EWB: Srbija evropski lider u zagađenju vazduha

Prošlogodišnji izveštaj Svetske alijanse za zdravlje i zagađenje istakao je da je Srbija vodeća država u Evropi po stopi smrtnosti koja je uzrokovana zagađenjem, piše portal European Western Balkans. Kako se naglašava svake godine od posledica zagađenog vazduha u Srbiji umre oko 10.000 građana.

U nekim gradovima, poput Bora aerozagađenje prisutno je tokom svih godišnjih doba, posebno ona koju izaziva sumpor-dioksid, povećana koncentracija suspendovanih čestica (PM10), ali i visoka koncentracija teških metala.

Kao glavni uzročnik zagađenosti navodi se topionica bakra kineske kompanije Ziđin (Zijin Bor Copper), koja rukovodi rudnikom.

Napominje se da je Ugovorom o strateškom partnerstvu sa tom fabrikom predviđena ubrzana proizvodnja bakra, pa je omogućeno i zaobilaženje domaćih propisa u zaštiti živorne sredine, dok je država kasnije ostala gluva i na upozorenja stručnjaka i građana koji su ukazivali na zagađenje.

U pomenutom ugovoru Srbija, RTB Bor i Ziđin, saglasile su se da snose sve troškove remedijacije od zagađenja koja je izazvana aktivnostima RTB-a Bor, ali je priprema predviđenog Ekološkog akcionog plana izostala.

Do sada su Ziđinu izrečene tri novčane kazne zbog kršenja odredbe Zakona o zaštiti životne sredine, ali nisu suštinski nisu promenile stanje jer nisu dovoljno velike da se skrene pažnja kompanije na otklanjanje posledica koje pravi.

Pored Bora aerozagađenje je takođe pristuno u Smederevu, gde radi železara, koja je takođe u vlasništvu Kineza, kompanije HBIS grupa Srbija. 

Od januara do kraja decembra 2020, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, granične vrednosti zagađenosti suspendovanim česticama PM10 u Smederevu bile su prekoračene čak 71 dan.

Foto: Nova ekonomija

Pored Bora i Smedereva, individualna ložišta širom Srbije, kao i termoelektrane, dodatno doprinose negativnoj slici.

Ministarstvo zaštite životne sredine, kao i lokalne samouprave koji su zakonski nadležni za kvalitet vazduha na svojoj teritoriji, do sada ni u Boru, ni u Smederevu, a ni u mnogim drugim gradovima širom Srbije nisu reagovali i sprečili zagađenje. 

Čak, štaviše država je otišla i korak dalje pa je htela da nivo zagađenosti prividno „smanji“, tako što je Agencija za zaštitu životne sredine pokušala da podigne prag zagađenosti sa indeksa 40 na 55 koncentracije suspendovanih čestica (PM 2.5). 

Time bi, kako se zaključuje povećanjem dozvoljene koncentracije otrovnih čestica u vazduhu problem bio „rešen“.

Pored toga neki ljudi su otpušteni iz Agencije za zaštitu životne sredine, poput Milenka Jovanovića, jer se suprotstavio odluci direktora da se bez odobrenja stručnjaka menjaju kriterijumi za ocenjivanje kvaliteta vazduha.

Nije dobro prošao ni Dejan Lekić, koji je zbog sličnog protivljenja premešten iz Agencije na nižu poziciju u Ministarstvu zaštite životne sredine.

U Boru, Smederevu, Beogradu, Nišu, Kraljevu, Užicu, Valjevu, Pančevu, Požarevcu, Apatinu i Zrenjaninu, građani su se bunili raznim akcijama i protestima.

Poslednji protest u Beogradu organizovala je neformalna grupa građana „Eko straža“ koja je objavila listu sa oko 20 zahteva, među kojima je osnovni zahtev Vladi da se poštuje Ustav Srbije koji članom 74 garantuje građanima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.

Međutim, odgovor države i ovog puta je izostao.

LAŽNA OPREDELJENJA

Državu pored Ustava obavezuje i broj međunarodnih ugovora kao i usklađivanje sa Evropske unije, da se zagađenje reši.

Tu su i obaveze koje ima prema Ujedinjenim nacijama, jer se Srbija obavezala na posvećenost u ostvarivanju Agende 2030 UN čiji su ciljevi smanjenje smrtnosti i oboljenja izazvanih zagađenjem.

Zaštita vazduha je prvenstveno multisektorski izazov, pa se postavlja pitanje da li postoji dovoljno političke volje u Vladi Republike Srbije da se institucije uhvate u koštac sa ovim izuzetno skupim problemom. 

Procene su i da su potrebna ulaganja od 1,5 do 2,4 milijarde evra.

Zakonom o zaštiti vazduha iz 2013. godine, Vlada Republike Srbije imala je obavezu da donese Strategiju zaštite vazduha do 1. januara 2015. godine, što se nije desilo ni šest godina kasnije.

PREPORUKE ZA REŠENJE PROBLEMA

Napominje se da bi Vlada Srbije trebalo da pokaže političku volju da se uhvati u koštac sa ovim problemom i da ga predstavi kao jedan od prioriteta. 

Praksa potpisivanja sporazuma koji zagađivače oslobađaju odgovornosti, radi finansijske dobiti, a na uštrb zdravlja građana i zdravije životne sredine, mora da prestane.

Srbija bi trebalo da počne da sprovodi politiku „zagađivač plaća“, čime bi se od zagađivača očekivalo da finansiraju investicije koje su neophodne za usklađivanje sa standardima EU.

Neophodno je i da se osnaži uloga Ministarstva zaštite životne sredine i lokalnih samouprava, rad nadležnih inspekcija, povećanje održivosti industrije i korišćenje obnovljive energije, da se poveća broj mernih stanica koje će pravovremeno informisati građane o zagađenju. 

Ministarstvo zaštite životne sredine trebalo bi da pokrene javnu raspravu o Strategiji i akcionom planu koji bi unapredili kvalitet vazduha.

Kako Srbija teži da napreduje na putu ka članstvu u EU, treba skrenuti pažnju i na to kako Sud pravde Evropske unije i Evropska komisija rešavaju ovaj problem.

U decembru 2020, Evropska komisija je saopštila da je pokrenula proceduru pred Sudom pravde Evropske unije (CJEU) protiv Bugarske i Grčke zbog toga što nisu regulisale zagađenost vazduha. 

U Srbiji je zagađenje bilo daleko veće negu u tim zemljama tokom perioda kada je zagađenje kod njih uočeno.