Ako šamaraju na ulici, šta li se tek dešava iza zatvorenih vrata?

Intervju sa Milošem Jankovićem, advokatom i bivšim zamenikom Zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Miloš Janković o policijskoj torturi (AUDIO)

Što se tiče ovog slučaja šamaranja u policijskim kolima… Mnogi ljudi kao da su skloni mišljenju da svako kršenje mera donetih u borbi protiv pandemije treba što strožije tretirati i kažnjavati. Šta nije u redu sa tim pristupom?

Miloš Janković: Bio sam član Komiteta Ujedinjenih nacija za prevenciju torture, i vršio posete raznim zemljama — od Filipina, do Kambodže, Azerbejdžana, Rumunije, i tako dalje, da ne nabrajam… I to neko iskustvo meni govori da je kod nas, na balkanskim prostorima, posebno izražena jedna strast ka kažnjavanju. Kad govorimo, na primer, o ovom snimku, mnogi će se — to čak rade i vaše kolege novinari — osvrtati na ono što je prethodilo šamaranju. Reč je o tome da, kada govorimo o zabrani mučenja i zlostavljanja, ne možemo kao argument koristiti to šta je taj neko uradio, osim u onom delu koji se odnosi na to da će tom licu nadležni organ izreći određenu kaznu, koju treba sprovesti u skladu sa pravilima. 

Ništa više što bi bilo na štetu tog lica, i što bi njemu nanelo bol i patnju, bilo fizičku ili psihičku, mu se ne sme nametati. Znači, ako je određeno lice lomilo retrovizore — što je bila priča u ovom konkretnom slučaju — to lice, naravno, treba da bude sankcionisano. To je pitanje zaštite imovine građana Republike Srbije, i policija je dužna da, u skladu sa pravilima struke, primeni sve mere koje je neophodno primeniti. Ukoliko je reč o fizičkoj sili, ona mora biti minimalna, srazmerna, i neophodno potrebna za ostvarenje određenog cilja. Dakle, onog momenta kada je određeno lice sputano, tog momenta se prema tom licu ne sme činiti ništa što bi imalo obeležje fizičkog ili psihičkog zlostavljanja. 

Međutim, nešto što je ovde jako važno, i na šta sam, vršeći svoju funkciju zamenika ombudsmana, često ukazivao — biće jako loše ako se cela ova priča o šamaranju svede na pitanje jednog policajca, i na pitanje političkog obračuna sa rukovodstvom policije. Naravno da je rukovodstvo jako, jako odgovorno u svemu ovome, ali je takođe odgovoran i ceo lanac koji toleriše takvo postupanje. Pa, između ostalog, i kolega koji je bio pored tog policajca koji šamara uhapšeno lice.

Kad smo već kod tih reakcija — iz policije i od Ministarstva, pa do ostalih nadležnih — šta bi oni trebalo da urade u ovoj situaciji? Sa druge strane, šta je realno očekivati da će se desiti s tim policajcem?

MS: Najmanji problem Srbije bi bio kada bi ovo bio izolovani incident, i problem tog jednog službenika policije, i bilo bi divno kada bismo kažnjavanjem tog službenika rešili problem. Ne kažem da kazna ubuduće neće imati preventivno dejstvo u odnosu na tog policajca, koji nije trebalo da radi to što je uradio, jer svakako nije bio ugrožen od strane lica koje sedi na zadnjem sedištu — i to, pretpostavljam, sa lisicama. Međutim, ovde mora da se postavi jedno pitanje, a to pitanje nije ni kako je ministar reagovao — da li je to bilo zlostavljanje ili “nedolično ponašanje”, kako ga je on opisao — već zašto ceo sistem dozvoljava takve stvari. Jer, ako se to događa na ulici, šta li se tek dešava iza zatvorenih vrata?

Šta bi u ovakvim slučajevima trebalo da uradi institucija Zaštitnika građana? Da li postoji još neka institucija koja bi trebalo da reaguje po službenoj dužnosti?

MS: Kontrola mora biti višestruka. Ona ne može biti samo institucionalna, u smislu da je sprovodi sam organ čiji se rad i kontroliše. Znači, ako u MUP-u postoji Sektor unutrašnje kontrole — a on i treba da postoji, svakako je neophodan — pored njega moraju da postoje i određeni eksterni mehanizmi. Svaki interni kontrolni mehanizam je ipak pod direktnom nadležnošću rukovodstva organa — a nedostaci u radu, koje kontrolni mehanizam treba da pronađe i ispita, uglavnom podrazumevaju i nedostatke u rukovođenju. 

Zato je neophodno da postoje nezavisni državni mehanizmi koji bi vršili tu kontrolu. Jedan od njih je Zaštitnik građana, koji shodno Ustavu i zakonu ima sva ovlašćenja da istraži upravo ovakve slučajeve. Ono što bi bilo za očekivati, i što bih ja lično, na primer, uradio da sam trenutno zamenik Zaštitnika — odmah bih pokrenuo postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti postupanja policijskih službenika. Okolnost da je Sektor unutrašnje kontrole već pokrenuo postupak ne znači da ombudsman treba da obustavi svoj rad i da čeka rezultate. Naprotiv, istraga i jednog i drugog organa treba paralelno da se vrši.

Prema vašem utisku, da li je sada, u vanrednom stanju, veća učestalost slučajeva policijskog nasilja? Da li se, možda, vanredno stanje koristi kao neka vrsta paravana za maltretiranje — ili možda, baš naprotiv, policija postupa obazrivije nego ranije?

MS: O tome nemam puno podataka, premda se, po podacima kojima raspolažem, čini da nevladine organizacije nisu dobile neki značajniji broj pritužbi na postupanje policije. Ja lično mislim da su, zbog nedostatka propisa, njihovog manjka jasnoće i dostupnosti, i njihove protivurečnosti, policijski službenici trenutno dovedeni u jako, jako nezgodnu situaciju. Ono što su mi govorili prijatelji koji su se vraćali iz inostranstva, pa su bili u dvadesetosmodnevnoj izolaciji, je da su policijski službenici koji su sa njima komunicirali bili jako kulturni, jako ljubazni i korektni. Zamerke tih ljudi su bile na to što nisu dobili rešenja, što nisu znali po kom osnovu su u samoizolaciji, a nije bilo zamerki na rad policije. 

Sve ove pojedinačne slučajeve, koji su uočeni kao nešto što, kako ministar kaže “ne priliči radu policije”, a za koje bismo mi koji se bavimo torturom i zlostavljanjem mogli da kažemo da predstavljaju krivično delo — njih sve treba prijavljivati policiji. Naravno, očekivao bih i da se u ispitivanje tih slučajeva uključi i Zaštitnik građana. On ne može biti samo nemi posmatrač, i neko ko daje hvalospeve radu i organizaciji države. Naravno, jako je dobro biti deo sistema, ali mislim da je neophodno imati određenu kritičku svest, i da je to i prevashodno uloga Zaštitnika građana. Takođe bih očekivao i da se nevladinim organizacijama omoguće posete licima koja su bila zlostavljana, i da im se omogući obilazak svih ustanova gde se nalaze lica lišena slobode, kako bi dobili realnu sliku šta se tamo događa.

Da li su neke kategorije stanovništva u većem riziku da im se dese situacije prekoračenja policijskih ovlašćenja — kategorije kao što su, na primer, mladi, Romi ili migranti?

MS: Moraću da vam kažem svoj subjektivni utisak, jer nekih egzaktnih statistika nema. Znači, reč je o ličnom stavu, a ne nekom demagoškom stavu koji sam usaglašavao sa drugim ljudima. Smatram da je u srpskom društvu, kada su u pitanju policija i zatvorske vlasti, napravljen jako veliki pomak napred sa aspekta svesti o zabrani torture. Pazite, ja sam sa svojim timom, u čijem su sastavu bili predstavnici NVO, vršio nenajavljene posete u Zabeli, u sedmom paviljonu, i nismo imali podatke da su zatvorenici bili zlostavljani — kao što se jako često dešavalo par godina pre toga. 

Ipak, policija je dosta kritična. Mislim da bi policija trebalo da omogući veću transparentnost u svom radu, i mi smo kao institucija Zaštitnika građana svojevremeno i upućivali preporuke u tom smislu. Na primer, dali smo preporuku da se prilikom vršenja policijskih ovlašćenja, kada se primenjuje sila — da policajci postupaju sa kamerama, i da se te primene sile snimaju. To bi, sa jedne strane, omogućilo da se utvrdi na koji način policajci primenjuju fizičku snagu, i druga sredstva za primenu sile, a sa druge i to da, ukoliko su oni svoja ovlašćenja pravilno primenjivali, i oni izbegnu neprijatnosti koje bi mogle da postoje ukoliko njihovo postupanje ne bi bilo dokumentovano. 

Odmah da vam kažem, tortura nikad neće biti nešto na šta ne treba obraćati pažnju, i što nije neophodno kontrolisati. Nje će uvek biti, samo u manjoj meri. A sa druge strane, što se tiče pitanja koje ste postavili, za naročito povredive grupe — pre deset, petnaest godina je postojao jako, jako negativan stav u odnosu na LGBT populaciju. Međutim, mislim da se čak i na tom planu, koji sam ja smatrao za nešto što će biti jako teško promeniti u našem društvu, ipak dosta promenilo. Ne znači da oni ne mogu biti u nepovoljnijem položaju, za očekivati je — ali mislim da to nije jedna eklatantna razlika. Ono što je ostao problem, to jeste pitanje osoba sa mentalnim smetnjama i osoba sa invaliditetom, pre svega u zatvorskim ustanovama. Ignoriše se jedna stvar, a to je da zatvori nisu mesto za smeštaj osoba sa mentalnim smetnjama.

Pomenuli ste u ovom razgovoru izraz “tortura”, koji zvuči onako prilično žestoko… Kako se zapravo u pravnoj terminologiji definiše tortura, i šta sve ta definicija obuhvata?

MS: Prvi član Konvencije protiv torture Ujedinjenih nacija daje jasnu i egzaktnu definiciju toga šta tortura jeste. Ja vam je neću citirati, pošto je jako obimna, ali mogu da je parafraziram. Znači, tortura predstavlja namerno nanošenje fizičke ili psihičke boli od strane službenog lica, ili bilo koga drugog uz pristanak ili saglašavanje službenog lica, a radi zastrašivanja, iznuđivanja iskaza — odnosno, sa određenim ciljem, da se od žrtve nešto dobije — ili, na kraju, zbog bilo kog oblika diskriminacije. Konkretno, u ovom slučaju, očigledno je da je tu bila namera da se privedeno lice zastraši, da mu se pripreti da promeni svoje ponašanje, ili je to bila određena sankcija za ono što je on prethodno uradio… Dakle, tim slučajem ne treba da se bavi samo Sektor unutrašnje kontrole, niti samo ombudsman, niti samo nevladine organizacije — nego bi tim slučajem trebalo da se bavi i pravosudni sistem, odnosno tužilaštvo.

U poslednje vreme je više međunarodnih organizacija i stranih medija skrenulo pažnju na kršenja ljudskih prava u Srbiji tokom vanrednog stanja. Sad imamo i ovaj najnoviji primer, dopis dvadeset i jednog poslanika Evropskog parlamenta komesaru za proširenje, kojim se skreće pažnja na situaciju u Srbiji. Da li mi postajemo neka vrsta evropske crne ovce po tim pitanjima?

MS: Znate šta, to da li smo crna ovca ili ne je kvalifikacija… Ali, ono što sam u svom prethodnom radu kao zamenik Zaštitnika građana — odnosno kao neko ko je bio deo tima kojim je rukovodio Saša Janković — ono šta smo tada radili,  je to da smo ukazivali na postojanje značajnog kršenja ljudskih prava u Republici Srbiji, pa čak i ignorisanja prava. Ovde čak dolazimo u situaciju da se zapitamo da li se pravo uopšte primenjuje, da li važi pravo ili važi neka individualna odluka. Sad je, na primer, suspendovan rad Narodne skupštine Republike Srbije — po kom to osnovu? 

Došlo je do jedne pogubne centralizacije vlasti, i ishodište svega ovoga sigurno neće biti u liberalizaciji, to je nemoguće. Institucije u Srbiji kao da ne postoje… Ja zaista ne vidim perspektivu da ćemo mi živeti u jednoj državi u kojoj postoji podela vlasti, u kojoj postoje nezavisne institucije, i u kojima ljudska prava nisu nešto što za šta smatramo da nam je nametnuto.

Dakle, možemo da zaključimo da ste vi pesimista da će se za naše generacije tu stvari postaviti onako kako bi trebalo?

MS: Nijedno doba, naravno, nije bilo sjajno… To da li je neko pesimista ili optimista je možda pre pitanje da li je neko realan ili nerealan. Mi možemo da uvezemo lekare, možemo da uvezemo inžinjere — ono što je po meni najveći problem Republike Srbije, je to da se sudije i tužioci ne mogu da se uvezu. Oni ne mogu da se naprave u roku od petnaest dana. Jedan od stubova ovog društva, u toj trojnoj podeli vlasti, sudstvo, je u katastrofalnom stanju. Mnogi govore — da se zadržim na tome da mnogi govore, da nema mene u tome — da tužilaštvo bukvalno nemamo… Ipak, mi moramo da radimo, kako bismo stvorili uslove da naše potomstvo jednog dana živi u malo boljoj situaciji nego što je ova današnja. A za to malo bolje je potrebno puno našeg rada — savesnog, čestitog i korektnog — da bismo napravili i taj mali korak.