Beograđani sve ređe daju bakšiš

Bakšišu je kriza skoro došla glave, pa je sve manje trgovaca u Beogradu koji mogu da se pohvale da su im mušterije široke ruke.

Dok se konobari uzdaju u stalne goste, taksisti u duge vožnje, prodavci u pekarama mogu na prste da prebroje koliko novčića kupci ostave posle plaćenog računa.

Dobar bakšiš je nagrada za dobru uslugu, ponekad samo deo bontona, a sve češće mitska pojava. Za taksiste prelomna godina je bila 2010. od kada su bogate napojnice retkost na nivou incidenta. Najčešće putnici zaokruže račun, pa ostave 15-20 dinara više nego što piše na taksimetru. Dragan Jovanović još pamti kada ga je jedna mušterija častila sa 70 evra.

„To se desilo jednom i verovatno više nikada“, kaže Dragan, dok u koloni taksi-vozila čeka putnike. „Dovijamo se na razne načine, delimo i karamele i komplimente, ali sve zavisi od dubine džepa. Najveći bakšiš ostavljaju kockari i „dame lakog morala“. 

Konobari i frizeri prolaze nešto bolje, iako s godinama sve manje ljudi za sobom ostavlja trag velikodušnosti na stolu ili po izlasku iz salona za ulepšavanje. Mada je nepisano pravilo da napojnica iznosi oko desetak procenata od računa, u beogradskim kafićima ona često ne pređe ni pet odsto. Ipak, kažu konobari, trud ne prođe nezapaženo. 

„Nemaju ljudi para, ali bude bakšiša tu i tamo. Stalni gosti su najbolji i cene kad vide da neko dobro radi“, priča konobar Marko Šarčević. 

Kroz pekare u centru grada svakodnevno prođu stotine ljudi i sve je više onih koji plate ceh „tačno u dinar“. „Od bakšiša nema ni traga. Ostane eventualno koji dinar u metalu“, žali se Verica M., prodavačica u pekari, „Nemaju ljudi novca. Broje svaku paru“. 

Frizeri znaju odlično da je zadovoljna mušterija najbolja reklama. Tu nema razlike između muškaraca i žena. „Dobijem bakšiš kada su zadovoljni odrazom u ogledalu i zasad nema problema“, objašnjava frizerka Marina Selaković.