za EU, Peking ga je reklamirao kao „ključni strateški projekat“ Inicijative Pojas i put.

Kineski premijer Li Kećijang, virtuelno je prisustvovao ceremoniji otvaranja mosta, koji je tom prilikom opisao kao „novi most koji unapređuje prijateljstva između (Kine i Hrvatske)“.

Zabuna oko toga da li je most izgrađen zahvaljujući Briselu ili Pekingu bio bi odmah prepoznatljiv i meštanima gruzijskog sela Boriti.

„Kako je ovaj put evropski?“ pita Omar, kome se plaća 11 evra dnevno za kontrolu saobraćaja na autoputu „Istok-Zapad“ koji će uskoro biti završen.

„Ovde je sve kinesko. Evropljani ga plaćaju, ali ga Kinezi grade“, dodaje on.

Izveštavanje za ovaj članak podržano je grantom Istraživačkog novinarstva za Evropu (IJ4EU).