REČ BLOGERA: Trampov uspon

Kao objašnjenje njegovog uspeha najčešće se pominje populizam, što je ustvari optužba na račun glasača. Jedna logička nedoslednost koja uvaženim analitičarima promiče je da su to mahom isti glasači sa prethodnih primarnih izbora, oni koji su glasali za Romnija, pre njega Mekejna i druge ugledne kandidate establišmenta. Ne može se navodna glupost jednih te istih glasača prizivati samo kada to vašem nepromenjivom pogledu na svet odgovara. Iza Trampovog uspona mora da stoji nešto drugo.

Ja mislim da se tu najviše radi o podvrsti fenomena zasićenosti elitama prisutnom i u Evropi i u SAD poslednjih godina. Kod Demokrata se Hilari sa svom novčanom i logističkom podrškom moćne politike mašinerije muči protiv 74-godišnjeg Bernija Sandersa koji na skupove i mitinge putuje redovnim letovima u ekonomskoj klasi. U Evropi već nekoliko godina traje rast raznovrsnih levih i desnih partija koje zajednički imenitelj imaju u otklonu od vladajućih elita.

Zašto se ovo dešava? U poslednjih dvadesetak i više godina sa obe strane bare imamo rast moći nadobudne i otuđene tehnokratije. Dok stvari donekle funckonišu, kao što su funkcionisale 2000-ih, onda se tehnokratiji još nekako i veruje. Ljudi misle da vlasti znaju šta rade i da je u redu da se tako komplikovane ostave profesionalcima i ekspertima.

Ovo je međutim, jedna od najupornijih zabluda širom sveta: vlastima se obično pripisuje zasluga za urađeno dobro i zlo i vrlo se malo razume koliko često ljudi na vlasti apsolutno nemaju pojma šta rade. U poslednje vreme to se pomalo uočava jer neke stvari sve očiglednije ne funkcionišu. Finansijske krize u SAD i EU su bacile prvu veću senku sumnje na kompetentnost elita. U Evropi, tretiranje izbegličke krize i uopšte imigrantske politike dovelo je u pitanje mudrost njihovih lidera. U Americi su kontinuirani promašaji spoljne politike naveli obične ljudi da se zapitaju ko su i šta rade političke elite kojima su ranije po automatizmu verovali. Godinama eksperti i političari govore šifrovanim jezikom o navodno komplikovanim stvarima i ubeđuju javnost da je domaću bezbednost jedino moguće osigurati neobjašnjivim savezništima i smenama režima u dalekim zemljama. Sada dobar deo konzervativaca – običnih ljudi koje svakodnevno srećem i od kojih neki završe kao delegati na primarnim izborima – ozbiljno sumnja u takve priče.

Tramp umesto svega toga nudi zdrav razum. To, budite oprezni, nije obavezno kompliment. Zdrav razum jako često zavara i odvede nas na loš put. Ali je generalno dobra stvar imati ga i s vremena na vreme upotrebiti za postavljanje nekih osnovnih pitanja. Postoje eksperimenti u kojima se grupi učesnika naloži da daju pogrešan odgovor na pitanje koja je od dve linije duža. 

Kada njih nekoliko namerno da pogrešan odgovor i red dođe na ispitanike koji su stvarni predmet eksperimenta, ovi ispitanici nastavljaju da daju taj pogrešan odgovor da bi se uklopili u konsenzus prethodnika. Mnogi od njih sami sebe ubede da je to tako (i svoj odgovor nastavljaju da brane čak i kad im se otkrije da se radilo o eksperimentu). Poenta je da uopšte nije lako uposliti sopstveni zdrav razum nasuprot preovladajućem mišljenju, čak ni kada samo treba prepoznati očigledno. A posebno ne u stvarima za koje su vas ubedili da su komplikovane. Ali kada jedan iz grupe skupi hrabrosti i nezavisnosti da uvidi tačan odgovor i to kaže, ostali se vrlo lako priključe.

Tako ja vidim ovaj Trampov uspeh. Malo je probudio ljude iz fikcije koju su im političke elite u koje imaju poverenja nudile i u koje su sami bili pomalo konformistički ubeđeni. Sada imaju taj a-ha efekat. U spoljnoj politici recimo, od medija slušamo priče o Trampu kao novom Musoliniju, ali Tramp je ustvari od početka najmanje spoljnopolitički agresivan među kandidatima na obe strane, izuzev Randa Paula i Bernija Sandersa. Njegova retorika je ružna, ali mnogo je važnije da on postavlja bazično pitanje: šta mi to radimo? 

U kom univerzumu ovo što radimo ima smisla? Rat u Iraku on otvoreno naziva glupim, što je jedini ispravni pridev u tom slučaju. Stotine hiljada ljudskih života, bilioni dolara, a rezultat je stvorena još veća mržnja prema svemu američkom u svetu i umanjena bezbednost za Amerikance. Tramp hoće da Amerika bude sebičnija, ali sebična spoljna politika podrazumeva gledanje svog posla, a ne pokušaj uređivanja i usrećivanja sveta. Konzervativcima je ovo privlačno jer je to u biti nacionalistička spoljna politika, samo što još niko nije uspevao da sabere dva i dva i tako nešto shvati. Konzervativne elite nisu tako nešto nudile još od Ajzenhauera. 

Mejnstrim republikanski autori iz National Reviewa koji su sada istupili snažno protiv Trampa su pre 12 godina pisali da ako ste protiv iračkog rata onda niste patriota. Sada se ovo izokreće i postaje očiglednije da je obrnuto — konzervativni nacionalizam podrazumeva snažnu domaću odbranu, ne popravljanje sveta. To je posao za levo-liberale.

Ovo je samo primer, spoljna politika nije centralni deo Trampove agende. U mnogim drugim oblastima stvari koje on jednako instinktivno i zdravorazumski predlaže su obična lupetanja, u ekonomiji naročito. Ali i za tako nešto se dobija zdravorazumska podrška, kao i za njegovu retoriku prema ilegalnim imigrantima, gde je, za najveći broj Amerikanaca naglasak na „ilegalnom“, vrlo retko je reč o ksenofobiji. Takođe, čovek je mačka u džaku. Nema konzistentnosti i jako je neizvesno šta bi u nekoj datoj situaciji stvarno uradio. 

Za utehu je to što se radi o američkom sistemu podele vlasti gde je ipak moguće sprečiti ga da napravi veliku štetu. Ako postane predsednik neće imati čak ni pravu republikansku podršku, a naročito će se demokrate opet probuditi i setiti ustavnih sloboda, demokratskih institucija, ograničene vlade i svih dobrih stvari na koje obično zaborave kad imaju svog predsednika. U svakom scenariju bi imao jaku opoziciju sa obe strane. Ipak, dosta je rizično imati ga sa takvim polugama moći. Ali ako se zanemare prognoze za budućnost, ja mislim da je dosadašnje uznemiravanje mejnstrima bilo jako dobra stvar za demokratiju u Americi. A i uvek je zadovoljstvo videti koprcanje uljuljkanog establišmenta.