Decenije niskih ulaganja u zdravstvo ostavile trag na opremljenost bolnica

Tokom poslednjih skoro dvadeset godina državne investicije u zdravstvu često su bile manje nego u uporednim zemljama centralno -istočne Evrope što se odrazilo na opremljenost zdravstvenih ustanova, piše Fiskalni savet u svom poslednjem izveštaju.

Kako se navodi, podaci Eurostata pokazuju da Srbija zaostaje za zemljama CIE po broju dijagnostičkih medicinskih aparata. 

Prema pokazatelju broja medicinske opreme na 100.00 stanovnika, državno zdravstvo u Srbiji raspolaže sa upola manje CT skenera, Gama kamera i jedinica za radio terapiju i čak 3-4 puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju nego što je to slučaj u zemljama CIE. 

Pri tome, čak i uz blago povećanje javnih ulaganja u poslednje dve decenije, nivo investicija nije bio dovoljan da se osetnije smanji zaostatak koji Srbija ima u odnosu na posmatrane zemlje. Štaviše, u pojedinim slučajevima (PET skeneri, jedinice za angiografiju) jaz u odnosu na zemlje CIE se proširio. 

Pored medicinske opreme, Srbija ne raspolaže ni dovoljnim brojem bolničkih kreveta za određene vrste nege, navodi Fiskalni savet. 

Premda je prema podacima Eurostata ukupan broj postelja na 100.000 stanovnika u javnim ustanovama zdravstvene zaštite u Srbiji nešto viši nego u zemljama CIE (oko 560 u Srbiji naspram 550, CIE, podaci za 2018) izveštaji Batuta ukazuju na nesrazmeru u pogledu raspoređenosti kreveta za različite vidove nege – višak postelja za kratkotrajnu hospitalizaciju i manjak za stacionarno lečenje posebnih bolesti. 

Navodi se da Srbija ima manji broj i lošiju strukturu medicinskog osoblja nego zemlje CIE. 

Premda lekari i drugo medicinsko osoblje nisu direktno povezani sa kapitalnim ulaganjima, raspoloživost kadra i njegova struktura predstavljaju najvažniji resurs zdravstvenog sistema. Ipak, uporedna analiza sa zemljama CIE ukazuje da Srbiji nedostaju lekari specijalisti i bolje obučene medicinske sestre.

Naime Srbija je u 2018. godini imala oko 300 lekara na 100.000 stanovnika što je za petinu manje nego u zemljama CIE (u proseku oko 360 na 100.000 stanovnika). Posmatrajući u strukturi, najviše nedostaju lekari specijalisti i hirurzi, dok je broj lekara opšte prakse čak i nešto viši u odnosu na zemlje CIE. 

Kada je reč o medicinskim sestrama i babicama (akušerke) njihov broj čak je i nešto veći nego u zemljama CIE (550 u Srbiji naspram 540 u zemljama CIE), ali se njihova struktura osetno razlikuje. 

Naime, prema podacima Eurostata, Srbija ima osetno manje visoko-obučenih medicinskih sestara (eng. Nursing professional) a relativno visok broj medicinskih sestara nižeg nivoa obrazovanja (eng. Nursing associate professional) u odnosu na zemlje CIE.

Nedovoljna ulaganja, opremljenost i manjak medicinskog kadra negativno su se odrazili na liste čekanja. 

Prema izveštajima, Gradskog zavoda za javno zdravlje, čak oko 32.000 pacijenta u Beogradu u 2016. godini bilo je na listama čekanja (bez skener dijagnostike) što je povećanje za preko 7.000 ljudi (30%) u odnosu na 2007. godinu.

Takođe i prosečna dužina čekanja na preglede za koje se vode liste čekanja je u porastu. 

Država već duže od deceniju ne uspeva da obnovi najveće kliničke centre, iako su sredstva za to obezbeđena još 2006. godine, podseća ova institucija. 

Neadekvatan odnos koji država ima prema zdravstvu ogleda se i u činjenici da rekonstrukcija i opremanje kliničkih centara kasni već 14 godina. Projekat je formalno započet još 2006. godine, kada su i odobrena inicijalna sredstva EIB ali se samo na ratifikaciju zajma u Narodnoj skupštini čekalo dve godine (kredit je ratifikovan krajem 2008. godine). 

Prvi konkretni radovi i povlačenje sredstava započeli su u 2009. godini, ali se usled loše pripremljene projektne dokumentacije nije daleko odmaklo. Premda je rok za realizaciju projekta i rekonstrukcija sva četiri klinička centra bila 2012. godina, krajem 2017. godine završena je samo rekonstrukcija KC Niš. 

Dogradnja i rekonstrukcija KC Srbije i KC Vojvodina u Novom Sadu je u toku, a radovi na rekonstrukciji kliničkog centra u Kragujevcu još uvek nisu otpočeli. 

U narednom periodu potrebno je snažno povećati ulaganja u zdravstvo, ocenjuje Savet. 

Procenjujemo da bi odgovarajući srednjoročni cilj za Srbiju trebalo da bude dostizanje godišnjih ulaganja od najmanje 0,5% BDP-a, navodi se. 

Direktna budžetska izdvajanja za investicije u zdravstvu iznose oko 0,1% BDP-a. 

Međutim, ovaj podatak treba pažljivo tumačiti budući da izveštavanje resornog ministarstva ne obuhvata sva izdvajanja. Naime, podaci o izvršenju budžeta (koje smo koristili u pomenutoj proceni) ne uključuju kapitalne rashode zdravstvenih ustanova koji se finansiraju iz njihovih sopstvenih prihoda i transfera. 

Podaci Instituta za javno zdravlje (Batut), koji u obračun uključuje ove rashode, pokazuju nešto veća ulaganja u ovoj oblasti – u 2018. godini iznosila su 0,3% BDP-a, što je na nivou višegodišnjeg proseka u zemljama CIE. 

Ipak, ulaganja u zdravstvu su u dužem vremenskom periodu bila za trećinu niža nego u analiziranim zemljama. Taj zaostatak se u periodu do 2014. godine smanjivao kada je Srbija dostigla prosek ovih izdvajanja u zemljama CIE – ulaganja su, uz povremene oscilacije, beležila trend rasta, pa su javne investicije u zdravstvu u 2014. godini bile dvostruko više nego na početku analiziranog perioda (skoro 0,4% BDP-a u 2014 naspram manje od 0,2% BDP-a u 2003. godini). 

U poslednjih nekoliko godina (2015-2018) ulaganja u Srbiji nastavljaju da prate dinamiku izdvajanja u zemljama CIE ali se trend preokreće a javne investicije u zdravstvo beleže pad na 0,3% BDP-a u 2018. godini.