Između šefa i Gugl učionice: Bolje prošli roditelji zaposleni u javnom sektoru

Usklađivanje posla i obaveza oko dece koje je nametnuo drugačiji rad škola u uslovima pandemije virusa korona bio je ogroman problem za većinu porodica u Srbiji. Dve trećine roditelja imalo je teškoća da balansira između „šefa i Gugl učionice“, pokazuje istraživanje portala Nova ekonomija, u kome je više od 70 odsto anketiranih roditelja reklo da poslodavci nisu pokazali razumevanje za to što su morali više da budu uključeni u školske obaveze svoje dece. 

Svaki peti ispitanik kaže da je zbog povećanih obaveza školovanja na daljinu imao problema sa nadređenima – od toga da se suočio s pretnjom otkazom, da nije bilo tolerisanja kašnjenja, a pojedini su dobijali dodatne zadatke po završetku regularnog radnog vremena:

„Daje mi dodatni posao ponekad koji se radi onlajn, pa se sa detetom svađamo muž i ja ko će pre do kompjutera jer je hitno i mora da se završi“. 

„Ne stignem da obavim dnevne zadatke u radno vreme. Često se uključujem uveče kad svi spavaju da dovršim ono što je ostalo od poslovnih obaveza. Poslodavac nema razumevanja za kašnjenja, hoće da sam dostupna u radno vreme, ne uveče. Još ako je dete bolesno i ne ide u školu, onda je to raspad sistema“, kaže majka koja je učestvovala u našem istraživanju.

Ukoliko su poslodavci pokazali razumevanje za radnike čija su deca školskog uzrasta, u najvećem broju slučajeva su im omogućili fleksibilno radno vreme.

Poslodavci i sindikati su saglasni da su roditelji zaposleni u javnom sektoru neuporedivo bolje prošli od onih koji rade kod privatnika. Nebojša Atanacković iz Unije poslodava Srbije, iznosi neke od činjenica koji to potvrđuju: otkazi su najviše pogodili privatni sektor dok ih u javnom nije bilo; s obzirom na relativno ograničeniji broj zaposlenih u privatnom sektoru u javnom je bilo više „lufta“ ako neko izostane s posla, jer ima ko da ga zameni, a onima koji rade na „državnim jaslama“ plata nije smanjivana. 

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, tom spisku dodaje podatak da su radnici u javnom sektoru imali 100 odsto naknadu tokom bolovanja, a zaposleni kod privatnika 65 odsto, odnosno 60 odsto u slučaju samoizolacije.

„Ovakav nejednak tretman je posebno izazvao nezadovoljstvo zaposlenih u privatnom sektoru, koji su nam se često žalili da su radnici drugog reda“, kaže Savić.

Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, jedan od autora istraživanja „Uticaj epidemije Kovid 19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ kaže da se, iako se ova studija ne bavi aspektom pomirenja profesionalnog i porodičnog života, mogu izvući zaključci koji korespondiraju sa rezultatima drugih istraživanja.

On podseća na period „zaključavanja“ i tadašnju Vladinu uredbu da se kome god je to moguće obezbedi rad od kuće.

Iako je ova odredba bila instruktivnog karaktera, javni sektor ju je prihvatio kao obavezujuću normu, pa je većina zaposlenih roditelja u to vreme radila od kuće.

S druge strane, u privatnom sektoru je bilo različitih primera: poslodavci koji su mogli da omoguće rad od kuće su to zaista i činili pod različitim uslovima, a tamo gde to nije bilo moguće (recimo sektor proizvodnje) poslodavci su bili dosta izričiti i nefleksibilni, osim ako sam obim proizvodnje nije bio smanjen, pa su ljudi slati na različite vrste odsustva i tada su prinudno boravili kod kuće. U ostatku godine se stvari menjaju.

Ukidanjem vanrednog stanja u radno- pravnom smislu su prestale da važe odredbe Vladine uredbe, što je dovelo do toga da opadne broj ljudi koji radi iz svojih domova. 

„Iz našeg, ali i drugih istraživanja se vidi da je postojao jedan broj poslodavaca koji su bili voljni da izađu u susret rodieljima koji moraju da čuvaju decu, ali je nemoguće izvući jedinstven zaključak. U javnom sektoru se to češće dešavalo nego u privatnom. Takođe se pokazalo da samohrani roditelji, među kojima je naviše samohranih majki, nisu imali apsolutno nikakve vrste olakšica. Nisu mogli da se pozovu ni na jednu zakonsku odredbu koja bi poslodavca obavezivala da im obezbedi plaćeno ili neplaćeno odsustvo. Dakle, sve je bilo u domenu diskrecionog ovlašćenja posladavaca“, ističe Reljanović. 

On dodaje da dve trećine poslova u Srbiji u redovnim okolnostima ne može da se obavlja od kuće, počev od trgovine i proizvodnje, u kojima je među zaposlenima najviše žena. One čine većinu i u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, a upravo u tim sektorima je najviše „frontlajnera“ u pandemiji. 

„Žene su iznele dvostruki teret: ako ne rade od kuće imaju problem ko će da brine o deci, a još su i na „prvoj liniji“ na poslovima koji su bili visokorizični, poput  zdravstva, rada u apotekama, trgovini i ustanovama socijalne zaštitite. Ako pak rade od kuće, one su te koje brinu i o kućnim poslovima, deci i njihovim školskim obavezama“, kaže Reljanović.

V. S.