Budućnost osiguravajućih društava: Ukrupnjavanje sektora

Da bi sveobuhvatno shvatili poziciju Srbije koja se nalazi pred uzbudljivom fazom u razvoju svoje industrije osiguranja, a čiji će početak obeležiti privatizacija državnih osiguravajućih kuća, korisno je steći uvid u dešavanja na globalnom tržištu. 

Ovo će nam omogućiti da realno sagledamo sopstvene mogućnosti i da očekivanja, ali i ponudu, uskladimo sa globalnim trendovima. 

Pred globalnom industrijom osiguranja su izazovna i turbulentna vremena nakon kojih će malo toga ostati isto. Kako bi opstale na tržištu osiguravajuća društva moraju da razmišljaju u smislu revolucije, ne evolucije svog poslovanja, a maksimalnu korist od ovog procesa imaće ona društva koja svojim kompanijama ponude uslove koji će im omogućiti bržu i efikasniju revoluciju. 

Kada pričamo o izazovima koji stoje ispred industrije osiguranja, nekoliko ih se izdvaja kao suštinski bitno. Najpre, tu je sve brojnija srednja klasa u državama u razvoju. Ona zahteva proizvode koji su napravljeni kako bi odgovarali njihovim specifičnim potrebama koje proističu iz novog socijalnog statusa. 

Zatim, sve ekstremniji vremenski uslovi na planeti i posledice koje imaju po prviredu i stanovništvo, primoravaju osiguravajuća društva da korenito menjaju način na koji razmišljaju o riziku. Ništa manje bitno je i da produženi životni vek osiguranika postavljaju nove izazove ne samo u domenu zdravstvenog i životnog osiguranja, već i kada su u pitanju anuiteti i upravljanje ličnim finansijama. 

Jedan od izazova je i razvoj sve sofisticiranije telekomunikacione opreme, poput tableta i smart telefona. Ovo će takođe iz temelja promeniti i redefinisati industriju osiguranja. Promeniće se način na koji se osiguranje prodaje, kanali prodaje pa i sami proizvodi. Kada su u pitanju nove tehnologije i izazovi koje sa sobom nosi tu je na primer i pitanje tzv. pametnih automobila, tj automobila kojima nije potreban direktna kontrola vozača u vožnji. Promišljanje rizika sa stanovišta ovakvih vozila takođe će uticati na promenu paradigme unutar industrije osiguranja. 

Kada su u pitanju investicije, M&A, regrutovanje kvalifikovane radne snage, upravljanje rizikom preduzeća (tzv. ERM ili enterprise risk management) i analiza podataka, jasno je da i ovde predstoji faza razvoja sledeće generacije osiguravača. Nju će odlikovati veća usresređenost na klijenta, novi proizvodi i novi kanali distribucije uglavnom putem i uz pomoć novih tehnologija. 

Ono što će definisati uspeh osiguravajućih kuća biće brzina kojom će sprovesti ove promene. Država kojoj je cilj da obezbedi brži razvoj svoje industrije osiguranja kako bi otključala sve njene potencijale na stvaranju uslova za održivi ekonomski razvoj biće važan partner u stvaranju adekvatnog zakonodavnog i institucionalnog okvira za ovu promenu.  Za to će biti neophodna ne samo dobra volja zakonodavca da pomogne razvoj finansijskog sektora u zemlji, već i veća međusobna saradnja samih osiguravajućih društava. Istražujući ovo tržište već decenijama, KPMG je identifikovao 10 koraka kojima se mogu efikasno sprovesti reforme u ovoj oblasti.

Počnimo redom. Prvi korak jeste evaluacija postojećih proizvoda. Da bi ova evaluacija bila uspešna mora se sprovesti tako da klijent bude u fokusu. U ovom procesu ostali bitni faktori jesu profitabilnost i iskorišćenost kapitala. 

U sledećem, drugom  koraku neophodno je izraditi tehnološku strategiju razvoja. Treći korak bi potom bio razmatranje M&A aktivnosti kako bi se kompaniji omogućila nova tržišta, stručnjaci, proizvodi, tehnologija, te povećala sposobnost analize podataka kao i efikasnost upravljanja kapitalom. 

Uz pomoć analize podataka i društvenih mreža neophodno je shvatiti potrebe klijenata i razviti proizvode koji odgovaraju tim potrebama. U trećem koraku, trebalo bi razviti prijatan, ugodan i prvlačan način da se klijentima omogući pristup novim proizvodima putem tradicionalnih kanala prodaje. Pored klasičnih valjalo bi razmotriti i uvođenje novih npr. digitalnih kanala, društvenih mreža i mobilne telefonije.  Ključ uspeha je u konstantnompraćenju i merenju nivoa zadovoljstva kod klijenata.

Biće neophodno izgraditi i fleksibilnu i agilnu infrastrukturu – kako u smislu tehnologije, tako i u smislu upravljanja ljudskim resursima, kako bi se omogućio efikasan odgovor na neizvesnost koju sa sobom donosi sve veća i obimnija regulativa. Srbija ovde nije nikakav izuzetak, posebno ako se ima u vidu skorije uvođenje Solvency II standarda. 

Osmi korak podrazumeva da se kordinirano privuče što više stručnjaka u sektor osiguranja, izvrši obuka postojećih radnika i zadrže oni najbolji među njima u cilju formiranja poslovnog modela orijentisanog na klijenta, a vođenog relevantnim podacima.  To odmah vodi ka devetom koraku, odnosno investiranju u prikupljanje i analiziranje podataka. Cilj je razviti sofisticirane metode prediktivne analize i na njima graditi uspeh. Poslednji 10 korak je izgranja odgovarajuće IT infrastrukture koja će biti sposobna da izdrži prelazak na nove poslovne modele.

Prema istraživanjima koja je sproveo KPMG za osiguravajuća društva, najveća pretnja postojećim modelima poslovanja industrije osiguranja si nova zakonska rešenja kojima se reguliše rad unutar sektora. Slede konkurentske kompanije koje nude tehnološki bolje proizvode i usluge, sa nižim cenama. 

Rast potražnje za proizvodima osiguranja neumitno dovodi do jačanja konkurencije. Razvoj konkurencije posebno olašava tehnologija koja omogućava lagan upliv na tržište onim kompanijama koje imaju tehnološki sofisticirane metode prodaje. Upravo tehnološka sofisticiranost donosi pad cena proizvoda pa mora biti uzeta u oybiljno razmatranje. Na kraju, podizanje nivoa tehnološke sofisticiranosti u kompaniji utiče i na način na koji prikupljamo i analiziramo podatke, kao i način na koji se klijetima nude proizvodi.

Kada govorimo o tehnologiji neizostavno je pomenuti i izazove i pretnje koje donosi tzv. sajber kriminal kojem će osiguravajuća društva biti naročito podložna i koji zahteva potpunu reviziju postojećih IT i bezbednosnih rešenja.

Kada su u pitanju investicije u tehnologiju, istraivanja KPMG pokazuju da će osiguravajuća društva najviše investirati u sisteme namenjene pružanju usluga klijentima, potom analizu podataka, sisteme za modeliranje i analizu rizika, IT infrastrukturu, ali i mobilne telefone i BI (business inteligence).

Ništa manje manje važno nije ni uspostavljanje sistema za konstantno praćenje budućih trendova posebno kada je u pitanju strateško planiranje, što postavlja pred menadžment potpuno novi set izazova. 

Ono što će u narednom periodu najviše uticati na rast preduzeća biće tzv. organski rast i uvećanje njihvg udela na tržištima na kojima posluju. Značajnu ulogu igraće i uvođenje novih distributivnih kanala. Ključ uspeha i rasta biće u sposobnosti kompanija da u novom okruženju obavljaju svoju osnovnu delatnost u čemu im ti novi distributivni kanali značajno pomoći.

Unutar čitavog finansijskog sektora jedan od preduslova uspeha jeste zadovoljstvo klijenata. Zato se se posebna pažnja mora posvetiti merenju, praćenju i postavljanju novih standarda kada je u pitanju kvalitet usluge i relevantnost proizvoda. KPMG trenutno primenjuje sa skalom sa čak 30 kirterijuma koji uključuju dostupnost, jednostavnost poslovanja, kvalitet usluge, personalizovane ponude, uključenost zaposlenih, vrednost usluge i vrednost samo brenda.  Paralelni rad na realizaciji poboljšanja u ovim oblastima može suštinski opredeliti opstanak i profitabilnost svakog osiguravajućeg društva. 

Na makroekonomskom planu značajan uticaj na rast osiguravajućih društava će imati i brzina i opseg ekonomskog oporavka i razvoja lokalne privrede. 

Na globalnom nivou revolucija unutar industrije osiguranja biće obeležena učestalim M&A aktivnosti, što su dobre vesti za Srbiju. Strateške akvizicije biće u samom vrhu investicionih prioriteta.  Pored akvizicija kompanije sve više ulažu u programe marketinga i odnosa sa svojim klijentima, potom IT i obuku stručnjaka. 

Ono što je zajedničko za Srbiju i globalnu industriju osiguranja je potreba da se investira u obrazovanje i obuku novih kadrova. Modeli saradnje sa obrazovnim institucijama kakvi postoje u inostranstvu i razvoj internih sistema obuke dobar su primer kako bi se moglo kreativno pristupiti rešavanju ovog problema. 

Ono što je svakako obeležilo proteklu 2014 godinu, kada je u pitanju industrija osiguranja, jeste izraziti apetiti osiguravajućih kompanija za proširenje na nova tržišta. Najprivlačnija su bila tržišta u razvoju, posebno ona u kojima je omogućen adekvatan zakonski i institucionalni okvir za razvoj. Iskustva ovih zemalja bi bila posebno zanimljiva za Srbiju. 

U svetu je sve više investicija koje se realizuju kroz modele partnerstva, zajednička ulaganja i kupovinu preduzeća koja prednjače u tehnološkim inovacijama od strane tradicionalnih osiguravajućih kuća.  Tako je američki gigant Aetna potrošila gotovo 400 miliona dolara na kupovinu kompanije Bswift koja se bavila rešenjima u domenu tzv. „cloud“ tehnologije koja pomaže potrošačima da pronađu najpovoljnije zdravstveno osiguranje.

Značajan uspeh u primeni novih tehnologija ostvarili su oni koji su ove kapacitete razvijale unutar svojih kompanija, kao što je to slučaj sa američkom kućom Axa i njenom Axa Lab, smeštenom u srce Silicijumske doline u SAD. 

Jedan od trendova je svakako i činjenica da sve više privatnih investitora i investicionih fondova ulazi na tržište osiguranja. Tako je Blackstone kupio osiguravajuću kuću Lombard za 610 miliona dolara, a slične akvizicije po SAD je imao i KKR koji je za ovu namenu potrošio čak 2,4 milijarde dolara na Sedgwick Claims Management Services. Ovaj trend je svakako zanimljiv i za Srbiju koja takođe traži rešenja za prodaju svojih osiguravajućih kuća.

Dobra vest je i činjenica da je kao jedan od značajnijih katalizatora za velike investicije identifikovana pravna i institucionalna regulativa. Pažljiv rad u ovoj oblasti, posebno imajući u vidu sve nejasnoće oko uvođenja mehanizma Solvency II mogao bi biti jedan od glavnih faktora koji bi mogli uticati na uspeh pokušaja da se modernizuje industrija osiguranja u Srbiji. 

Posebno su interesantne aktivnosti azijskih kompanija koje sve češće ulažu u tzv. zrela tržišta, što bi takođe trebalo da zainteresuje domaće kompanije. Tako je kineski Fosun 2014 godine potrošio čak 1,6 milijarde evra na dve osiguravajuće kuće u Portugalu. U međuvremenu, kompanija Dai-ichi uložila je 5,7 milijardi dolara na samo jednu osiguravajuću kuću u SAD.

U pravilnom čitanju i definisanju efikasnog odgovora na ove trendove leži i tajna uspeha privatizacije sektora osiguranja u Srbiji. Svakako je tečko očekivati da će zemlja naše veličine tržišta moći da skrene pažnju velikih investitora trenutno usmerenu na tržišta u razvoju kao što je Afrika, Turska ili pojedine latinoameričke zemlje.

 Takođe je jasno da bi uz odogovarajuću pripremu osiguravajućih kuća u Srbiji one mogle postati primamljive velikim igračima u trenutku kada oni aktivno traže nova tržišta i ulažu velike napore u razvoj tradicionalnog segmenta osiguranja, gde Srbije kao realtivno nerazvijeno tržište, nudi značajan potencijal za razvoj.