Biznis i finansije: Da je Srbija podsticala razvoj malih i srednjih preduzeća, sada bi imala stabilniju privredu

Da je Srbija podsticala razvoj malih i srednjih preduzeća umesto što ih godinama izlaže nelojalnoj konkurenciji povlašćenih domaćih i stranih firmi sada bi imala stabilniju privredu, piše mesečnik Biznis i finansije.

Srbija se prema nivou ekonomske razvijenosti nalazi na 41,7 odsto proseka EU, što znači da joj je potrebno 35 godina da dostigne taj prosek sa ovakvom tempom privrednog rasta. Produktivnost rada u Srbiji iznosi 56 odsto proseka EU, dok su zarade na 38 odsto proseka Unije ali sa tendencijom rasta, zbog čega je to tržište manje atraktivni i za strane ulagače.

To su neki od ključnih nalaza istraživanja koje je sproveo beogradski Institut za razvoj i inovacije (IRI) uz podršku Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studiji. Jedan od glavnih zaključaka je da model razvoja koji se prvenstveno zasnivao na stranim direktnim investicijama (SDI) i javnim ulaganjima u velike infrastrukturne projekte više ne funkcioniše – podudara se sa ocenama koje u poslednje vreme iznose brojni domaći ekonomisti.

Stručna javnost već duži period upozorava da je za dalji razvoj i brži privredni rast neophodno da se povećaju domaće privatne investicije. To praktično znači da bi rast ulaganja trebalo da generišu pre svega mikro, mala i srednja preduzeća, budući da su ona prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), prošle godine činila preko 99 odsto domaće privrede, zapošljavala više od 55 odsto ukupne radne snage i proizvela više od 50 odsto bruto dodate vrednosti.

Suštinski problem koji koči napredak malih i srednjih preduzeća je pravna nesigurnost u kojoj važe različita tržišna pravila za politički povlašćene firme i one ostale, uključujući i favorizovanje stranih investitora na štetu domaćih.

„Politika da se izdašnim subvencijama privuče što veći broj stranih firmi imala je smisla pre 15 godina, kada su na taj način vlasti pokušavale da smanje ogromnu nezaposlenost u Srbiji. Ali, kada se situacija normalizovala, trebalo je podsticati razvoj domaće privrede, što kreatori ekonomske politike nisu učinili“, rekao je za Biznis i finansije direktor Instituta za razvoj i inovacije Nenad Jevtović.

On je naveo da su pravno gledano strani investitori u Srbiji ravnopravni sa domaćim, ali su u praksi u boljem položaju od njih. Strane kompanije koje većinom dolaze sa moćnih tržišta, raspolažu najsavremenijim znanjima i tehnologijama, istovremeno imaju i podršku države i to ne samo kroz subvencije, već su im „otvorena mnoga vrata“ da lakše dogovore različite pogodnosti.

„Domaća preduzeća uglavnom sama rešavaju administrativna pitanja, teže dolaze do izvora finansiranja i bore se sa niskom produktivnošću dok im rastu troškovi zarada, što im smanjuje konkurentnost. Pritom, jaka konkurencija domaćim privrednicima ne uzima samo tržište, već i kadrove“, istakao je Jevtović.

Kada bi Srbija imala jača domaća preduzeća i njena privreda bi sada bila stabilnija, smatra Branimir Jovanović iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i ukazuje da je Srbija u poslednjih 15 godina preživeli četiri recesije, dok je EU imala samo dve.

„To, međutim, ne znači da treba odustati od stranih ulaganja. Neophodno je ulagati i u domaće kompanije i u privlačenje stranih investitora, ali ne samo onih koji ulažu u radnointenzivne industrije jer se oni masovno sele u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, već i onih koji donose nova znanja i tehnologije”, rekao je Jovanović za Biznis i finansije.

On je ocenio da je srpskom tržištu neophodna i snažnija antimonopolska kontrola koja bi ograničila moć velikih kompanija.

Jedna od brojnih prepreka rastu mikro, malih i srednjih preduzeća je i to što se manje firme u Srbiji uglavnom ne povezuju, osim u namenskoj industriji.

„Koliko je horizontalno i vertikalno umrežavanje značajno najbolje pokazuje primer severa Italije, gde velike i srednje kompanije uglavnom nabavljaju komponente od manjih lokalnih preduzeća, čime zaokružuju proizvodni proces na svojoj teritoriji. Zato Italija ima proizvode sa visokom dodatnom vrednošću, a mi važimo za ‘sklapačku ekonomiju’, iz koje inostrane kompanije izvoze delove. Sve što naš budžet od toga dobija su porezi i doprinosi, iz kojih dalje finansira subvencije za strane investitore”, naveo je Jevtović.

Ukazao je da ta ocena nije kritika vlasnika malih preduzeća, jer nije realno očekivati da oni pokrenu inicijative za umrežavanje. Najlogičnije bi bilo da se time bavi Ministarstvo privrede, „ali ono nema dovoljno kapaciteta, ni ljudskih ni materijalnih, a ni političku težinu“.

Srbiji je, kako je kazao Jovanović, potrebna nova industrijska i politika inovacija, koje bi bile okrenute domaćim firmama. To znači da bi kreatori ekonomske politike trebalo da odrede industrijske sektore u koje bi se državi isplatilo da ulaže, kao i da podrže razvoj startapova.

„Pod ovim ne mislim da predsednik ili neki ministar treba da urade nešto, već da je potrebno osmisliti razvojnu strategiju, naravno u saradnji sa privrednicima koji bi izveštavali o svojim potrebama. Primera radi, predstavnici preduzeća iz malih mesta često govore da im loša infrastruktura otežava prevoz robe i da bi im bolji putevi značajno unapredili poslovanje, a još uvek ne vidimo veći napredak na tom polju”, naveo je Jovanović.

Bilo kakvo mešanje države u ekonomiju često se, po oceni direktora direktora Instituta za razvoj i inovacije, etiketira kao relikt komunizma, iako bi državno planiranje trebalo da bude sastavni deo svake ekonomije, pa i tržišne.

„Imam utisak da smo razvili neku vrstu ‘ekonomije kompleksa’. Ona se ogleda dvojako: u frenetičnom izbegavanju tema koje nisu u skladu sa dominantnom neoliberalnom politikom, kao i u gubitku samopouzdanja, odnosno vere da smo sposobni da budemo nešto više od komponentaša najnižeg nivoa, da ne kažem motača kablova“, rekao je Jevtović.

Prema njegovim rečima, Srbija više ne može da se oslanja na manuelni rad i krajnje je vreme da se „prizovemo pameti“ tako što ćemo ulagati u razvoj znanja.

„Potrebno je i da se više oslanjamo na sebe, na svoja mikro, mala i srednja preduzeća. Ona su veoma žilava i opstaju uprkos državi, umesto uz njenu pomoć. Za razliku od moćnih stranih kompanija, naša mikro, mala i srednja preduzeća nemaju rezervnu državu, niti sredstva da stalno sele proizvodnju tamo gde je radna snaga jeftinija”, ukazao je Jevtović.

Mali biznisi su najvitalniji deo privrede i šansa manjih sredina