Kako studenti da zarade za letovanje: Kad se preklope ispit i smena

Nakon završenih ispitnih rokova studenti su obično u potrazi za nekim od letnjih poslova. Jedan deo se okreće sezonskim poslovima i branju voća, dok drugi deo u potrazi za poslom dolazi u omladinske zadruge.

Studentima se nude posao konobara, ispomoć u maloprodajnim objektima ili buticima, lepljenje dekleracija, ispomoć u proizvodnji… U cenovniku usluga na sajtu omladinske zadruge Tragač, navodi se da je satnica od 220 do 300 dinara u zavisnosti da li vam za posao treba kvalifikacija. Za pakovanje robe sledi vam 220 dinara po satu, za šankerisanje malo više 240 dinara, za poslove u administraciji 260, dok za teže fizičke poslove u restoranu možete da očekuje 280 dinara.

Jedan od problema sa kojima se studenti susreći pri potrazi poslova je neuklapanje poslova sa fakultetom, nerazumevanje profesora ili poslodavaca…

Nedavno istraživanje  ujedinjenog granskog sindikata “Nezavisnost” sa portalom Radnik.rs pokazuje da se  50% studenata u omladinske zadruge učlanjuje preko preporuke prijatelja, rođaka ili poznanika, oko 30% je videlo oglas na društvenim režama, dok je oko 13% firma uputila na određenu zadrugu. 

Čak 60% ispitanika je obavljalo posao sa nižim kvalifikacijama u odnosu na posedovane, navodi se u istraživanju čiji su rezultati objavljeni u publikaciji „(Ne)dostojanstven rad preko studentsko-omladinskih zadruga“ . 

Što se tiče angažovanja kod jednog poslodavca 45%  radi u periodu od 120 dana i kraće, 18% duže od 120 dana, a 25% duže od jedne godine. Približno 55% ispitanika je radilo posao čija je dužina radnog vremena 8h,  dok je 19% radilo 5-8h. Takođe samo oko 13% ispitanika je imalo nedeljno radno vreme kraće od 40h. 78% je reklo da je ispoštovani rokovi za isplatu naknada za radno angažovanje.

Iskustva studenata

M. P. (23) studentkinja Fakulteta bezbednosti kaže da je radila razne poslove od početka studiranja  od lepljenja deklaracija, preko butika, restorana kuvanih jela, pozorišta (kao razvodnica).

„U početku je to sve bilo po potrebi,dan ili dva, mada kasnije sam počela da radim full time i tako se izdržavala. U tom periodu sam radila u restoranu, a kasnije butiku.“

Takođe navodi da je to period online predavanja, što joj je mnogo značilo za usklađivanje fakulteta i posla.

„Poslodavci su imali dovoljno razumevanja za kombinovanje smena, toliko da fakultet nije trpeo (naravno što se prisustva na predavanjima tiče). Meni je to i bio cilj. Dam raspored svojih predavanja poslodavcu i kažem-izvol’te, ja mogu tim i tim danima. Mogla bih čak i odmah nakon predavanja samo da se uračuna i vreme koje mi treba da do posla stignem.“

Nije dolazila u situaciju da moli profesore za olakšice zbog posla jer je uspevala da se izbori za smene. Ipak bilo je straha da će nešto iskrsnuti i da mora doći na posao u smeni kada ti je ispit.

„Iako su to poslovi preko zadruge, poslodavcima treba vremena da shvate da  je stvarno neko voljan jelte da radi. Mislim da je i to doprinelo mom lakšem kombinovanju, to što vidno pokazujem inicijativu i trudim se. Tako da mu na kraju ipak dođe kao najbolje kompromisno rešenje – ja tebi vreme koje ti odgovara, a ti meni vreme koje vredi dok si tu.“ 

Prema njenim rečima najveći problemi je taj što dan ne traje 50h i nedostatak vremena za sebe i druge. 

Tijana Brajković je nakon nekoliko poslova preko OZ se okrenula drugoj vrsti posla, bejbistingu. Za četiri godine rada, kaže da je prošla više porodica, tj.poslodavaca, bilo je različitih iskustava, ali uglavnom, svi su imali razumevanja za fakultet i obaveze u vezi ispita.

„Iskreno, nisam sigurna koliko bi to bilo tako, da moj prvi i jedini uslov na početku svakog razgovora nije bio taj da mi je fakultet na prvom mestu i da želim razumevanje za to.“

Za nju je najveći problem predstavljao nedostatak vremena da se posveti gradivu kako treba.  

„Dešavalo se da površno pređem gradivo i da padnem ispit, prosto zbog nedostatka vremena. Nakon 8h ovog posla, budem jako umorna. A opet znam da moram da učim, pa je to, na početku, bilo teško iskalkulisati.“

Prema njenim rečima, bilo bi lepo da studenti koji rade puno radno vreme i uporedo studiraju, imaju neke povlastice kao što dodatni termini polaganja ispita i upisa ocene…

Prakse

Elektrotehnički fakultet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, kao i Centar za karijerni razvoj Univerziteta u Beogradu nemaju preciznu evidenciju o broju studenata koji rade kako na svojim fakultetima, tako i u okviru Univerziteta.

„Studente ne možemo obavezati da nam dostavljaju taj podatak, ali iz razgovora sa studentima znamo da su veoma retki strudenti master studija koji nisu zaposleni. Većina naših studenata se zaposli tokom završne godine osnovnih studija, a veoma često nastavljaju da rade u firmama u kojima urade stručnu praksu“, kaže Predrag Ivaniš prodekan za nastavu ETF-a.

Jedna od praksi koja je dostupna studentima ETF-a i drugih sličnih fakulteta je ona koju organizuje Majkrosoft. Ova kompanija nekoliko puta godišnje pravi javni konkurs za pozicije praktikanta Software engineer intern i „labelare“ (četvoročasovna radno vreme gde praktikanti proveravaju tačnost matematičkog softvera rešavajući iste zadatke kao i on).

Jedan od praktikanata je i Stefan Đorđević(23), student četvrte godine ETF-a. Prema njegovom iskustvu u Majkrosoftu imaju fleksibilan radni odnos, gde u dogovoru sa timom u kojem radite planirate radni dan. „Možete ujutru doći na posao, popodne otići na fakultet i predveče se vratiti da završite obaveze koje imate.“ Profesori su, barem u njegovom slučaju i inače fleksibilni sa studentima oko obaveza i laboratorijskih vežbi.

Najveći problemi sa kojima se susreće su nedovoljno vremena za sebe i kako se isključiti i prepustiti jednoj obavezi. 

„Najneugodniji trenutak je kada se rokovi za obaveze i na fakultetu i na poslu preklope i onda ne znaš šta ćeš pre i čemu dati prioritet jer radeći ono drugo zapostavljaš prvo, a pride možeš da osetiš da nemaš dovoljno vremena ni za sebe i da se zapostavljaš.“

Dragoceno iskustvo koje se ne uči na fakultetu

Pero Jovović, (22) novinar Nova S, kaže da je u jednom  jednom trenutku sam morao nešto da žrtvuje – dobar posao ili studije. Fakultet mu nije nudio opcije za nedolazak na predavanja i vežbe, a zbog radnog vremena nije mogao da se podeli u dva dela i bude na dva mesta istovremeno. 

„S druge strane, radio sam u struci, u medijima, a studiram novinarstvo, pa sam postavio sebi logično pitanje – da li zapravo znaš da radiš ono što studiraš i šta je u ovom trenutku značajnije, praksa ili teorija koja je neupotrebljiva u praksi? Odabrao sam tada posao. Mislim da, nažalost, državni fakulteti u našoj zemlji ne čine ništa da pomognu svojim studentima i da ih podstaknu i motivišu da studije završe i nešto nauče. U nekim drugim, uredjenijim zemljama, sistem ohrahruje pojedince da rade i studiraju, budu samostalni, svoji ljudi. Ovde to nije slučaj. Fakultet i obrazovanje su svakako važni i od njih nisam trajno odustao.“

Navodi da nije zažalio što je napravio pauzu u studiranju je ono što je naučio na fakultetu se pokazalo kao neupotrebljivo u praksi. 

„Mediji danas, pogotovo digitalni mediji, mnogo drugačije funkcionišu nego što je to bio slučaj ranije – a na fakultetu radite i učite , mahom, u zastarelom sistemu. To znanje ne možete da primenite u pravom životu. To će vam reći veliki broj ljudi u medijima, i to je opipljivo – mnogo mojih kolega koji su kasnije, takodje na ličnu inicijativu i bez pomoći fakulteta, dolazili na praksu su morali da krenu iz početka. Da uče sve iznova. 

Pauza na studijama koju je napravio zbog posla donela mu je i mnoge benefite kao što sticanje kontakata i upoznavanje ljudi iz posla. Nije mogao da čeka da završi fakultet i da krene na praksu jer ne bi mogao da živi bez pomoći roditelja barem do kraja dvadesetih.

Kaže da neće odustati od fakulteta.

„Neću odustati od FPN-a. Volim ga. Baš je jedna profesorka na predavanju svojevremeno, opisujući ljubav prema medijskoj kući u kojoj je radila, rekla da je to kao kada ste zaljubljeni u pogrešnog dečka. Takav je i moj stav prema Fakultetu političkih nauka.“

Prema njegovom iskustvu fakultet za rad u medijima je apsolutno nebitan. 

„Niko vas nikada neće pitati koju ste školu završili, već koju priču možete da donesete. U većini slučajeva, nikada nisam ni video da mediji raspisuju konkurs za posao. Za praksu možda da, ali za posao ne – Sve je uvek na relaciji ličnih poznanstava, priča i intervjua koje ste uradili i toga da li je neko čuo za vas, pa želi da doprinesete kolektivu svojim radom. Fakultet je, s druge strane, bitan zbog ličnih afiniteta, drugih opcija, samopouzdanja i činjenice da, kada diplomirate, znate da ste nešto potpuno sami završili od početka do kraja. Takav oslonac je jako važan.“

Anđela Đorđević

Ovaj tekst je nastao u okviru CAAS škole novinarstva, u organizaciji Centra za antiautoritarne studije (CAAS) uz podršku Fridrih Nauman Fondacije.