Kako je Srbija privukla hrvatske investicije?

Narodna banka Srbije nedavno je objavila da su hrvatske kompanije u prvoj polovini ove godine bile najveći strani ulagači u Srbiji. Od oko pola milijarde evra, koliko se u Srbiju ukupno slilo iz inostranstva u prvih šest meseci 2013, iz Hrvatske je stiglo 104,3 miliona evra.

„Jutarnji list“ je istraživao kako je došlo do toga i za početak se vratio nekoliko godina unazad – u 2006. godinu, kada je u Beogradu građen hipermarket kompanije „Pevec“. 

Iznenađenju Mladena Ružmana tada nije bilo kraja. Na gradilište „Pevecovog“ prodajnog centra u beogradskoj opštini Palilula došao je jedan gospodin i rekao: „Ja sam predsednik opštinske privredne komore. Ako vam išta zatreba, mi smo tu da vam pomognemo da što pre krenete. Kada god želite, dođite kod nas ili ćemo mi doći kod vas…“ 

Bila je to 2006. godina, a Mladen Ružman – pravnik, nekadašnji član užeg vodstva HNS-a i pomoćnik ministra obrane, danas zaposlen u HEP-u – bio je deo tima koji je za „Pevec“ otvarao prodajne centre u Beogradu i Banja Luci. 

Njegov uži zadatak bio je da pribavi građevinske dozvole, raspiše tendere i zaposli radnike, da izradi sistematizacije i unutašnje akte preduzeća, sve do samog otvaranja prodavnice, uključujući marketing. Imao je, dakle, bliske susrete s državnom administracijom Srbije, poslovnim ljudima, kao i građanima koje nazivamo „običnima”. 

Hrvati nisu odlazili u Beograd i Srbiju potpuno rasterećeni strepnje kako će tamo biti dočekani, piše „Jutarnji“. 

„2006. i 2007. bile su još ‘škakljivije’ godine nego danas u smislu naših ukupnih odnosa i političkih prilika, bilo je strahova šta će se događati, hoće li nas tamo bojkotovati…”, podseća Ružman i navodi da je već i dolazak predstavnika privredne komore pokazao da su sve strepnje bile suvišne i nepotrebne. 

„Imali su oni, naravno, i svoj poslovni interes”, kaže Ružman. Među preduzetnicima iz te opštine bilo je onih koji su hteli da učestvuju u izgradnji robne kuće Pevecovih ili da posle postanu njeni dobavljači. No, dolazak njihovog predstavnika „u blato” gradilišta bilo je ipak nešto što Ružman nije očekivao. Barem ne na temelju svojih poslovnih iskustava iz Hrvatske.

Sedam godina posle, tačnije prošle nedelje, Narodna banka Srbije objavila je da su hrvatske kompanije u prvoj polovini ove godine bile najveći strani ulagači u Srbiji: od oko pola milijarde evra, koliko se u Srbiju ukupno slilo iz inostranstva u prvih šest meseci, iz Hrvatske je stiglo 104,3 miliona evra. Ali, Srbija je s Hrvatskom upoznala i naličje stranih ulaganja: u Hrvatsku se najviše novca i odlilo iz Srbije, više od 117 miliona evra. 

Veći deficit u bilansu stranih investicija nego s Hrvatskom Srbija je u tom razdoblju imala samo s Danskom. Iz te zemlje stiglo nam je 300.000 evra, a u Dansku je otišlo 40,36 miliona. Reč je zapravo o plaćanju tantijema na autorska prava za dansko pivo… 

Prema informacijama iz Hrvatske narodne banke, hrvatska preduzeća su od 1993. zaključno sa prvim tromjesečjem ove godine, u Srbiji investirala ukupno 622,5 miliona evra. Najviše ulaganja bilo je prošle godine – 133,8 miliona evra. 

Poznato je da svoje ćerke firme u Srbiji ima oko 200 hrvatskih preduzeća, a najveći ulagači su „Agrokor“ porodice Todorić, našička „Nekse Grupa“, „Laktalis“, „Vindija“, samoborski DIV (odnedavno vlasnik i splitskog brodogradilišta), „FarmaS“ Luke Rajića, solinski AD „Plastik“, tekstilna kompanija „Komprom Plus“… Taj spisak preduzeća preslikava se i u strukturi hrvatskih ulaganja, o kojoj izveštava Hrvatska privredna komora (HGK). 

Prema HGK-u, prošle godine je iz Hrvatske u Srbiju najviše uložila trgovina na malo (113,5 mil. evra), trgovina na veliko i posredovanje u trgovini (9,9 mil. evra), zatim su tu reciklaža (5,8 mil. evra), proizvodnja duvanskih proizvoda (5,1 mil. evra) i proizvodnja motornih vozila, prikolica i poluprikolica sa 3,4 miliona evra.

Hrvatski preduzetnički poduhvati u Srbiji privukli su pažnju hrvatske javnosti, naročito nakon 1. jula ove godine, kada je Hrvatska postala članica Evropske unije, a napustila je cetralnoevropsku zonu bescarinske trgovine CEFTA, pa su tako hrvatska roba i usluge ostali i bez trgovinskih povlastica u Srbiji. 

Proizvodi iz Srbije, naime, mogu da se još uvek uz plaćanje samo jedan odsto evidencije, bez carine i kvota, izvoze u BiH, Albaniju, Makedoniju, Crnu Goru i Moldaviju. No, što je takođe Hrvatima vrlo zanimljivo, i u Rusku Federaciju, Belorusiju i Kazahstan. 

Ipak, delu hrvatskih preduzeća to nije bilo presudno da bi pokrenuli biznis u Srbiji, na primer samoborskom metaloprerađivaču DIV-u. 

DIV je u Srbiji, u Valjevu, prvo otvorio svoje trgovačko predstavništvo za bivše istočne jugoslovenske republike, kaže direktor te firme Darko Papo, ali je na istoj lokaciji relativno brzo investirao u pogone i tamo prebacio deo proizvodnje iz Hrvatske. 

Godine 2006. DIV je na međunarodnom tenderu, u procesu privatizacije, kupio preduzeće MIN Svrljig, deo nekadašnjeg velikog metaloprerađivača Mašinske industrije Niš. 

DIV je investirao u potpuno novu fabriku betonskih železničkih pragova, potpuno novi grinfild projekat koji zaokružuje železnički proizvodni program MIN-DIV-a Svrljig. 

„Proizvodnja za železnicu tamo ima tradiciju dužu od stotinu godina”, kaže Pappo, „a CEFTA za DIV nije presudan faktor”. 

DIV je ušao u Srbiju kako bi ponudio svoje proizvode, a investirao je u nove poslove videvši da „tamo postoji slična poslovna komunikacija kao i u Hrvatskoj, da na tom tržištu može jednostavnije da upravlja poslom nego što bi mogao, na primer, u Mađarskoj. Kad je reč o ukupnim troškovima proizvodnje, treba istaći da je trošak radne snage u Srbiji manji nego kod nas, električna energija je jeftinija… ali, CEFTA nam ne igra veliku ulogu jer mi iz Srbije izvozimo u Evropsku uniju, u Austriju, Njemačku, Hrvatsku, Bosnu, Belgiju, Španiju…”, kaže Darko Papo. 

Posebno je zanimljivo da se na jedan veliki tender u Srbiji DIV javio, i dobio posao, kao hrvatsko poduzeće, a isporučivaće proizvode izrađene u Srbiji, baš kao prava multinacionana kompanija. MIN-DIV Svrljig, naime, još ne može da da dovoljne garancije za ispunjenje obaveza. 

„Na tržištu se borimo kao i svi drugi i uspeh nam zavisi od konkurentnosti, a ne od toga gde to proizvodimo”, kaže Papo.

Ukupno je do sada DIV, prema rečima Papa, u Srbiji investirao oko 20 miliona evra i u toj zemlji danas ima oko 400 zaposlenih. Isplatilo mu se: samo na obnovi srpske železničke infrastrukture, koju finansira Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), prihodovaće osam miliona evra. 

Ugovor su potpisali pre manje od mesec dana. No, ima li DIV u Srbiji i kakvih problema? Kakva su mu iskustva sa srpskom državnom administracijom? 

„Problemi su kao i na svakom drugom tržištu. U Srbiji je to u jednom trenutku bila velika nelikvidnost, nemogućnost da se potraživanja i dugovanja zatvaraju na vreme. U Srbiji imamo velike kupce i s njima delimo njihovu sudbinu, a najvažnije nam je da su oni likvidni, da mogu podmirivati svoja dugovanja prema nama”, kaže direktor samoborske kompanije porodice Debeljak. 

„U Svrljigu, na primer, moramo da podmladimo kadar, imamo dosta starih radnika, pa zapošljavamo mlade dok ovi stariji ne odu u penziju da mogu da uče od njih. Možete imati koliko god hoćete imovine, ali ako nemate radnike koji mogu nešto da naprave, ništa od posla”, kaže Papo. 

Za zapošljavanje mladih, posebno sa biroa i onih teško zapošljivih, DIV od srpske države dobija podsticaje. Koliko je poznato, do sada je primio 2,4 miliona evra. 

„To je dobar potez Republike Srbije, to je njena pametna investicija koja će joj se vratiti uvećana kroz potrošnju građana, poreze i doprinose. Srbija tako sebi gradi konkurentnu poziciju u odnosu na druge države u kojima bi neko možda želio da investira”, zaključuje Papo. 

Novčani podsticaji za zapošljavanje i investiranje svakako su važni, no još je važnija dobra investiciona klima. 

„Mi nikada i nigde nismo u Srbiji naišli na zatvorena vrata, kome god da smo se obratili, ljudi su bili vrlo predusretljivi”, pamti Mladen Ružman. 

„Niko nikada ‘na šalteru’ nije pokazao bilo kakav znak da mu se ne sviđa prisutnost jedne hrvatske kompanije; štaviše, ako je administracija rekla da će nešto rešiti u roku od osam ili deset dana, onda je u pravilu tako i bilo”, seća se on. 

„Srbija i njena administracija… Pokazalo se da je to država koja ima tradiciju i koliko god su ponekad njihovi postupci i procedure bili nepotrebni, oni su se izveštili, ta administracija ima know-how i ona ga primenjuje”, kaže Ružman. 

„Možemo razgovarati o tome ima li u Srbiji previše barijera i raznih parafiskalnih nameta, u tome smo vrlo slični, ali u sprovođenju je to išlo vrlo glatko”, tvrdi on, dodajući da nije bilo korupcije. 

„Ja ne mogu da se setim niti jedne situacije u kojoj sam imao osećaj da se nešto zateže, da se nešto čeka, kao nagoveštaj korupcije. Kad administracija stvara situaciju u kojoj ne znate šta se događa, mislite da ste sve učinili, a rešenja nema, onda vas to nužno podstakne na razmišljanje očekuje li neko neku dodatnu nagradu, nešto izvan zakonskih i normalnih regulativa. Ja to u Srbiji nikada nisam osetio, niti sam se našao u takvoj situaciji”, zaključuje Mladen Ružman.