Bivša fabrika tekstila u Užicu postaje stambeno-poslovni kompleks

Od stare užičke tekstilne fabrike „Cveta Dabić“, koja je nekada zapošljavala tri hiljade radnika, ostao je samo visoki dimnjak koji će biti srušen do kraja godine. Investitor, preduzeće MPP „Jedinstvo“ iz Sevojna radi na dokumentaciji za novu stambeno-poslovnu zgradu koja će se tu uskoro graditi, prenela je eKapija.

Prostor nekadašnje fabrike u centru Užica ima površinu od oko jednog hekatara i planom je predviđeno da se tu izgradi stambeno-poslovni objekat sa galerijom.

Često se navodi i dobra lokacija koja je uz samu gradsku plažu, a grad Užice objavio je na svom sajtu javnu prezentaciju urbanističkog projekta te zgrade, koju je stručno obradio AG biro Užice.

Novi objekat trebalo bi da ima površinu od 9.897 kvadrata, pet spratova i galeriju, kao i garažu sa 96 parking mesta.

U prizemlju je planiran prostor za 12 lokala, a zgrada će imati 90 stambenih jedinica.

Rok za planirani završetak radova je avgust 2021. godine, a javna prezentacija novog objekta je završena 5. novembra.

Foto: Aleksandar Tošić

Bivša fabrika je počela rad kao Tkačka radionica, simbolično u godini koja je označavala ulazak u dvadeseti vek, 1901. godine, kada je u Užicu počela da radi i prva hidrocentrala na Teslinim principima.

Posle Drugog svetskog rata fabrika dobija ime po narodnoj heroini i njenoj bivšoj radnici Cveti Dabić, koja je kao član KPJ streljana u logoru „Banjica“ u Beogradu, a koja je sa svojih 13 godina pronašla posao u staroj tkačnici.

Foto: Aleksandar Tošić

ŠTA KAŽU NEKADAŠNJI RADNICI?

Sedamdesetih i osamdesetih godina u fabrici je bilo oko 3.000 zaposlenih, ali kako napominju bivši radnici, tu treba brojati i ljude koji su radili u OUR-u iz Arilju gde se radilo savremenijom tehnologijom.

„U Arilju je bila pletionica za trikotažu i konfekciju, dok je Užicu je bila predionica i priprema za tkanje“, objašnjava za Novu ekonomiju Olivera Beganović-Rogić, nekadašnji tekstilni inženjer „Cvete Dabić“.

Prema njenim rečima, u okviru cele fabrike neki objekti su dograđivani i oni su mogli da se sruše, ali najstariji deo fabrike gde su se nalazile stare mašine za tkanje koje su počele da rade na struju 1901. godine mogao je da se sačuva.

„Deo je mogao da ostane kao tip muzeja, tkačka radionica je bila raritet, sve ostalo je moglo da se sruši, onaj deo gde su razboji radili na struju. To je velika šteta“, smatra sagovornica Nove ekonomije.

Dodaje i da je odmah nakon diplome na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu decembra 1979. počela da radi u njoj desetak dana kasnije, odmah posle novogodišnjih praznika.

„Prethodno je ‘Cveta Dabić’ meni i jednoj koleginici davala stipendiju, nakon druge godine Tehnološko-metalurškog fakulteta, kada smo izabrale tekstilni smer i to je trajalo tri godine“, kaže Olivera.

Ipak podseća i da su u nekadašnjem tekstilnom gigantu „glavnu reč“ vodili majstori i da se inženjeri nisu mnogo pitali za ključne stvari u poslovanju. 

Foto: Aleksandar Tošić

TRANZICIJSKA SUDBINA

Fabrika koja je proizvodila odlične peškire, bademantile, pokrivače poznate širom nekadašnje Jugoslavije, zbog lošeg poslovanja i propadanja tokom devedesetih, 2006. godine je otišla u stečaj. 

„Froteks“, kako joj je bio poslednji naziv, je posle stečaja i neuspele reorganizacije bankrotirao, a celokupna imovina preduzeća ponuđena je na prodaju sa ciljem da se namire poverioci, 180 radnika je otišlo na biro, a dug je dostigao 290 miliona dinara.

Po sprovedenom procesu privatitzacije, vlasnik nekadašnjih tkačkih pogona postaje firma MPP „Jedinstvo“ iz Užica. 

Danas su od fabrike ostale i stare spomen ploče posvećene radnicima koji su izginuli u Drugom svetskom ratu, tabla posvećena jedinici 1.300 kaplara i ona na kojoj piše da je fabrika 1950. godine predata radnicima na upravljanje.

One se čuvaju u muzeju i biće ponovo vraćene na mesto koje im pripada, kada se za to ispune uslovi.

Čedomir Savković