Na listi razloga koji dijasporu odvraćaju od namere da ulaže u maticu nalaze se svi oni problemi koje u svojim „belim knjigama” godinama navode strani investitori: nedovoljna lična imovinska sigurnost, visok politički rizik, nestimulativna poreska politika, visoke takse i ostali nameti, monopilisano finansijsko tržište, prevelika korupcija…
Jedna od najmoćnijih žena u SAD, srpkinja Rebeka Mekdonald čija je poslovna imperija vredna dve milijarde dolara, svojevremeno je izjavila: „Razgovarala sam sa nekim biznismenima o mojim projektima, ali su me odmah pitali: ’Koji je tu moj deo?’ Nismo počeli ni da radimo, a oni bi da uzmu svoj deo”, rekla je Rebeka, čiji je doprinos Srbiji ostao na nivou donacija – poklonila je 200.000 dolara za izgradnju stanova izbeglicama u naselju Krnjača.
Sličnih primera ima još. Iako je bio zainteresovan, Milan Mandarić, jedan od najuspešnijih biznismena iz čuvene Silikonske doline i vlasnik nekoliko klubova Premijer lige, nije kupio ni FK ”Vojvodinu”, a ni FK ”Crvena Zvezda”. Jedan od najbogatijih Srba u SAD Branko Tupanjac nije izgradio kardiovaskularnu kliniku u Novom Sadu, jer mu je traženo 15 miliona dolara za zemljište. Akademik Bogdan Maglić je izjavio da „zbog loše poslovne atmosfere u Vojvodini nije uspeo da izgradi kongresni centar u rodnom Somboru”, trostruki Oskarovac i dobitnik nagrade za životno delo Svetskog udruženja hemičara dr Dejan Ilić odustao je od izgradnje filmskog studija na Tašmajdanu, jer nije imao živaca da sačeka mišljenje gradskih otaca Beograda itd. itd.
—————————————————————————————————-
PROČITAJTE JOŠ:
—————————————————————————————————-
Uzalud u vladinoj strategiji odnosa s dijasporom piše da ćemo „motivisati srpske profesore iz rasejanja da predaju na našim univerzitetima” i da „aktivnije rade za svoju matičnu državu”. Uzaludna su obećanja o poreskom oslobađanju za svako novootvoreno radno mesto i svako registrovano preduzeće ili radnju. Odnosi matice i dijaspore počivaju uglavnom na emocijama, a mnogo manje na međusobnom poverenju, neophodnom za ostvarenje ciljeva od interesa za obe strane.
Otuda se u Srbiji nikad nije pojavio projekat, poput onog koji je sedamdesetih godina prošlog veka lansirao Izrael, uspevši da mobiliše dijasporu od osam miliona ljudi na velikom poslu obnove i razvoja zajednice u matici. Zato smo tako daleko od Kine, gde više od polovine stranih direktnih investicija potiče od Kineza iz Tajlanda, Malezije, Indonezije, SAD i Filipina ili od Meksika u koji se samo od iseljenika koji žive u SAD godišnje transferiše od 25 do 30 milijardi dolara, najviše u produktivne investicije.
