ZAKOVANI U DANU MRMOTA

DA LI STE GLEDALI FILM „DAN MRMOTA? AKO JESTE, DA LI VAM JE PRIČA DELOVALA NEKAKO POZNATO I „DOMAĆE“? DA LI STE POMISLILI: PA I MI ŽIVIMO TAJ FILM OVDE U SRBIJI?

Deluje suludo i svakako frustrirajuće, iz dana u dan ponavljati jedan te isti neuspešan scenario i prežvakavati iznova i iznova jednu te istu bezbroj puta dokazano neuspešnu priču. Pa ipak, mi to radimo. I ne radimo to samo poslednjih godina. Mi u toj priči živimo već decenijama.

U nekim drugim zajednicama i državama primećujemo da su ljudi spremniji da nešto promene, tj. da se sledećeg dana probude u nekoj drugoj priči i drugom „filmu“. A mi ovde smo nekako „zakovani“ u našoj neveseloj „mrmotskoj“ realnosti i nikako da se „odlepimo“ od nje.

Pitanje za psihologa je dakle: koji je to „lepak“ koji nas drži zalepljenima i kako da se „odlepimo“ iz tog začaranog kruga u kojem se vrtimo kao miš u točku, ukrug i ukrug?

SVETO TROJSTVO

Uvreženo je mišljenje da ukoliko čovek nije zadovoljan svojim životom ili nekim aspektom svog života (na primer svojim materijalnim stanjem i životnim standardom), da će automatski gledati šta da uradi u vezi sa tim i stupiti u delotvornu akciju.

Nažalost, mi ljudi nismo čisto racionalna bića sa „pravolinijskim“ usmerenjem ka probitačnim ciljevima. Naše ponašanje je, naime, posredovano našim subjektivnim tumačenjem sveta oko nas i našeg mesta u tom svetu. Drugim rečima, presudnu ulogu u našem ponašanju imaju naše mišljenje (uverenja, sudovi), naše emocije (strah, simpatije, antipatije, osećanje bespomoćnosti, beznadežnosti, razočaranja…) i naša motivacija (unutrašnji „drajv“ ili osećaj vere i potrebe da se angažujemo u vezi s nekim ciljem).

Misli, osećanja i motivacija su, u pogledu međusobne povezanosti, kao nekakvo sveto trojstvo: uslovno tri fenomena, ali nerazdvojno povezana u jednu celinu. Pri tome su misli u tom „trojstvu“ onaj aspekt psihe koji je, metaforički rečeno, „tvorac neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog“. Drugim rečima, od toga na koji način shvatamo sebe i svoje okruženje, kako tumačimo svet, zavisi sve ostalo – kako ćemo se osećati i šta ćemo preduzimati ili nećemo preduzimati. Ali će onda povratno i naša osećanja i delanja uticati na naše misli.

Ali, šta određuje šta ćemo misliti i kako ćemo tumačiti naše okruženje? Zašto će, na primer, kada vidi psa, jedna osoba uplašeno pobeći, dok će druga oduševljeno prići psu i pomaziti ga?

Po pravilu, odgovor se krije u njihovim različitim životnim iskustvima, odnosno individualnoj istoriji. Naime, prva osoba je verovatno doživela nešto neprijatno u vezi sa psima, dok je druga osoba najverovatnije imala lepa i prijatna iskustva s njima.

Prema analogiji, i grupno ponašanje naših građana mogli bismo da sagledamo iz ove perspektive. Konkretno, pitanje je kakva uverenja se kriju iza ponašanja tipa „Dan mrmota“, iza pasivnog „leganja na rudu“ ili „upregnutosti u dolap“ i neprekidnog, apatično sa-sudbinom-pomirenog vrćenja ukrug.

PRVA I DRUGA SRBIJA

Najpre treba istaći da, kao i u slučaju kada se radi o pojedincima, gde ne postoje dve istovetne jedinke, isto tako i po pitanju društva ne možemo sve pripadnike jedne zajednice „strpati u isti koš“. Ipak, uslovno, postoje nekakvi tipovi ličnosti, odnosno osobe koje liče jedna na drugu po psihološkom sklopu. Takođe u društvu, imamo neke sub-grupe ili kategorije ljudi koje dele neke zajedničke karakteristike.

Po pitanju spremnosti i motiva da se „legne na rudu“, čini se da podela na tzv. „prvu i drugu Srbiju“ po pitanju psihološke dinamike i ponašanja može biti od pomoći. Uslovno, moglo bi se reći da su naši sugrađani „prvosrbijanci“ češće ljudi koji su manje zainteresovani i manje skloni zapadnim kulturama. Uslovno, oni više liče na onu osobu koja se boji pasa i zazire od njih. To su ljudi koji se generalno radije drže tradicije i poznatog i više se plaše noviteta i nepoznatog.

Naime, jedna od sržnih dimenzija ličnosti je tzv. intelektualna otvorenost. Osobe koje su intelektualno zatvorenije, u većoj meri se plaše novih i nepoznatih stvari, dok su otvorenije ličnosti radoznalije i entuzijastične prema novom i nepoznatom. Logično, takve osobe su po pravilu obrazovanije. Jer sticanje novih znanja podrazumeva intelektualnu ljubopitljivost.

U ovoj našoj podeli, „drugosrbijance“ češće odlikuje viši nivo obrazovanja i veća otvorenost prema onima koji su različiti od nas (stranci i Zapad, kao i ostale kulture koje su doživljene kao bitno drugačije od naše).

Prethodnu podelu smo napravili jer ove dve sub-grupe u našoj zajednici različito reaguju po pitanju „leganja na rudu“.

„Prvosrbijanci“ češće „ležu na rudu“ zato što je trenutna vlast nešto poznato. U prethodnoj, tzv. žutoj vlasti, „prvosrbijanci“ su videli pretnju po njima poznat, tradicionalni poredak. Ta vlast je bila previše prijateljska i otvorena prema Zapadu, a Zapad je „prvosrbijancima“ špansko selo i kroz istorijska iskustva predaka onaj pas koji ujeda, a što je kao narativ bilo veoma „podmazano“ ratovima 90-ih i žestokom propagandom protiv zapadnih sila. Dakle, Zapad je pas kojeg se treba kloniti.

Za razliku od „prvosrbijanaca“, „drugosrbijanci“ su češće onaj obrazovaniji sloj stanovništva, koji je po svojoj psihološkoj strukturi radoznaliji i otvoreniji za novo i drugačije. Kao takav, ovaj sloj stanovništva se posledično češće i više obrazuje, odnosno okreće nauci. Sa druge strane, naučna saznanja nam u najvećoj meri dolaze opet sa tog Zapada. Na taj način, otvorenost i blagonaklonost prema Zapadu kod naših obrazovanijih sugrađana je ojačana i tim pozitivnim iskustvima sa zapadnim načinom mišljenja i zapadnim vrednostima. Metaforično, „drugosrbijanci“ liče na našu prethodno spomenutu osobu koja je imala lepa iskustva sa psima i koja će zato kada vidi psa potrčati da ga pomazi.

Dakle, vidimo da na naše stavove i ponašanje veliki uticaj ima naša prošlost, odnosno naša prethodna životna iskustva. Međutim, priča se još komplikuje. Jer na naše doživljavanje (misli, osećanja i motivaciju), kao i na naše ponašanje, utiče ne samo naša prošlost, već i naš trenutni splet životnih okolnosti, odnosno naše aktuelno okruženje.

„POD ŠAPOM“ NARCISA

Da li ste bili te „sreće“ da budete u vezi sa „toksičnom“ osobom? Ili ste možda imali šefa koji vam je napravio „pakao“ od života i oterao vas u burn out?

U jednom od ranijih brojeva Nove ekonomije detaljnije smo se pozabavili narcističkim ličnostima i njihovim uticajem na okruženje.

U stručnoj literaturi i u kliničkoj praksi dobro je poznata činjenica da narcističke ličnosti, posebno kada se radi o njihovom neposrednom okruženju i ljudima koji su pod njihovom „šapom“, po pravilu nanose ogroman bol i patnju ljudima sa kojima su u interakciji.

Naime, narcis ima neodoljivu potrebu da bude u centru pažnje i da svima pokaže i dokaže da je omnipotentan, savršen i nepogrešiv. U toj svojoj potrebi, a bitno je naglasiti da je to sržna potreba narcisa koja nije predmet njegove svesne odluke i izbora, već je odraz psihopatologije, narcis ne bira sredstva. Naime, narcisa između ostalog odlikuje i nedostatak empatije i manipulativnost prema drugima. Narcis po pravilu nije potresen kada vidi patnju druge osobe. Njegova potreba za potvrđivanjem svog tzv. grandioznog selfa je jača od svih skrupula.

Upravo zbog te jake patološke potrebe za samouzdizanjem, koja je hronična, narcis po pravilu do perfekcije razvija razne veštine manipulisanja ljudima. Ova manipulacija je uz to nesputana. Jer, mentalno zdrava osoba ima razvijenu savest koja će je zakočiti u manipulisanju drugima. Ta kočnica narcisu nedostaje.

Osobe koje su bile u dužoj vezi sa narcisom, na primer partnerskoj, ili koje su imale taj peh da su imale narcisoidnog roditelja, doživljavaju prave traume i završavaju često sa kliničkom slikom PTSP-a (posttraumatski stresni poremećaj).

Narcis u dužem periodu, sistematski uništava samopouzdanje osobe/žrtve jer je sklon kinjenju, laganju, prebacivanju krivice sa sebe na druge, ponižavanju, manipulisanju emocijama, opanjkavanju i okretanju zajedničkih poznanika protiv žrtve (tzv. flying monkeys, naziv inspirisan letećim majmunima iz „Čarobnjaka iz Oza“, koji bespogovorno slušaju vešticu i napadaju po njenom diktatu).

Duži život „pod šapom“ narcisa, dakle, nanosi velike psihološke povrede okruženju (žrtvama). Žrtve narcisa gube samopouzdanje i nadu u budućnost. Izmučene su, umorne i „isceđene“ zbog konstantnih, besmislenih i agresivnih napada i optužbi. Počinju da sumnjaju u sve jer se realnost stalno izvrće.

U ličnim relacijama, izlaz može da bude u napuštanju te relacije. Kada su u pitanju radne organizacije sa šefom koji je narcis, takve organizacije brzo razvijaju izuzetno toksične kolektive, gde se narcisoidni šef po pravilu okružuje „letećim majmunima“. Svako ko „ne legne na tu rudu“, biva šikaniran. Zaposleni u takvim organizacijama često pate od burn out-a i (ukoliko su razumni) napuštaju takvu organizaciju.

Logično sledeće pitanje je, kako se na uspešan način izlazi na kraj sa narcisom? Da li narcis može da se „urazumi“ i izleči?

Što se tiče lečenja narcizma, praksa pokazuje sumorne perspektive. Najpre, narcisi nemaju uvid u svoju bolest. Oni su zaista uvereni da su superiorni i da imaju potpuno pravo da „milom ili silom“ i druge ljude navedu da tu „činjenicu“ njihove bogomdanosti prihvate.

Međutim, svako, pa i narcis, ima svoju Ahilovu petu. Naime, narcisu je neophodno divljenje drugih. To je hrana za njegov prenaduvani ego. Ukoliko pažnja izostane, ukoliko se okruženje ne obazire na njegove izlive besa, laži, uvrede, manipulacije, izmišljene afere i optužbe, oni se ruše kao „kula od karata“.

Međutim, kada se radi o, na primer, radnoj organizaciji ili nekoj drugoj grupi ili zajednici koja je žrtva narcisove manipulacije, mnogo je bitnije kako ta zajednica i pojedinci u njoj da se spasu i oporave. Jer, narcis je ipak samo jedna osoba i to osoba od koje su sva ta patnja, patologija i destrukcija potekle. I ma koliko tragična, ta osoba ipak zaslužuje manje saosećanja od mnogobrojnih žrtava koje je ta bolesna jedinka proizvela.

Da sumiramo, patološka dinamika kojoj svedočimo u našem društvu je veoma složena pojava. Pokušali smo da ukažemo na neke od mogućih psiholoških faktora koji su u igri, kako na individualnom tako i na kolektivnom nivou i na nivou interpersonalne dinamike.

Pošto se ova tema čini veoma aktuelnom i važnom, u sledećem broju ćemo se pozabaviti mogućim rešenjima. Naravno, psihopatologija pojedinca nije isto što i patologija društva. Zato će i ta moguća rešenja biti samo uslovna i treba ih čitati više kao ideje inspirisane psihoterapijskom praksom.