„Mi demokrate smo napravili najveću grešku u stvaranju SNS-a. Nisam učestvovao u tome, ali delim odgovornost za učinjeno. Druga je naša greška što nismo više radili na institucijama i na stvaranju i očuvanju društva. Javno mnjenje i institucije čuvaju društvo, a ne stranke ili pojedinci. Koliko god da su dobre, stranke i pojedinci brinu o svojim interesima, a institucije i javno mnjenje ih ograničavaju u tome. Drugo je naš kolektivni, tradicionalni nedostatak trpeljivosti prema različitom, slabijem, manjem, to se danas zove tolerancija, mada je trpeljivost prava reč. Dok sam brojao, 11 stranaka je nastalo iz DS-a. Do toga je doveo manjak trpeljivosti i višak ambicija, kod pojedinaca“, kaže za Novu ekonomiju Slobodan Gavrilović, bivši potpredsednik Demokratske stranke i bivši direktor „Službenog glasnika“.
Od takozvane obnove višestranačja u Srbiji, više se i ne sećamo svih stranaka koje su nastajale i nestajale, prodefilovalo je svakojakog sveta. A izgleda kao da iz jednopartijskog sistema nismo nikad ni izašli?
Izlazak iz jednopartijskog sistema toliko je kratko trajao, i on se pretvorio u iluziju. Čak su se i kulise višepartizma urušile. Toliko su teške neslobode u kojima živimo. Pritom, u onom jednopartijskom sistemu poznog titoizma postojalo je društvo. Danas ne postoje ni ostaci društva. To je osnovna razlika između onog i ovog današnjeg sistema koji još samo vladajući režim naziva višepartijskim. Daleko je opasnije biti bez društva nego biti bez partija, tačnije samo sa jednom partijom i jednim vođom.
DS se prvo pomirio sa SPS-om, potom kako i sami rekoste pomogao SNS-u u nastajanju, sada smo ponovo u strahu od unutrašnjih sukoba.
Vuk dlaku menja a ćud ne. Formalno su se promenili, suštinski ne. Strah me je od onih koji su dobili ono što nikada u životu ne bi dobili bez prevare, i to neće dati tako lako. To su ljudi sa dna kace. U poznom Brozovom sistemu smo imali kompetentnije ljude nego danas, ja sam bio protiv Broza ali to je istina, danas vladaju nekompetencija, neznanje i bašibozluk. Direktor škole nije najbolji profesor nego nečiji pion, glavni i odgovorni urednik centralnih novina nije najbolji novinar nego poslušnik, i svi su, kao po pravilu, neznalice. Onde gde ima znanja to je bez vrline, to ne može dobro biti, setite se, atomska bomba je znanje bez vrline. Čovek koji danas ima svu vlast i moć, i koga ne zanimaju stvarni ljudi, ima samo jednu karakteristiku po kojoj će biti upamćen, a to su laži. Za toliko laži u tako kratkom vremenu nisam nikad čuo u životu, a ljudi mu i dalje veruju!?
Zašto mu veruju?
Nadaju se. Čovek je biće nade. Ne možemo reći glup je narod, nije glup, ima neobrazovanih, nije to sporno, ali suština je u nadi. Čovek ima pravo da veruje. Iz prevelike nade i prevelike ljubavi, uvek se rodi prevelika mržnja, kad dođe do otrežnjenja. Bojim se tih sukoba, posle otrežnjenja. Ja bih vladaocu uvek ostavio neki izlaz, komotnije je za društvo, za državu.
Ovaj tekst je deo intervjua Slobodana Gavrilovića za 56. izdanje magazina Nova ekonomija.
