Kakvu planetu ostavljamo deci?

U ENERGETICI NE POSTOJI SILVER BULLET, ODNOSNO JEDNO REŠENJE ZA SVE PROBLEME. REŠENJE JE U KORIŠĆENJU PORTFOLIJA TEHNOLOGIJA KAKO BI SE STVORIO ODRŽIV SISTEM. ZA MENE JE KLJUČNO PITANJE KAKVU PLANETU OSTAVLJAMO NAŠOJ DECI I ŠTA SMO URADILI DA SITUACIJA SA PRIRODNIM RESURSIMA BUDE BOLJA ILI GORA NAKON NAS. MISLIM DA JE TO KLJUČNO PITANJE ZA SVAKOG OD NAS NA PLANETI ZEMLJI

Timotej Gavrilović, konsultant za čiste tehnologije u energetici, e-mobilnost, obrazovanje i zdrav život

Timotej Gavrilović je srednju školu završio u Iranu, fakultet u Beogradu, pa je, nakon rada u poznatoj revizorskoj kući, upisao master na čuvenom Berkliju.

Njegov neobičan i iskren osmeh pleni na prvu, pa je verovatno i to jedan od razloga što ga je život vodio neobičnim putevima, čak do južne i centralne Amerike, a zatim i u interesantne predele Azije.

Danas je jedan od retkih konsultanata koji se kao ekonomista bavi isključivo energetskim izazovima, zelenom tranzicijom, električnim vozilima i svim kompleksnostima koje idu uz ove, nikad aktuelnije, teme.

Nakon završene srednje škole u Iranu, a zatim fakulteta u Beogradu, kako se rodila i realizovala ideja o Berkliju (University of California, Berkeley) kao master studijama?

„Kojom god strukom da se bavite, MBA je jako koristan“, bile su reči Alija Karimija, profesora ekonomije u srednjoj školi i jednog od najuticajnijih ljudi u mom životu. Iako je diplomirao inženjering, izabrao je ekonomski put i pamtim ga po neverovatnoj sposobnosti da pojednostavi ekonomske pojmove na srednjoškolski nivo. Izbor Berklija za MBA je bio jednostavan. Oduvek me je interesovala održiva energetika i Berkli je tada imao verovatno najbolji MBA program na svetu sa fokusom na clean-tech – čiste tehnologije u energetici.

Šta ste „poneli“ sa sobom sa Berklija u poslovni život i koliko vas je čuvena Silicijumska dolina inspirisala u daljem radu?

Dve godine MBA programa su mi bile jedan od najboljih perioda života do sada. Mnogo se radilo jer sam, osim standardnih MBA predmeta, imao obaveze kao asistent na računovodstvu, kao i paralelni rad na nekoliko praksi u energetici. Najteži je bio prvi semestar u drugoj godini i domaći zadaci iz inženjeringa. Možda je to bilo i logično, s obzirom na to da sam izabrao inženjerski predmet na master nivou kao izborni, bez ozbiljnog predznanja. Zatim je došao prvi posao nakon završenog MBA. Radio sam na projektu u kompaniji PG&E, koja se bavi elektrodistribucijom za severnu Kaliforniju, pored prekaljenog inženjera koji je baštinio više od 20 godina staža u energetskoj efikasnosti. Senior u timu mi je diskretno nagovestio da on ume da disciplinuje „MBA klince“ koji su došli bez predznanja. Ishod je ipak bio pozitivan jer sam uspeo da razumem i pratim sve na čemu smo radili i o čemu smo diskutovali. Projekat je bio uspešan i desetine sati inženjerskih domaćih zadataka su dale rezultat.

Osnovali ste, zajedno sa partnerom, i jedan mali startap. O čemu se tu tačno radi i kakva su vam iskustva i naučene lekcije?

U pitanju je kompanija AmpUp koja se bavi softverom za punjače za električna vozila. Kada smo počeli 2019. godine, bili smo tim od nekoliko ljudi i pokušavali smo da se probijemo uz veliku konkurenciju na američkom tržištu. U AmpUp-u sam bio do 2022. kada je firma narasla do broja od 50 ljudi, sa ozbiljnim timom lociranim u Srbiji. Praksa je najbolja škola za preduzetništvo, a izbor poslovnog partnera je podjednako komplikovan i zahtevan, kao i izbor životnog partnera. U mom slučaju taj izbor je završio sa nekoliko pogrešnih koraka, ali i fenomenalnim lekcijama, te neprocenjivim, stečenim iskustvom.

Kada pričamo o održivoj i zelenoj energiji, postoje razne definicije i tumačenja. Kako biste vi to najjednostavnije objasnili?

U energetici ne postoji silver bullet, odnosno jedno rešenje za sve probleme. Rešenje je u korišćenju portfolija tehnologija kako bi se stvorio održiv sistem. Na Berkliju sam imao predavanja kod profesora Arpada Horvata, koji je završio studije u Novom Sadu. U tom trenutku, on je bio vodeći ekspert u analizi životnog ciklusa emisija ugljen-dioksida i drugih gasova koji utiču na globalno zagrevanje. Realnost nauke o globalnom zagrevanju jeste ta da je sama analitika izuzetno kompleksna i praktično je, bar ne još uvek, nemoguće dokazati koliko ljudi utiču na zagađenje u odnosu na prirodna kretanja. Za mene je ključno pitanje kakvu planetu ostavljamo našoj deci i šta smo uradili da situacija sa prirodnim resursima bude bolja ili gora nakon nas. Mislim da je to ključno pitanje za svakog od nas na planeti Zemlji.

Koje zemlje u svetu imaju najnaprednija rešenja u toj oblasti i kako ih dostići u praksi?

Zapadna i severna Evropa već duže vreme razvijaju održiva rešenja u energetici i transportu. SAD i Kanada su dosta regionalno podeljene, određene države ili provincije poput Kalifornije su decenijama ulagale u inovacije i nove izvore. Sve one takođe imaju izazove, negde zaista velike. PG&E, koji sam ranije pomenuo, ima praktično sve klimatske zone na svojoj teritoriji, planine, šume i energetsku mrežu koju je sve teže održavati. Problemi sa požarima zahtevaju brzinu reakcije dalekovoda ispod jedne sekunde u slučaju dodira stranog tela. Elektrifikacija transporta dodatno otežava situaciju. Ovi izazovi će kad-tad doći u svaku elektrodistribuciju i nabolji način je učiti iz prakse drugih. Pratiti najuspešnija rešenja, a još važnije, izučavati greške kako bi ih izbegli.

U Srbiji i Beogradu je uvek aktuelna tema dostupnog javnog prevoza, ali i zagađenja. Možete li podeliti sa čitaocima kako je jedan vaš profesor sa Berklija jasno opservirao tu problematiku?

EVs are not clean vehicles, they are cleaner vehicles – Električna vozila nisu čista vozila, već čistija. Analiza životnog ciklusa emisija gasova prosečnog električnog automobila koje se napaja iz elektrodistributivnog sistema pokazuje manju emisiju gasova nego sličan automobil sa unutrašnjim sagorevanjem, ali je dovoljno blizu jednog dizel autobusa, kojim se mnogo više ljudi preveze. Javni prevoz je svakako najodrživiji oblik prevoza. U razvijenim gradovima, vremenski se mnogo više isplati voziti se metroom, nego sopstvenim automobilom, čime se stimuliše upotreba javnog prevoza.

Dugo ste radili na projektima električnih vozila i dostupne infrastrukture za podršku tom vidu prevoza. Koja su tu najvažnija saznanja, ako znamo da i električna vozila koriste energiju, a u proizvodnji i neke sporne rude/minerale?

Električna vozila su tiha, startna i ugodna za vožnju. Korisničko iskustvo je mnogo bolje. Smatram da je tranzicija ka njima neminovna, ali da će za taj proces biti potrebno više vremena nego što neke zemlje priželjkuju, na primer one sa ambicioznim ciljevima elektrifikacije u 2025. ili 2030. godini. Elektrodistributivni sistem je deo industrije koja se veoma sporo menja. Uzmite u obzir da jedan prosečni DCFC, brzi punjač direktne struje, od 150kW povuče struje kao osrednja poslovna zgrada. Samim tim, izazovi pred elektrodistribucijama su ogromni. Jedini način uspešne tranzicije je kroz pametno korišćenje punjača i kombinovanje sa solarnom energijom, baterijama i drugim energetskim tehnologijama.

Šta vam je danas najviše u fokusu interesovanja i rada?

Svoju energetsku karijeru sam bazirao na tehnologijama na strani tražnje (demand-side energy technologies). Trenutno mi je jako interesantan projekat koji radim sa LG Nova, inovacionom grupom u okviru LG-a, na softveru koji orkestrira različite tehnologije tražnje uz njihove interakcije sa proizvodnjom, transmisijom i distribucijom struje. Ideja Non-Wires Alternatives – NWA se bazira na smanjenju potrebe za džinovskim investicijama u infrastrukturu (dalekovodi, trafostanice i slično) i njihovom zamenom sa mikromrežama (microgrids) i drugim distribuiranim energetskim resursima.

Putovali ste po egzotičnim i dalekim destinacijama. Šta biste izdvojili kao lepa i interesantna iskustva?

Uvek su najbitniji ljudi koje upoznaš i priroda. Suština je da gde god da kreneš, naletećeš na dobre ljude, ali naravno i na one koji ti manje odgovaraju. Putovanja neverovatno otvaraju um i dušu. Aktivni vulkani su moje omiljene prirodne lokacije, ali su Himalaji najlepša lokacija koju sam posetio. Latinska Amerika mi je najbliskija jer govorim španski i portugalski. Poznavanje jezika pravi ogromne razlike jer omogućava neposredan kontakt sa običnim ljudima, a ne samo sa visokoobrazovanim koji govore strane jezike. Na taj način je zaista moguće blisko upoznati lokalnu kulturu i bar delom razumeti tu misteriju zvanu život.

Zašto kapuera kao hobi?

„Se a vida te dar rasteira, a capoeira te ajuda levantar“, reči su jedne prelepe kapuera pesme. Ako te život obori, kapuera te uči da ustaneš. Kapuerom se bavim od 2011. godine, kada sam počeo da treniram u grupi ABADA-Capoeira sa Mestrom Marcia-om. Marcia je verovatno najuticajniji lider u mom životu. Njen pristup – morate naporno da radite, hajde još energije, još dva ponavljanja – uspešan je zbog njenog stava, a to je uvek osmeh i biti prva koja daje sve od sebe. Mnogo sam naučio od nje o kapueri, ali i o tome kako biti bolji lider u profesionalnom i privatnom životu.

Uz kapueru sam imao mnogo lepih iskustava, pogotovo u putovanjima, gde su me lokalne kapuera grupe često prihvatale kao člana porodice, iako su ponekad bile rivalske u odnosu na grupu Abada. Kapuera je takođe zahtevna. Zahteva poznavanje borilačkih udaraca, akrobacija i muzike, zatim snažan fokus i mentalni rad. Napredovanje se najčešće meri u posvećenosti, ne u samom talentu. Često volim reći da predstavlja meditaciju u pokretu, jer kad protivnička noga dolazi velikom brzinom ka tvojoj glavi, nema prostora za razmišljanje o poslovnim ili drugim problemima. Prošle godine sam odlučio da osnujem grupu Abada-Capoeira Srbija kako bih doveo učenja Mestra Marcia-e i našeg osnivača Mestre Camisae u Srbiju.