Globalni neuspesi zahtevaju globalne odgovore

Intervju sa Dušanom Mikljom, novinarom i piscem, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Dušan Miklja o globalnim odnosima u vrtlogu pandemije (AUDIO)

Budući da se ova emisija zove “Dan posle”, i da se pored analize procesa koji su sada u toku, u jeku pandemije, bavi i onime šta nas čeka kad sve ovo prođe, zamolio bih Vas za neki komentar, ili Vašu viziju kako će svet i međunarodni odnosi tada izgledati. Tokom ove krize smo videli da su sve zemlje zatvorile svoje granice — ali se, opet, u celoj ovoj situaciji pokazalo i to koliko smo svi, kao planeta, međusobno povezani. Šta mislite, da li ćemo posle ovoga postati zatvoreniji ili otvoreniji svet?

Dušan Miklja: Tu imate više prilaza. Ja bih počeo od onoga što naglašava Bil Gejts, koji se razume i u ekonomiju, i u kompjutere, i u novac… On misli da uspešan odgovor mora da bude globalan. Počeo je od toga da je čovečanstvo doživelo, kako on kaže, global failure — znači, globalni neuspeh. Dakle, i uspešan odgovor mora da bude globalan. U prvobitnom naletu, rekao bih, romantičarskog zanosa — i zato što smo, zaista, svedoci dirljivih primera ljudske solidarnosti — mnogi ljudi misle da će svet biti bolji. Ili, da to ublažim, da će neizbežno morati da pretrpi promene… Opet, postoji mišljenje da se ništa neće promeniti i da će ljudska vrsta, kao i do sada, biti podložna gramzivosti i sebičnosti.

Da li ste Vi skloni jednom ili drugom pristupu?

DM: Ako preispitamo sebe, primetićemo da zaista razmišljamo o mnogo čemu o čemu nismo ranije razmišljali. Nismo se međusobno primećivali. Sada, u 8 sati, kad se čuju ti aplauzi lekarima, ja osećam, prosto, kako struje neke emocionalne čestice između dve zgrade… Odjednom primećujem, kao i mnogi drugi, da prekoputa mene žive ljudi koje nisam dovoljno zapažao. Nekako se nadam da će ljudi ipak postati makar malo svesniji postojanja drugih bića.

Nadajmo se… A dok se to ne pokaže, kriza nas drma žestoko — i pritom je Evropa, kao kontinent, zatečena u njenom središtu, što je pomalo neočekivano. Ovaj virus se pokazao kao velika pretnja po stabilnost i opstanak EU, sudeći prema nekim stvarima koje su se dešavale tokom poslednjih nedelja. Koje je slabosti i podele ova zdravstvena kriza razotkrila na nivou Evropske unije?

DM: Naravno, ja, kao ni svi mi, nemam potpun uvid u ponašanje Evropske unije. Ipak, mogli smo da primetimo, bar u prve dane krize, neke znake sebičnosti i samodovoljnosti. Naime, za to imamo i potvrdu, u tome da su neke zemlje — pre svega, Holandija, zatim Finska, a takođe i Nemačka, u manjoj meri — bile vrlo čvrste pri stanovištu da ne treba da učestvuju u jemstvu za zaduživanje za novac koji bi bio namenjen zemljama koje su najviše pogođene — a to su, naravno, mediteranske zemlje, Španija i Italija. To je u tim zemljama naišlo na vrlo snažno emocionalno reagovanje, i čak ih dovelo do razmišljanja da li im je potrebna takva Evropska unija — koja nije jedinstvena, i koja u trenucima nevolje više misli na dobrobit pojedinih država, a ne na dobrobit cele zajednice.

Šta bi trebalo uraditi kako bi se te pukotine zacelile?

DM: One će se zaceliti. Jedini način da se one zacele je da se posluša savet da zlo koje ugrožava sve može da se zaleči samo isto tako jedinstvenim, globalnim — ili u ovom slučaju, evropskim odgovorom. Te pukotine će utoliko brže zarastati ukoliko bude vidljivija spremnost na solidarnost, koja neće biti izražena samo na rečima, već i u vrlo opipljivoj, finansijskoj i ekonomskoj pomoći. Naravno, nije lako ni zemljama od kojih se to očekuje, jer će i one biti suočene sa porastom nezaposlenosti, i štetom koju su svi pretrpeli — ali je sasvim izvesno da postoje razlike u ugroženosti. 

Opet se vraćam na Gejtsa — on je, vrlo vešto, stavio naglasak ne toliko na velikodušnost, na milosrđe, koliko na štetu koja bi mogla da bude pričinjena ako zajedničkim naporima to sve ne bi bilo sređeno. Tu misli, naravno, ne samo na iskorenjivanje bolesti, već i na ekonomsku štetu… On je tu, ponavljam, vrlo vešto usmerio pažnju na to da bi ta šteta bila mnogo, mnogo veća — on govori o nekim trilionima — nego što je ukupna suma novca koja bi se dala kao pomoć. Mislim da će na tu poruku svi finansijski činioci neizbežno morati da obrate pažnju, jer je to jedna poruka koja je prosto istinita.

Vezano za Italiju, aktuelizovano je pitanje odnosa Evrope prema njoj. Tu se sad desilo nešto što je prilično bez presedana, a to je da smo videli izvinjenje Ursule fon der Lajen zbog neodgovarajućeg odnosa Evropske unije prema Italiji u početku krize. Kako tumačite taj razvoj događaja?

DM: Ursula fon der Lajen se, po mom mišljenju, ponela vrlo iskreno i pošteno. Naime, ona je priznala ono što smo svi uočili, a to je da je, u početku — ne mogu da kažem da je vladao neki odnos ravnodušnosti, niko nije bio ravnodušan — ipak postojala nedovoljna spremnost da se pomogne toj zemlji. Kasnije je do izražaja došao jedan solidarniji odnos, i shvatanje da, ako je Evropa zajedno, ona mora biti zajedno i u nevolji.

Kad se govori o tome kako se ova pandemija prelomila na Evropi kao kontinentu, obično se prave poređenja između navodno disciplinovanog Severa, i navodno opuštenog, raspojasanog Juga. Međutim, možda možemo da govorimo i o nekim razlikama između Istoka i Zapada — ako gledamo samo brojke, ispada da se u borbi protiv pandemije istok Evrope pokazao dosta uspešnije. Da li je to zaista tako, i da li tu možemo da uporedimo neke različite modele?

DM: Da, to je stvarno neobično. Ali, ne mislim da je to posledica nekog organizovanijeg prilaza. Možda je to sticaj okolnosti — jer, evo, vidimo da se brojke neobičnom brzinom menjaju. U Rusiji sad, recimo, raste broj obolelih… Ono što je sasvim izvesno jeste da je u Americi, na primer, to bila posledica prevelikog uzdanja u samu snagu ekonomije. Za mene je bilo neverovatno da je Tramp očekivao da će se, samim tim što će se podeliti neki novac, epidemija ublažiti… Znači, to su prosto različiti zdravstveni, a rekao bih i društveni sistemi. Vi imate primer Kube, koja je vrlo siromašna zemlja, ali koja ima vrlo razvijen zdravstveni sistem. Sad sam baš pročitao da se čak 800 njihovih lekara nalazi po zemljama Južne Amerike, i u Lombardiji, i da su vrlo delotvorni. Dakle, ulagano je u taj zdravstveni sistem. U zemljama gde je veći naglasak na privatnim bolnicama i, kako je neko rekao, na profitabilnom zdravstvu, je pandemija dočekana sa naglašenom nespremnošću.

Kako su se u ovoj krizi pokazali svetski populistički lideri, kao što su Bolsonaro, Tramp, Boris Džonson? Oni su u početku imali prilično ležeran odnos prema virusu — kako se pokazao njihov odgovor u ovoj situaciji?

DM: Pre svega, to odsustvo vizije je kod njih već poslovično, i van ove pandemije… Oni su u mnogim slučajevima nastojali da, na neki način, izbegnu odgovornost za kašnjenje, odnosno za neblagovremeno povlačenje odlučnih poteza, koji bi tu pandemiju suzbili ili ublažili. To je, nažalost, svojstvo koje je zapaženo kod više od tih vođa — to da nekako pokušavaju da odgovornost prebace na drugoga. Posebno je to bilo vidljivo kod Trampa, koji je upirao prstom u Kinu, pa posle toga u Svetsku zdravstvenu organizaciju… Doduše, ne samo kod njega. I u Evropi će se tu prepoznati mnogi takozvani autoritarni — i ne samo takozvani, zaista autoritarni — vođi, pa i kod nas, da ne pominjem to što je svima poznato… Oni koji su se podsmevali opasnosti, i koji su u početku izigravali kralja Ibija, da bi posle navukli masku kralja Lira, i zapomagali i očajavali — kao da im je više stalo do toga šta će se o njima misliti, nego koje će se delotvorne aktivnosti preduzimati.

Ima jedan kontinent o kome se u ovoj krizi obično ne govori, zato što odande još ne dolaze neke alarmantne brojke  — ali za koji se kaže da bi, zbog toga što ima ekonomsku situaciju i zdravstvenu infrastrukturu kakvu ima, mogao da predstavlja potencijalnu katastrofu. Govorim, naravno, o Africi… Vi ste tamo živeli godinama, kako Vi gledate na razvoj događaja u tim predelima?

DM: Kao što ste rekli, to je stvarno povod za veliku zabrinutost, imajući u vidu siromaštvo tih zemalja, njihovu neopremljenost bolnicama i, uopšte, prilično nejak zdravstveni sistem. Tu je bilo nekih pandemija, izuzetno opasnih po svojoj prirodi — mislim pre svega na ebolu… Ipak, kod ebole je, recimo, bila pogođena samo nekolicina zapadnoafričkih zemalja, a ovaj virus ima potpuno drugačiji karakter, i brže se širi. Zaista ne smem ni da pomislim do čega bi sve to moglo da dovede… Pominjete Afriku, a to je možda još više slučaj sa Azijom, Indijom… Prosto mi je neverovatno da su oni još uvek u, rekao bih, podnošljivom stanju. Ko nije bio u Indiji, on ne može da zamisli tu gustinu ljudi u gradovima i na ulicama. Ja se sećam, išao sam autobusom, i toliko je bilo ljudi na samom putu da su se razdvajali kao zavese u pozorištu… A sistem u Indiji nije kao u Kini. Mislim, Kina ima mnogo ozbiljniji zdravstveni sistem, i društveni sistem u kome je lakše nametnuti veću društvenu disciplinu.

Koliko će ova epidemija uticati na odnos snaga na Bliskom istoku, i na ravnotežu između tamošnjih regionalnih sila — kao što su Iran, Saudijska Arabija, Turska, Izrael, i druge?

DM: Svi primećujemo — iako je to, doduše, nametnuto — da su utihnula čak i najveća neprijateljstva. Ovo nije fraza — ako je sam opstanak čovečanstva u pitanju, onda zaista postaju apsolutno apsurdni ti lokalni ratovi i trvenja. Ne znam koliko će to dopreti do svesti tih lokalnih vođa, ali, bar po onome što sada vidimo, očito je da su i najveće omraze trenutno zamrle. Da li će se one obnoviti? Verovatno hoće, ali nadam se da će u svesti postojati neki kutak, koji će tim vođama govoriti da postoje mnogo veće opasnosti od toga čiji će biti neki delić zemlje, ili neka granična postaja…

Moje poslednje pitanje se odnosi na dva zanimljiva primera, koje možemo nazvati primerima dobre prakse. Mislim na Island i Novi Zeland, kao dve ostrvske zemlje — kojima su, što je zanimljivo, na čelu žene. Šta možemo da naučimo iz njihovog modela?

DM: Rekao bih da su to vrlo pozitivni primeri. Nisam pristalica teorija koje celom jednom polu, ili bilo kojoj posebnoj vrsti, daje prednost — ali je činjenica da, kad žene imaju vlast, u njihovom ponašanju ima više racionalnosti nego kod muškaraca…

Pretpostavljam da to verovatno nema veze samo sa polom onoga ko vrši vlast, nego i sa nekim drugim odlikama sistema — kao što su transparentnost, otvorenost, i slično…

DM: U to nema nikakve sumnje. Vidite, i ova kriza je pokazala da je istina isceliteljska, i da uvek nekako morate da dođete do nje. Tako da su, evo, i u Kini naknadno povećali taj broj umrlih… Prosto, istina se ne može sakriti. Ne bih želeo da pominjem neke makabrističke prizore, ali — u prisustvu mrtvačkih sanduka, vi zaista ne možete sakriti istinu.