Galjina Ognjanov (MASA): Skupa akreditacija fakulteta bez evropskog pečata

U poslednjih nekoliko godina Srbiju svako malo izbacuju iz neke od prestižnih evropskih asocijacija ili stavljaju pod pojačani nadzor zbog nepoštovanja pravila i standarda. Beogradski maraton je 2018. izgubio licencu Evropske atletske federacije zbog dugovanja prema takmičarima. Većini je možda nevažno da je iste godine Srbiji, posle mnogo godina, snižen status punopravnog člana u Međunarodnoj federaciji uzgajivača lipicanera u status posmatranja i zaprećeno izbacivanjem, ali uzgoj konja je ozbiljan i unosan biznis za neke građane Srbije. Zatim smo se jedva izborili da nas kao zemlju pre sedam meseci FATF konačno skine sa sive liste zbog nedostaka u sistemu pranja novca, da bi nedavno akademska zajednica dobila ne šamar, već šamarčinu.  Izgubili smo status punopravnog člana u Evropskoj asocijaciji za obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA). I to, gle simbolike, baš u trenutku kad je proces akreditacije fakulteta u Srbiji na svom vrhuncu.

„Najmanje što treba jeste da nas bude sramota“, ocenjuje  Galjina Ognjanov, član Koordinarionog odbora Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA) i profesorka na Ekonomskom fakultetu. MASA je nastala pre nekoliko meseci, a između ostalog se bavi i nezavisnošću univerziteta i kvalitetom visokog obrazovanja u Srbiji. Kako kaže, ovo izbacivanje iz evropske asocijacije je samo jedan od efekata Zakona o visokom obrazovanju koji je ugrozio autonomiju univerziteta i visokog obrazovanja.

Da li je izbacivanje Nacionalnog akreditacionog tela (NAT) iz ENQA skandal nacionalnih razmera?

To je velika sramota za ovu zemlju jer smo od činjenice da smo bili jedina zemlja iz regiona Zapadnog Balkana koja je dobila punopravni status člana ENQA  2013. godine, došli do toga da smo izgubili taj status. I sad treba neko da nas teši da to neće uticati na naše diplome i da nijedna zemlja iz okruženja nije članica ENQA. Tačno je, nisu, ali mi smo bili. I ako smo na putu da postanemo članica EU na kojem je važno naše usaglašavanje sa standardima i ako smo mi bili na dobrom putu, a bili smo, jer smo 2013. postali član ENQA, niko ne može da me ubedi da smo nastavili da se ponašamo po standardima. I ne mogu me ubediti da je budućnost pred nama svetla. 

Kako druge zemlje u svetu, u kojima je zaposlen veliki broj naših akademaca, čitaju to izbacivanje? 

U vrlo smo lošoj situaciji. Mi smo nekada kao akademska zajednica bili prepoznati da smo svojim zalaganjem stekli pravo da postanemo članica te ENQA, pošto je Evropski registar za osiguranje kvaliteta dao zeleno svetlo ENQA da možemo da postanemo član. Time su te dve institucije garantovale svima u univerzitetskoj Evropi da se proces akreditacije u Srbiji vodi u skladu sa evropskim standardima. Godine 2018. radi se nova revizija i ustanovljava da ima problema, što znači da se u periodu od 2013. kada smo postali punopravna članica, do 2018. godine, više procedura ne sprovodi kako treba. Mi smo tada upozoreni šta treba da popravimo i bili smo u statusu posmatranja.

Šta gubitak statusa znači za naše diplome? 

Može da ne znači ništa u ovom momentu, a može da znači i puno u budućnosti. Mi moramo da razdvojimo kvalitet obrazovanja od kvaliteta akreditacionog procesa. Mi kao članovi akademske zajednice činimo sve da očuvamo kvalitet obrazovanja kao takvog, verujem da je to na svim univerzitetima u Srbiji. 

Sa druge strane, kolege u inostranstvu procenjuju kvalitet našeg obrazovanja na osnovu onog što naši studenti znaju. Dosad su naše diplomce u svetu vrednovale kompanije, naučne ustanove pa i vlade tih zemalja.  Njihove diplome odnosno znanje pojedinaca je ocenjeno kao kvalitetno. Dogod mi kao akademska zajednica uspevamo tako da podučavamo studente da u svetu pokažu da znaju mnogo, naše diplome se neće dovoditi u pitanje.

Drugo je  pitanje procedure procesa akreditacije. Da bi se nostrifikovala naša diploma, na evropskom nivou postoje ENIC/NARIC centri. To je mreža centara koja treba da obezbedi akademsku mobilnost i tа telа formalno treba da nostrifikuju naše diplome. Oni gledaju proceduru. U ovom trenutku oni neće dovoditi u pitanje naše diplome. Ali nisam prorok, ne mogu da kažem šta će biti za pet ili deset godina. Ali, neću se začuditi da ENIC/NARIC kaže: ”Nama je za ocenu kvaliteta vaših diploma vrlo bitna ocena akreditacije, a vi ste izgubili članstvo u ENQА jer niste uspeli da dokažete da se procedura odvija u skladu sa standardima”.

Šta treba da ispravimo u procesu akreditacije?

NAT je formiran sa idejom da se proces akreditacije odvija nezavisno od Vlade Srbije. Međutim, još tada, kada je donošen zakon 2017. godine su ljudi sa Univerziteta, KONUS, SANU i 1.500 pojedinca upozoravali da to što je napisano u zakonu ne može da obezbedi nezavisnost NAT, kako god neko u Vladi Srbije pokušao to da prikaže javnosti. 

U dopisu koji je ENQA poslala našem NAT, piše šta treba da bude ispravljeno kako bismo za dve godine mogli ponovo da konkurišemo za članstvo. U tim uputstvima ima i formalnih stvari i stvari koje su bitne, ali ne predstavljaju suštinu na koju mi u akademskoj zajednici ukazujemo, a to je nezavisnost procedure. NAT nazivaju nezavisnim telom, a ono de fakto to nije, jer članove Upravnog odbora NAT bira Vlada Srbije. Drugostepeni organ je Nacionalni savet za visoko obrazovanje čiji upravni odbor opet formira Vlada. Ono na šta je ENQA posebno ukazala, kad NAT donese odluku da neki fakultet  može da dobije akreditaciju ili ne može, fakultet ima pravo žalbe, ali je drugostepeni organ za žalbe Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kao Vladino telo iznad NAT. Na primer, NAT kaže ne može da se akredituje neki fakultet, žalba ide Savetu, ako je fakultet po bilo kom osnovu blizak Vladi, Nacionalni savet to može da preinači i tako proces akreditacije pada u vodu.

Bila je primedba da se ne komunicira sa svim zainteresovanim stranama. Jedna od primedbi je da se  ne ide u posete univerzitetima. I ako se ide, kratko traju. Zamerili su nam i na selekciji recezenata koji rade akreditaciju. Ceo proces se suštinski svodi na birokratizaciju. 

Da li smemo da kažemo da je u toj interakciji između Nacionalnog akreditacionog tela i akedemske zajednice imamo neakademske ishode? Govorimo o sumnjama na korupciju i  nameštanje akreditacije, da za jedne fakultete važe jedni uslovi akreditacije, a za druge malo lakši uslovi?

ENQA ne ulazi u svaku pojedinačnu proceduru. Oni ocenjuju mehanizme koji postoje i koji garantuju da će procedura biti sprovedena na objektivan način. I oni su upravo ustanovili da tih mehanizama nema.

Uvek postoji mogućnost da neki univerzitet dobije akreditaciju bez obzira na manjkavosti.

Akreditacija je vrlo skupa. Da li proces gubi smisao sada kad nema „pečata“ da ste akreditovani po evropskim standardima?

Sama procedura prijavljivanja za akreditaciju nalaže da institucija plati 300.000 dinara po akreditovanom studentskom programu. Neki fakulteti imaju veći broj studentskih programa na osnovnim, master i doktorskim studijama i moraju da plate taj postupak u milionskim iznosima. S obzirom da je naš NAT izgubio status punopravnog člana ENQA postavlja se pitanje svrsishodnosti plaćanja za nešto što sa stanovišta Evrope nije u skladu sa standardima. I MASA postavlja to pitanje i sugeriše kolegama da porazmisle da to pitanje „Zašta plaćamo“ upute direktno NAT. Mi u Srbiji ne možemo da radimo  ako ne dobijemo akreditaciju, ali ta akreditacija nema više istu težinu kao kada smo bili članica ENQA. 

Zašto je napravljena MASA, kad ima neko ko je plaćen na univerzitetu ili u ministarstvu da se bavi upravo pitanjima koja su među vašim ciljevima delovanja?

To je pitanje institucionalnog i vaninstitucionalnog delovanja. MASA je organizacija civilnog društva, ciljevi  takvih organizacija jesu da daju podsticaj, da postavljaju pitanja, vrše pritisak i utiču na institucije da donose određene odluke. To ne znači da mi nećemo biti u kontaktu sa institucijama. Naprotiv, imali smo proteklih nedelja nekoliko sastanaka sa institucijama. Ali, institucije imaju svoje procedure i pravila delovanja. Sa druge strane, mi kao NVO smo fleksibilniji,  možemo brže da se organizujemo, i brže i lakše da pokrećemo pitanja. Cilj nam jeste saradnja sa institucijama, ali ne pretendujemo da preuzmemo posao institucija.

Masa ima šest principa, autonomija, čestitost, transparentnost, društvena odgovornost, pravo na kritičko mišljenje i promocija stručnosti. Davali smo podršku kolegama koje su sa skupštinske govornice napadali predstavnici izvršne vlasti.

Najvažnija naša inicijativa je inicijativa za ocenu ustavnosti člana zakona o nauci i istraživanjima kojim se predviđa da upravni odbor naučnih instituta većinski određuje Vlada Srbije što znači da oni predstavljaju Vladu i donose odluke u ime Vlade čime se krši ustavnom garantovano  pravo autonomije naučnih institucija.

Sastali smo se sa rektorkom Ivankom Popović i prorektorkom za nauku Univerziteta u Beogradu i državnim sekretarom za nauku Vladimirom Popovićem, kao i sa predstavnicima ministarstva prosvete.

Kakav je rezultat sastanaka sa njima?

Sastanci su bili konsultativnog karaktera. Po nekim pitanjima postoji saglasnost, ali oko ključnog pitanja, da li je urušena autonomija naučnih instituta, barem u ministarstvu prosvete postoji čvrsti stav da nije ugrožena autonomija naučnih instituta i da ne  postoji raskol između zakona o nauci i istraživanjima i Ustava Srbije, dok MASA tvrdi da je zakon u suprotnosti sa Ustavom.

Rektorka Ivanka Popović smatra da postoje institucije koje treba da se bave time i postavlja pitanje zašto je MASA pokrenula to pitanje mimo institucija. Objašnjeno je da su ciljevi MASE u skladu sa ciljevima akademske zajednice i da će MASA doprinositi zaštiti integriteta i autonomije univerziteta.

A čiji je posao bio da pokrene ta pitanja?

Kad je donošen Zakon o visokom obrazovanju 2017. jeste  postojala institucionalna kritika. Institucije tada jesu reagovale, ali izvršna vlast je ograničavala javnu raspravu i nisu poslušani saveti institucija. A sa druge stane, možda institucije nisu bile dovoljno glasne i jake. Upravo tu i vidimo ulogu MASE, da se osnaže institucije.

Mi nismo produžena ruka institucija, već watch dog. Pratićemo šta se dešava, reagovaćemo ako nešto nije u skladu sa očuvanjem integriteta i autonomije univerziteta, i radićemo na tome da se poboljša kvalitet obrazovanja.

Šta su spoljni i unutrašnji pritisci na nezavisnost univerziteta?

Spoljni pritisci dolaze od izvršne vlasti i oni mogu da budu više ili manje vidljivi.

Na primer, postavljanje članova UO instituta, od sedam članova četiri bira Vlada. Reč je o kontroli rada instituta i postavljanja direktora kako bi uticali na gušenje kritičkog mišljenja. Imamo informacije da je ovo sprovedeno u četiri instituta, a ima naznaka da se upravo dešava ili sprema u još nekim.

Unutrašnji pritisci unutar akademske zajednice su neka vrsta autocenzure koja je u osnovi strah pojedinaca, nedostatak inicijative i nepostojanje organizovanja, mirenje sa situacijom i osećaj da ja kao pojedinac ne mogu ništa da uradim. 

Ali, mislim da nemamo prava da gledamo samo unutar svoje uže naučne oblasti već moramo da se izborimo sa tom ličnom nelagodom.

Jeste li postali MASA? Koliko su se ideje organizacije primile u akademskoj zajednici?

Pitanje izbora imana je bilo od jedno od ključnih pitanja. MASA kao suprotnost eliti, mnoštvo ljudi okupljenih po nekom pitanju. MASA može da znači i težinu. U tom fizičkom smislu jesmo masa, pokrenuli smo teške i značajne teme. Nastavićemo da radimo na pokretanju tih tema i vršenju pritisaka na izvršene vlasti da se otvaraju teme važne za akademsku zajednicu. Imamo više stotina članova. Imajući u vidu ukupan broj akademske zajednice, neko bi rekao da smo mi mali. Ali to je grupa za pritisak koja nastoji da bude aktivna i da se svi pojedinci koji su članovi aktiviraju. Nije nužno da naše članstvo broji više hiljada, već da oni koji su članovi doprinose svojim mišljenjem i aktivnošću.