10 pitanja za Tanju Miščević, glavnog pregovarača Srbije sa Evropskom unijom

1. Kada je potvđeno da ste i zvanično kandidat za glavnog pregovarača Srbije sa Evropskom unijom, čini se, nikada na veće odobravanje jedna vest nije naišla u stručnoj javnosti, među političarima, na društvenim mrežama. Štaviše, niko nije bio ni iznenađen. Da li ste vi bili iznenađeni pozivom iz Vlade da dođete na to mesto?
 
Ne bih rekla da sam bila iznenađena, jer je to nešto o čemu se spekulisalo još od marta. Ali se u Srbiji nikada ne zna. Evrointegracije su nešto čime se bavim celog života, to najbolje poznajem, radila sam i u Vladi i na fakultetu, usavršavala se i bilo mi je prirodno da idem dalje. Taj konsenzus i obavezuje. Sada imam veću odgovornost u poslu kojim se bavim. Jer kada su svi saglasni da baš vi to treba da radite, onda je na vama da radite i bolje i više. To je bio moj osnovni poriv. Jednostavno, ovo je bila ponuda koja se ne odbija, vrh karijere. Jednom se ovakav proces odvija, ne samo u životu čoveka, nego i države.

2. Izjavili ste da ste optimista u pogledu ubrzavanja pregovara, ali koliko je to realno?

I tehnički i politički nikad ranije nismo imali tako veliki konsenzus i vlasti i opozicije u vezi sa tim gde nam je mesto i koji nam je put. Nema dileme ni kod građana Srbije u njihovoj orijentaciji ka Evropskoj uniji. Činjenica jeste da smo svi malo nervozni, jer proces dugo traje, ali svi vide našu budućnost u Uniji. Iz Brisela uporno insistiraju na primeni standarda EU. Ta primena zavisi od velikih sistema kao što su, recimo, lokalna samouprava ili pravosudni sistem svaki sudija u Srbiji moraće da zna da primeni pravo Evropske unije. Tu nam predstoji dosta rada i učenja.

3. Nakon dosadašnjih sastanaka sa Evropskom komisijom, kakvi su vaši utisici o tome koliko u Briselu imaju sluha za ono šta Srbiju čeka u procesu evrointegracija?

Aposolutno su nam naklonjeni, jer se ne susreću prvi put sa nama – upoznati su sa našom administracijom, vide i pomak, ali će insistirati na dve stvari: primena i rezultati.  Da pred sobom imajuozbiljan tim ljudi, ilustruje i to da je Evropska komisija, za vreme skrininga o reformi pravosuđa i bezbednosti, za naša pitanja predvidela duplo više vremena nego u slučajevima zamalja koje su ušle u EU. Naše interesovanje je bilo ogromno i to daje još jedan argument Evropskoj komisiji da kaže – ovo jeste država koja može brže, efikasnije i bolje da se priključi EU.

4. Koliko od veštine glavnog pregovarača zavisi ono šta nas čeka kada postanemo članica EU?

Zavisi od moje diplomatske veštine da predstavim Briselu i zemljama članicama ono što jeste pravi interes Srbije. Međutim, to što sam glavni pregovarač jeste funkcija „portparola interesa Srbije” i na meni je da prilikom izrade svake od pregovaračkih platformi za svako od 35 poglavlja prenesem iskustva drugih zemalja i kažem našu poziciju. Na stručnjacima koji pripremaju te okvire, a koji bi trebalo da budu najboljiu svakoj od oblasti o kojima se pregovara, jeste da nađu najbolju poziciju Srbije, koju moram da branim, iza koje stojim i da pritom nađem ono što je najprihvatljivije troškova, a najviše koristi. To je moja uloga. Ne mogu ja da izmišljam pozicije Srbije, jer bi to bilo nerealno, ali što sam ja uspešnija u tome da priđem onima koji treba da čuju stav Srbije, to će posao čitavog tima biti efikasniji.

5. Koliko vam u tome pomažu raniji kontakti u Briselu?

To je svakako prednost, ali ne u smislu da ja očekujem korist od ljudi koje dugo poznajem, već u tome što oni znaju mene ko sam i šta sam i prepoznaju me kao kredibilnog sagovornika, krajnje otvorenu osobu, koja je spremna da čuje i da nađe rešenje. To je dobra početna osnova.

6. Međutim, na domaćem terenu, ovde u Srbiji, navode da vam nedostaje politička moć i da zbog toga nećete moći uspešno da obavite posao, onako kako biste vi želeli?

Govorim u ime Srbije i štitim interes Srbije. To što ne pripadam nijednoj političkoj stranci je zapravo prednost, jer nisam osoba koja je sporna i obojena nekakvim političkim bojama i mogu da budem otvorena i želim da sarađuje sa svima koji hoće da pomognu pregovaračkom procesu.

7. Šta je to što se menja zvaničnim početkom pregovora, bilo da je taj čuveni datum u decembru ili u januaru?

To je tačka sa koje nema povratka u procesu evrointegracija. To je, politički, datum od kada počinju zvanični pregovori. Za mene, oni su već počeli, imajući u vidu da smo uradili dva skrininga. Tehnički, to je početak pregovora. On izgleda tako što smo mi tokom dva boravka u Briselu slušali o pravu Evropske unije u oblasti reforme pravosuđa i bezbednosti, koji su to standardi i koja je najbolja praksa u tim oblastima. Sada je na nama da se pripremamo na isti način za svaku od tih oblasti odgovaramo kakvo je stanje kod nas. I odmah praktično računamo – kada možemo da postignemo taj određeni standard. Nakon skrininga, u toku pregovora otvaramo jedno po jedno poglavlje. Kada Evropska komisija na osnovu naših analiza potvrdi da imamo dovoljan zakonski okvir i dovoljne strategije, otvaramo pregovore i razgovaramo dalje o srednjoročnim i dugoročnim ciljevima i mi tu moramo da odredimo rok. Za početak – kada ćemo ući u EU i kada se u tom rasponu vremena nešto može uraditi na srednji i duži rok.

8. Koji je to rok? Naveli ste da ćete nastojati da pregovarački proces bude kraći od onog kroz koji je prošla Hrvatska, a koji je trajao šest godina.

Srbija 2013. godine nije u istoj poziciji kao Hrvatska 2005. godine, kada je počela pregovore, jer smo mi već mnogo stvari uradili. Startna osnova nam nije ista. Tu se već može krenuti bolje i brže. Ne mislim da treba bezglavo da jurimo, već je moj cilj da efikasno pregovaramo u korist dobrog rezultata.  Za mene to nije samo datum ulaska u EU, već Srbija kao razvijena, demokratska i stabilna država. Time ću meriti uspeh u pregovaračkom procesu.

9. Ipak, koji bi to bio rok?

Četiri godini je nešto što sam sebi postavila kao cilj.

10. Šta je sa „kriznim situacijama” koje bi mogle da uspore pregovore? Poput vanrednih parlamentarnih izbora.

Svaki izbori mogu da uspore proces, jer se fokus političara prebacuje na kampanje, a ne na ispunjavanje standarda EU. Potom su tu i finansijski problemi, jer vođenje pregovora košta, a mi pregovore otvaramo u verovatno najtežoj ekonomskoj situaciji ne samo za Srbiju, nego i za Evropsku uniju. Zbog prethodnih proširenja i velikih troškova koji to prate, ne postoje zainteresovanost i želja postojećih članica EU da nas imaju blizu. Sve to zajedno može da uspori proces, ali ja verujem da uvek može da se nađe način da se započeto uspešno i završi.