Cene srpskih preduzeća ispod realnih

Cene akcija na domaćem tržištu već dugo su prilično niske, a brokeri umeju da kažu da je tržište potcenjeno. To znači da su cene svih akcija zbog ekonomske krize i manjka interesovanja investitora ispod realnih, piše Dnevnik.

Ipak, poznavaoci prilika iz razumljivih razloga ne žele da ulaze u kalkulacije koje su domaće kompanije najperspektivnije u smislu da bi u bližoj ili daljoj budućnosti potencijalnom investitoru koji uloži u njih donele dobru zaradu. 

Broker Nedan Gujaničić kaže da bi najbolji savet potencijalnim ulagačima bio da gledaju kompanije koje neguju dobru korporativnu kulturu. 

„Ima dosta kvalitetnih kompanija na Beogradskoj berzi, s dobrim poslovnim rezultatima, ali među njima treba naći one s korporativnom kulturom, a tu se pre svega misli na negovanje prava manjinskih akcionara“ – objašnjava Gujaničić za Dnevnik. 

„Ulaganje u takvu kompaniju može doneti korist ne samo na duge staze već i u kraćem periodu.“ 

On dodaje da, nažalost, takvih nema u izobilju, a kao najpozitivniji egzamplar može da izdvoji Naftnu industriju Srbije, dok nema mnogo drugih svetlih primera. Podsetimo, NIS posluje veoma transparentno, a nedavno je najavio i isplatu dividendi svim akcionarima, kojih ima nekoliko miliona. 

S druge strane, navodi Gujaničić, ima dobrih kompanija, među njima i nekih poznatih vojvođanskih firmi, s visokim profitnim stopama koje ipak nisu dobra prilika za ulaganje jer većinskom vlasniku nije interes da ostane na Berzi već je jasno da želi da otkupi akcije i pobegne s tržišta. 

„To je karakteristika velikog broja firmi u Srbiji koje se nalaze na tržištu, gde vlasnici na Berzu ne gledaju kao na priliku da, na primer, dođu do jeftinijeg kapitala za ulaganje već samo kao na problem i dodatni trošak koji opterećuje poslovanje“ – ukazuje naš sagovornik. 

Cena većina domaćih akcija svoj maksimum je dostigla 2007. godine, kada je Berza narasla kao balon koji je potom, s prvim znacima krize i recesije, pukao. Ne može se reći ni da su tada cene vlasničkih hartija domaćih kompanija bile realne jer su rasle pod pritiskom velike tražnje u situaciji u kojoj su, kako brokeri vole da kažu, i domaćice vadile pare iz slamarica i ulagale ih na Berzi. Danas, šest godine kasnije, cene većine akcija su višestruko niže nego tada. 

Tako su, na primer, dve najlikvidnije akcije iz bankarskog sektora, Komercijalna i AIK banka, 2007. vredele desetak puta više nego danas, dok se cena hartija od vrednosti Jubmes banke spustila sa 165.000 na 7.000 dinara. Retke su akcije koje su, poput „Imleka”, danas blizu istorijskog maksimuma svoje vrednosti. Slična je situacija i s NIS-om (nedavno je dostigao maksimum od 1.020 dinara po akciji), ali ta kompanija 2007. nije ni bila na Berzi. 

Od drugih vojvođanskih akcija, „Sojaprotein” nekada je vredeo čak 6.700 a danas 570 dinara, Veterinarski zavod Subotica pao je s preko tri hiljade na 370 dinara, tržišna kapitalizacija „Neoplante” danas vredi četiri puta manje nego na vrhuncu pomenutog berzanskog balona, dok je zrenjaninski „Dijamant” možda imao i najveće oscilacije u ceni: maksimalna vrednost bila mu je 70.000 dinara, minimalna nešto preko pet hiljada, dok ga danas Berza ceni na 22.000 dinara po akciji. 

Gujaničić navodi da za oporavak Berze nije nužan i značajniji rast privrede, s obzirom na to da se „tržište uvek oporavlja ranije nego ekonomija, po pravilu negde pola godine ili godinu pre, zato što se na berzi trguje očekivanjima”. 

„Imamo sada primer Njujorške berze, koja je trenutno na svom istorijskom maksimumu a američka ekonomija još nije izašla iz krize“ – kaže Gujaničić. 

On pojašnjava da Beogradska berza, između ostalog i zato što je malo tržište, ne funkcioniše baš uvek kao „prave” berze, ali bi se verovatno i na njoj tako nešto moglo očekivati, ukoliko bi očekivanja privrednog rasta bila veća nego što su danas.