Jugoistočna Srbija bez gaća

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Vreme je takvo da nije sigurno da su i oni koji sad (treba da) uče i znaju, čuli/upamtili recimo imena Josifa Pančića ili Jovana Cvijića. Utoliko je sigurno da im ime Vladimira Karića baš ništa ne kazuje.

I, priznajem i ja sam prvi put za njega čuo pre desetak godina, susrevši se i čitavši reprint izdanje (Kultura, Beograd i Pravoslavna reč Novi Sad 1997) od 950 strana njegove značajne knjige „Srbija – opis zemlje, naroda i države“.

U njoj, a objavljena je 1887, danas bi se reklo – multidisciplinarno – od geografije, geologije, biljnog i životinjskog sveta do demografskih i antropoloških podataka, minuciozno opisuje, ali i bogato ilustrovano, ono što je ukratko u naslovu predočeno.

Karić, kome je baš Cvijić posvetio kao „svojem prvom učitelju“ svoje prvo obimnije delo, rođen je 1848. u „Okružju kragujevačkom“ gde mu je otac dve godine kasnije postao pisar, da bi se potom po tom poslu selio u razne krajeve tadašnje Srbije. Vladimir je škole završavao razred po razred u tim raznim mestima da bi konačno 1868. završio Pravni fakultet na Velikoj školi u Beogradu.

Službovao je kao profesor, sekretar ministarstva prosvete, bio konzul u Skoplju…Posebno ga je interesovao zemljopis i autor je prvih udžbenika za taj predmet, kao i nekoliko zemljopisnih karata.

I, uz sijaset veoma zanimljivih i manje poznatih podataka, kao što se u motou ove rubrike kaže, ovde ćemo „razbiti“ dva stereotipa.

Najpre, uobičajeno je da se veruje da u Srbiji sa patrijarhalnim nasleđem, u kojoj još ima ostataka bespogovornog poštovanja „oca porodice“, „domaćina“, naročito -srpskog – taj obrazac važi za sve varijante odnosa mlađih i starijih.

Međutim, sa nemalim iznenađenjem se kod Karića čita ovo pravilo pozdravljanja: „Kad se sretnu dva odrasnija čeljadeta ma koga pola, neće jedno mimo drugo proći a da se ne pozdrave. Stariji pozdravlja mlađega; onaj što hodi, onoga što sedi; onaj na konju ili kolima onoga što ide peške; onaj što prestiže onoga što zaostaje. Najobičniji je pozdrav: dobro jutro pre podne, ranije, i: dobro veče docne po podne i u noć; preko dana pak: pomozi bog.“

Stereotip o Srbima koji su još u srednjem veku kad su severni i zapadni narodi drpali meso sa kostiju, jeli (zlatnim) kašikama i viljuškama teško je razbiti, vidi se to sad i po tome koliko je „moderna“ priča o Zemlji kao ravnoj ploči. Čak i da se jelo priborom, to je bila privilegija dvorova, a teško da su Srbi svi naslednici plemićkih loza. Ovde, kao dokaz nudimo nekoliko citata o nošnji sa akcentom na „kapitalnu“ Karićevu statistiku o – gaćama. Muškim, posebno ženskim!

„U Srbiji svi seljaci nose košulju: ona je mahom od težine (konoplja/prtena – prim. B.A.) a ređe od lana. U Šabačkome i Valjevskom okrugu košulja se zove rubina, i tamo je većinom, a naročito u Mačvi, od pamučna platna.

Košulje su obično do kolena, ali su negde mnogo kraće, kao na priliku u Šabačkome okrugu; na drugome mestu pokrivaju listove, kao što je u Kragujevačkoj Jasenici, a u Levču stižu čak do članaka. Rukavi su negde sa zaponcima (razne kopče – prim. B. A.) a negde otvoreni i široki. Jaka je vazda prava, negde viša negde niža, ali gotovo uvek vezena. Ima po gdešto veza i na nedrima i po zarukavlju.

U Knjaževačkome je okrugu ovaj vez od crvene rudice i veoma krasan.
Gaće se kroje od istoga platna od koga i košulje, ali se one ni kako ne nose u Crnorečkome, Knjaževačkom, Pirotskom, Niškom i Vranjskom okrugu.

Čarape su vazda vunene, samo se razlikuju po dužini, popletu, boji pletiva i šarama… U Stigu i Peku umotavaju noge do polovine goleni (listova, cevanica –prim.) vunenim krpama belim i crnim ispretkivanim; u Crnorečkome, Knjaževačkom i Pirotskom okrugu omotavaju se čak do kolena,vunene, bele navošte i utežu ih kostrutnom vrvcom (uzica od životinjske, često kozje dlake- prim.).“

U opisima ženske nošnje, primećuje se ono što kod Karića provejava u pristupu i temama o društvenom i političkom životu – detaljno i nepristrasno beleži podatke koje je sakupio, ali se i tada primećuje da je nekako više naklonjen tradicionalnom nego „modernom“. Oštrije rečeno, priznaje postojanje Jevrope, i sveta, ali daje prednost srpskosti:

„Ma koliko da je muško odelo u Srbiji raznoliko, žensko je još mnogo i mnogo raznolikije. Osem toga, ono je često tako živopisno, da, gledajući ga, čovek ne zna pri čemu pre da se okom zaustavi, da li pri kroju i ukusnom nameštaju, da li pri sretno pogođenome sklopu i poređenju boja, u čemu će se u opšte veoma retko pogreška učiniti.

Na čoveka od ukusa odelo žensko u Srbiji čini u toliko jači i prijatniji utisak, u koliko je njegovo oko jače sablažnjeno ne samo jednolikošću i mutninom boja već i savršenom nakaradnošću kroja varoškoga Jevropskog odela.“

Nadalje, konstatuje da je u ženskom odelu „jasno crvena boja najjače zastupljena, ali i od toga ima izuzetaka, pa ide potom ređanje „odevnih predmeta“ (najnoviji nakaradni izraz!) od glave do pete, ali i po krajevima Srbije – pokrivanje glave na pet načina, potom košulje, suknje, obavezna kecelja, na pleća uvek jelek, pa litak odozgo, a zubun kao varijanta za zimu.

Ali, gaće su još ređe rasprostranjene, nego u muškinja. „Gaće nosi seosko ženskinje u Srbiji jedino u Šabačkome okrugu, poočev od samoga Šapca pa do Drine, one su kroja kao i poznate šalvare.“

Da se još jednom našalimo u duhu zapažanja o zlatnim kašikama u srednjem i „bezgaćnosti“ u drugoj polovini 19. veka. Bezgaćnici, odnosno sankiloti, postao je politički pojam posle Francuske buržoaske revolucije. Pojednostavljeno se može reći da su radnici, seljaci i najsitnije plemstvo – sankiloti.

Ali, istovremeno na strani revolucionara! (Uz napomenu da kilote nisu ono što se sada tako naziva, već one „trofrtaljke“ što idu do dokolenica, a da bude još jasnije upravo najsličnije onome o čemu je pre par godina iz Njujorka predsednik Vučić poručivao jednom od organizatora protesta „1 od pet miliona“, budalesajući kako ne pravi razliku između gaća i bermuda!)

Po Karićevim zapisima, može se izvući zaključak da su srpski devetnaestovekovni „sankiloti“ tradicionalisti, ako ne i – kontrarevolucionari u smislu prihvatanja promena. Kod Karića je tu simpatija za tradicionalno izraženija, iako iznosi činjenice, a u delovima o zakonodavstvu, ekonomskom i državnom uređenju komparativno opisuje brojne zemlje, čak do Perua. Što bi se reklo – pa neka čitaoci sami zaključe…

Sledi primer takve činjeničnosti: „Značajno je da se u Srbiji prelaz od seljačkoga života i zanimanja ka varoškome još nije potpuno izvršio. U mnogim, pa i u samim okružim varošima i trgovci i zanatlije, i dan danji, pored svoga običnoga rada po malo i prioruju, a u nekima ima i čitavih krajeva, koji se jednako samo sa zemljoradnjom zanimaju, koji još nose odelo seljačko i u svemu se drže seljačkoga načina življenja!“

Inače, Srbija u vreme izdavanja knjige, piše u nastavku Karić, ima 3.737 sela i 70 varoši i varošica sa 1.662. 594 žitelja u selima (87,54 odsto) i 237.406 stanovnika u varošima.

Božidar Andrejić