Indija, svetski izvoznik direktora

Harvard biznis rivju osvrnuo se na poslovni mit da je Indija zemlja koja izvozi najviše direktora na svetu.

Imenovanje Satje Nadele za izvršnog direktora Majkrosofta u pojedinim medijima dočekano je naslovima poput „Zašto Majkrosoft , a i svi ostali vole direktore Indijce“. Magazin „Tajm“ je, inače, još 2011. godine objavio članak „Indija je najveći izvoznik direktora“, podseća „Harvard biznis rivju“.

Ali da li su se Indijci zaista učvrstili na vrhu najvećih svetskih korporacija? Analiza liste Fortune liste 500 najvećih kompanija na svetu pokazuje da samo tri firme koje nisu iz Indije imaju direktore koji dolaze iz ove zemlje, to su: Arselor Mital (direktor Lakšmi Mital), Dojče Banka (direktor Anšu Džain) i Pepsi (direktorka Indra Nuji). Tačno toliko nebrazilskih firmi ima Brazilce za direktore, dok čak pet kompanija koje nisu iz Južne Afrike na čelnim pozicijama imaju ljude koji dolaze iz ove zemlje. 

Da li to znači da je teza uglednog ekonomskog eksperta C.K. Prahalada da je „odrastanje u Idniji izvrsna obuka za upravljanje preduzećima“ zapravo pogrešna? Ne baš, ocenjuje „Harvard biznis rivju“. Indijci su zaista postigli neverovatne uspehe u rukovođenju preduzećima u inostranstvu. Procenat „startapova“ u Silicijumskoj dolini kojima rukovode Indici danas je povećan na 13 odsto u odnosu na sedam odsto 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Prema jednoj analizi, godišnji prihod indijske dijaspore iznosi čak jednu trećinu BDP-a Indije, a većina tog novca je zarađena upravo u silicijumskoj dolini. 

Zapravo, pravi mit ne predstavlja uspeh Indijaca u inostranstvu, već tvrdnja da su najveće svetske kompanije postale toliko globalne da nacionalna pripadnost više nama toliki uticaj na to koga će izabrati za svog direktora. Međutim, samo 13 odsto firmi sa Fortune liste 500 najuspešnijih kompanija vode ljudi koji nisu iz države u kojoj se nalazi sedište kompanije. Ukoliko se pogledaju samo strane kompanije koje na svom čelu imaju Indijce, može se videti koliko „otvorenost“ ka stranim direktorima varira od države do države. Dok se evropske firme uglavnom voljne da imenuju direktora iz inostranstva, američke firme su po tom pitanju nešto strože, dok su japanske najzatvorenije. 

Sklonost kompanija da imenuju strane direktore takođe je u direktnoj vezi sa njihovom otvorenošću prema trgovini, kapitalu, informacijama i ljudima. 

Reputacija o Indiji kao izvozniku direktora mora se uporediti sa brojem stranaca koji su na čelu velikih indijskih korporacija. Isključujući Karla Slima, koji je nakratko vodio „Tata motors“, nijedna indijska kompanija sa Fortune 500 liste nema stranca za direktora. Zapravo, samo tri od 112 kompanija iz zemalja BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) imaju stranca za direktora. 

Ukoliko se vratimo na slučaj „Majkrosofta“, interesantno je naznačiti da se procenjuje da je čak trećina radne snage ove kompanije poreklom iz Indije. Majkrosoft takođe zarađuje polovinu svojih prihoda van granica Sjedinjenih Država. 

Imenovanje stranca za direktora možda je i dalje retkost u glovalnoj ekonomiji, ali Majkrosoftov izbor Indijca ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Uostalom to šalje pozitivnu poruku talentima unutar ove kompanije – da najbolji kandidat, bez obzira na njegovo nacionalno poreklo, može da stigne do samog vrha, zaključuje „Harvard biznis rivju“.