Dušan Mladenović i Dušan Pavlović: Stip crtači zaslužuju nacionalnu penziju

„Deluje da je danas situacija na tržištu stripova mnogo bolja nego pre 15 godina, jer imamo nikad više izdavača i nikad više izdanja, ali tiraži su nikad manji. Čak se i tiraži „Veselog četvrtka“ iz 2008. kada smo počeli da radimo i 2022. godine drastično razlikuju“, kaže Dušan Mladenović (1985) glavni urednik „Veselog četvrtka“, poznatog strip izdavača u Srbiji.

Prisećajući se početaka, on kaže da je raspad zemlje stvorio ogromnu rupu u kontinuitetu strip izdavaštva. Izgubljene su mnoge generacije. Ipak, ostalo je dovoljno starijih čitalaca, koji se sećaju stripova, a pojavljuju se i neki novi.

Dušan Mladenović u razgovoru sa Dušanom Pavlovićem ocenjuje da vernim čitaocima može da zahvali na usponu njegove izdavačke kuće posle 2008. godine. „Počeli smo zapravo sa veoma niske tačke. „Veseli četvrtak“ je ispunio vakum, što je vremenom inspirisalo i druge izdavače, tj. druge ljubitelje stripova da se otisnu u izdavačke vode. Pre nas, bilo je dosta pokušaja koji su se brzo gasili, nisu uspevali da održe kontinuitet. On je najbitniji. Strip izdavač mora da izbacuje redovnu dozu novih izdanja i osmisli grananje na pod-edicije i druge junake“.

Kažeš da na celom tržištu postoji više edicija, više junaka, više izdanja nego kada ste počinjali, ali da su pojedinačni tiraži manji nego 2008? Da li je ukupan tiraž svih izdavača veći ili manji u 2021. godini u odnosu na 2008?

Ukupan tiraž je ipak manji. Po prirodi sam optimista, ali moja procena je da su tiraži koje su tada zbirno imali, recimo, Beli put i Veseli četvrtak veći nego tiraži svih izdanja danas zajedno.

Vi ste faktički jedina izdavačka kuća koja prodaje stripove dominantno po kioscima. Smatraš li da je to prednost u odnosu na druge izdavače i zašto drugi izdavači ne posegnu sa tim? 

Potrebna je velika mašinerija da bi se zahuktala i održala prodaja na kioscima. Mi smo imali tu sreću da smo krenuli u trenutku kada je sistem distribucije drugačije funkcionisao. Kasnije je distributer je uveo programe i algoritme koji određuju koliko primeraka možete poslati u prodaju na osnovu rezultata prodaje prošlog broja tog izdanja. Mi smo uspeli da upadnemo u taj sistem po starim pravilima i da opstanemo na tržištu tj. da napravimo uspešnu tranziciju u novi sistem, jer sve vreme imamo stabilnu prodaju. Svakog četvrtka izbacujemo novu epizodu Zagora, Teksa ili Dilana Doga… i to u tiražu od nekoliko hiljada primeraka. Za bilo koga drugog ko bi pokušao bio bi to prosto isuviše veliki rizik. Morao bi da računa da će možda celu prvu godinu ili duže da radi sa gubitkom, a opet ima veze i to što mi objavljujemo najpopularnije junake, jer mnogim ljudima na našem tržištu i dalje su Zagor, Dilan Dog, Mister No i Marti Misterija sinonimi za strip.

Dakle ako hoćeš da prodaješ na kioscima moraš da imaš junaka koji ima nedeljno izdanje?

Tako je, potreban ti je Alan Ford, Zagor ili Dilan Dog. To je suština. 

Da li je izdavanje stripa u Srbiji samoodrživo, da li izdavačka kuća koja se uglavnom ili dominantno fokusira na stripove može da izdrži na tržištu? Da li postoji bilo kakav način da država pomogne strip-izdavaštvo?

„Veseli četvrtak“ je pokazatelj da od stripa može da se preživi i opstane budući da smo u petnaestoj godini postojanja. Opstaju i mnogi drugi, da tako kažem, manji izdavači —„System comics“, „Komiko“, „Feniks pres“, „Makondo“… To su kuće koje imaju mnogo manji obim izdanja godišnje. Neki od njih tek nakon deset godina bavljenja poslom počinju da zarađuju. Ali opet, njihovi tiraži su mahom od 500 do 1000 primeraka. Oni, za razliku od nas, nemaju potrebe da plaćaju, na primer, veliki magacin, tako da su i njihovi fiksni troškovi niži. Mi imamo ogroman broj kiosk izdanja koja se štampaju u tiražu od 5.000-10.000 primeraka. Ponekad za ta izdanja mora da prođe i pet-šest godina da bi se isplatila.

Što se tiče državne pomoći, volim da mislim kako strip ipak mora biti samoodrživ u smislu da mora da bude nezavisan. Uvek volim da poredim strip sa rok muzikom, koja je opstala iako barem zvanično nije dobila pomoć establišmenta. Doduše, država jeste već pomagala neka strip izdanja. „System comics“ je dobio pomoć za Linije fronta, domaći serijal stripova o 1. svetskom ratu. Čini mi se da je i „Makondo“ dobio pomoć za veoma bitnu ediciju sabranih dela Đorđa Lobačeva. Ponekad se ta pomoć ogleda u tome da biblioteke imaju obavezu da nabave barem po primerak tog izdanja, koje je iz ovog ili onog razloga bitno. Ako pogledamo u komšiluk, u Hrvatskoj je taj bibliotečki otkup navodno mnogo agilniji.

Da li bi bilo dobro da država subvencioniše domaće strip autore sa ciljem da se probiju na međunarodno tržište? Nema takve pomoći?

Toga suštinski nema, ali bi bilo idealno da po uzoru na filmsku industriju država subvencioniše određen broj projekata na godišnjem nivou. Veliki broj domaćih autora se dokazao i proslavio na svetskom tržištu, počev od Alekse Gajića, Dražena Kovačevića, Milana Jovanovića, Jovana Ukropine ili Siniše Banovića, i to bez ikakve pomoći. Šta bi tek bilo kada bi mladi crtači imali ozbiljnu podršku države. Mislim da bi za scenu bilo najbolje da se formira posebno telo, koje bi radilo na tome da srpski strip kao naslednik jugoslovenskog tržišta i jugoslovenske škole stripa, za koju znamo koliko je bila snažna i bogata, postane prepoznatljiviji u svetu.

Ima dosta domaćih strip-crtača, koji su bez pomoći države napravili međunarodnu karijeru. Da li ih srpsko društvo tretira na odgovarajući način? Recimo, da li čovek kao Bane Kerac zaslužuje nacionalnu penziju kao čovek koji je napravio neverovatnu međunarodnu karijeru?

Umetnik kao što je Bane Kerac, sa takvom zaostavštinom na domaćoj i međunarodnoj sceni, definitivno zaslužuje tako nešto. Mislim da bi bilo sjajno ako i ovde povučemo paralelu sa rok muzičarima koji su dobili nacionalne penzije. Nije novost da su umetnici generalno marginalizovani u našem društvu. Naročito strip-autori. Njih retko ima u medijima, a kada se pojave, pa se još ispostavi da rade za strance, na njih gledaju kao na retke zverke u zoološkom vrtu. To moramo promeniti, umetnici zaslužuju bolji tretman.

Strani strip je u bivšu Jugoslaviju dolazio sa tri geografska prostora – italijanskog, francusko-belgijskog i američkog (ograničen na Marvel i DC Comics). Da li se to promenilo danas na srpskom tržištu? Vidimo da vidimo da su se u poslednjih 15 godina pojavile mange (japanski stripovi), koji nije postojao u bivšoj Jugoslaviji. Da li je to uticalo na strukturu strip čitalaštva? 

I dalje je činjenica da su italijanski stripovi koji potiču iz izdavačke kuće Boneli kod nas najpopularniji. Ali mange su još pre dve decenije ozbiljno „ugrozile“ evropski i američki strip. U Italiji su zapretile da progutaju celu njihovu produkciju. Prodaja stripova na godišnjem nivou u jednom trenutku odlazila je skoro 70 odsto na mange, a sve ovo ostalo su bili prevodi američkih i francuskih izdanja i domaća produkcija. Tek zadnjih nekoliko godina je opao uticaj mangi, ali je to tržište i dalje stabilno.

Kod nas je trenutno u toku uspon mangi, iako ne na kioscima nego u striparnicama i knjižarama, što znači da je to sada neka potpuno nova publika. To su danas neki novi mladi čitaoci, koji nisu odrastali na Bonelijevim stripovima. Najverovatnije nisu odrastali čak ni na Diznijevim stripovima, ali zahvaljujući internetu i globalnoj urbanoj kulturi koju sa sobom donose anime (japanski animirani filmovi), ovaj fenomen se prosto nametnuo kao nešto što je mladim generacijama zanimljivo. Svedočimo da sve više domaćih izdavača počinje da izdaje mange. Kolege iz „Čarobne knjige“ su nedavno pokrenule četiri edicije. Novi izdavač „Stoker“ pokreće neke mini-serijale mangi. „Darkvud“ je prvoborac sa svojim izborom mangi. Rano je da pričamo o tome može li manga da zameni Boneli na ovom tržištu. To se nije desilo čak ni u Italiji, gde su svi tiraži desetinama puta veći. I nikome ne treba da smeta to što su mange popularne, kao što su nekada bili Bonelijevi stripovi. To je za celo tržište dobra stvar. Što više ljudi čita stripove, to samo svim izdavačima može da bude bolje. Ko zna, možda to bude stimulisalo „Veseli četvrtak“ da se jednog dana upusti u tako nešto. 

Dakle, veruješ da će mlađa generacija, koja danas dominantno čita mange, jednog dana preći na italijanski, američki i francusko-belgijski strip?

Volim da mislim kako je manga strip kao i bilo koji drugi, da može poslužiti kao mamac da vas uvuče u svet stripa. Neki čitaoci mangi će se vremenom zainteresovati da otkriju kakvi još stripovi postoje i tu ih mi čekamo.

Misliš da se mange ne prodaju više od svih ostalih zajedno u Srbiji?

Definitivno ne, ali ima prostora da do toga dođe. Opet sve zavisi od toga koliko dugo će ovaj talas uspona mangi da drži današnju publiku. Nadajmo se što duže.

Kakvi su budući planovi „Veselog četvrtka“ da li planirate neke nove edicije, nove junake, nova kolekcionarska izdanja?

Imamo dosta planova, ali cela ova situacija sa papirom dosta nas usporava. A sada je situacija mnogo gora nego pre pola godine ili godinu dana. Papir nastavlja svakog meseca da poskupljuje tako da je naša buduća ambiciozno osmišljena edicija velikog formata donekle ugrožena jer se postavlja pitanje koja bi bila prihvatljiva maloprodajna cena. Upravo je objavljena 28. knjiga Biblioteke Dilan Dog, koju smo u štampu pustili u novembru 2021, što govori o tome kakva je situacija u štamparskom poslu. Uskoro očekujemo da se pojavi i verovatno naše najambicioznije izdanje do sada: dve knjige od po tri epizode velikog formata, koje će onda u jednoj kutiji činiti epopeju nazvanu Dilan Dog 666. Radi se o prvih šest epizoda posle udara meteora o Zemlju u svetu Dilana Doga. To je famozna, dugo čekana osvetnička mini-serija Roberta Rekionija, urednika i scenariste. Naši čitaoci već su nešto mogli da naslute iz albumskog izdanja originalne 400. epizode A danas apokalipsa, koju smo objavili pre godinu i po dana. Ona je svojevrsni uvod u ono što nas čeka.

U novoj Zlatnoj seriji nastavljate da objavljujete epizode sa više različitih naslovnih strana. Pre dve godine je repriza legedarne epizode Nasilje u Darkvudu (prva epizoda Zagora ikada objavljena u Jugoslaviji 1969. godine) izašla sa 13 različitih naslovnih strana. Deo čitalaca pozdravlja ovakvu politiku naslovnih strana, ali deo je veoma ljut na „Veseli četvrtak“ i tebe lično zbog toga. Smatraju da je to skrnavljenje starih epizoda, koje reprizirate. 

Svaku epizodu smo objavili sa originalnom naslovnom stranom, a ove ostale su alternativne korice. Veoma sam ponosan na svaku tu alternativnu koricu, jer time, između ostalog, promovišemo domaće strip-crtače. Ali uvek insistiramo na tome da se podrazumeva da je tu i originalna italijanska naslovna strana. Možda treba podsetiti da mi sada repriziramo sve te stare stripove bez cenzure. Recimo, čuveno Nasilje u Darkvudu, osim što je sada postalo „ozloglašeno“ kod nas zato što smo ga objavili u verziji sa 13 različitih korica, prvi put je na srpskim kioscima objavljeno u celini, sa 50 strana koje su bile izbačene u onoj staroj, kultnoj verziji, koja se sada prodaje za 1.000 evra na tržištu polovnih stripova. Svim nezadovoljnim kolekcionarima poručio bih da pokušaju da posmatraju to kao neverovatnu privilegiju koju svi zajedno imamo, a koju  nema niko drugi u svetu – da promovišemo sopstvene autore na taj način. Zahvaljujući dobrim partnerskim odnosima sa izdavačkom kućom Serđo Boneli editore imamo priliku da se ovako „igramo“ i da pokazujemo različita viđenja istih junaka. Naravno, bez preterivanja, jer na koncept trinaest korica jednog stripa možete zaigrati samo jednom. Za sada.

U nekom trenutku će očigledno sve preći na digitalno ili će značajan deo stripa i mnogih drugih sadržaja preći na digitalno. Da li razmišljate o tome?

Iskreno, nadam se da do toga neće doći dok sam živ. Teši me činjenica da se ni u toliko pominjanoj Italiji tako nešto nije dogodilo. Oni su pokušavali svoje najpopularnije stripove, počev od Dijabolika preko Bonelijevih stripova, da prodaju u digitalnoj varijanti po nekoj smešnoj ceni od 50 evro-centi po svesci i to nije zaživelo. U Americi je zaživelo malo bolje, ali tamo je ulagano mnogo više i u mnogo dužem periodu: kada kupite svešcicu stripa, dodate 50 centi ili ceo dolar (tako je bar bilo pre inflacije i krize) i dobijete istovremeno kod pomoću koga možete na platformi ComiXology da u svoju onlajn kolekciju ubacite digitalnu verziju, koju možete čitati sa tableta, recimo. Budući da kod nas stripove još uvek čitaju pre svega ljubitelji papira i kolekcionari, mislim da nas takva sudbina neće zadesiti još dugo vremena. Ljudi i dalje vole da pod prstima osete hrapavost i miris papira. Vole da se na plaži ta knjiga ili strip deformiše od sunčevih zraka i morske vlage. To je posebna vrsta užitka i sladokusci koji danas čitaju stripove nisu spremni da se odreknu toga. Pod uslovom da pričamo o čitaocima koji su uopšte spremni da strip iz kolekcije iznesu iz kuće, naravno.