Galerija usred poljane

Jednodušno oduševljenje zaposlenih bilo je dokaz da je uprava napravila pravi korak opredelivši se za „urbanu umetnost“ usred te antiurbanosti. Verovatno uzevši u obzir profil i godište svojih radnika, proseka ispod trideset. Stoga i vožnja kompanijskim autobusom više liči na studentsku ekskurziju, no na ono što se obično podrazumeva, ali najčešće i jeste „prevoz  radnika“

Postoji priča da su, kad je 1955. u Beogradu izlagao veliki britanski vajar Henri Mur, sva jugoslovenska preduzeća i fabrike imale obavezu da pošalju delegacije svojih radnika da posete izložbu. Dalje priča kaže da, ma kako svi ti ljudi smoreni bili na ulasku, posle susreta sa originalnim delima – bili su ozareni. Oble, taktilne kamene skulpture koje možda i nisu razumeli na način teoretičara, nešto su pomerile u dubini njihove duše i to se odrazilo na licima. Iako to od njihovog dotadašnjeg iskustva i obrazovanja neko neupućen u moć umetnosti ne bi očekivao. Teško da ima lepše priče o uticaju umetnosti na čoveka.

Rukovođena ovom logikom, iako ne baš ovim primerima, kompanija Nelt sa sedištem u Dobanovcima, odlučila je da pozove deset mladih a etabliranih umetnika da na najvećem hangaru naslikaju svaki po mural. Bez zadate teme, u okviru svoje poetike, bilo street-artističke ili dizajnerske, ili neke treće. Bez određenog motiva, kolorita i jedino zadatih dimenzija. „Ma to nije nikakav problem“, pomislile su neke od tih mladih zvezda i onda se našle pred „zidom“ od 10 puta 12 metara, što ih je mahom, bar na trenutak, „štrecnulo“.

Valjalo je preneti skicu na tu ogromnu belu podlogu podeljenu, u glavi, na kvadrate. Trebalo je naslikati nešto živo, ali drugačije od onog što inače čine, „nešto što će veseliti skoro hiljadu i po ljudi koji svakodnevno dolaze u Nelt na posao“, razmišljali su Braća burazeri, TKV, Emaemaema, Bata Milenković, Nemanja Jelička, Marko Prokić, Nina Radenković, Nebojša Cvetković, Maša Milanković i Željko Lončar. U krajnjoj liniji, nešto što će razbiti sterilnu, futurističku estetiku gigantskih skladišta. I s druge strane, razvejati monotoniju nepregledne vojvođanske ravnice.

Postavljene su, naravno, skele, a neki od umetnika su se prvi put našli na njima, nakon niza godina sedenja za stolom i gledanja u monitor.

Zakazanog, sada već dosta davnog dana, sjatili su se pod prvim prošlogodišnjim prolećnim suncem, navukli kombinezone, uzeli četke i boje u ruke i prionuli na rad. Bodrila ih je misao da im se upravo ispunjava san svakog umetnika: da radi ono što voli i da to drugi mogu da vide, zbog razmene energije. I još da bude (solidno) plaćen, što je bez presedana na domaćoj sceni i tržištu umetnina (gde se pare uglavnom vrte, ili projektno ili „na dođem ti“). Napred ih je teralo to što „neko u njih veruje“ i što im „daje odrešene ruke“ da javnim naprave nešto unutrašnje.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“