Ko je kriv za superćelijske oluje: što je planeta toplija, oblaci su moćniji

Tokom jula u Evropi su se dogodile velike takozvane superćelijske oluje koje su načinile značajnu materijalnu štetu, a bilo je i ljudskih žrtava. Uslovi za njihov nastanak, odnosno nestabilan i topao vazduh pun vodene pare, kako objašnjavaju stručnjaci, postojali su već godinama, ali još nema jasnog odgovora da li su njihov uzrok klimatske promene.

„Superćelijske oluje predstavljaju poseban tip dugoživećeg olujnog oblaka koji zbog svoje specifične dinamike, daje posebno intenzivne produkte kao što su jaki pljuskovi kiše, olujne vetrove, velika zrna grada, električna pražnjenja čak i tornada“, kaže u svom autorskom tekstu za portal Klima 101, Darko Savić, stručnjak za oluje sa Fizičkog fakulteta u Beogradu.

Kako podseća, još jedan rekord je oboren 24. jula kada je oluja pogodila italijanski grad Azzano Decimo u kojem je pronađeno zrno grada čiji je potvrđen prečnik bio čak 19 centimetara.

„Ovo je novi evropski rekord, a inače jako blizu svetskom rekordu (20,3 cm)“, dodaje Savić.

Ove oluje nisu zaobišle ni Srbiju, državni sektor za vanredne situacije, osiguravajuće kuće i pojedinci radiće nedeljama kako bi sanirali štete.

KAKO SU NASTALE SUPERĆELIJSKE OLUJE?

U južnom delu Evrope, a samim tim i u našim krajevima, duže vreme postojali su uslovi za formiranje ovih oluja kao što su veoma topao i nestabilan vazduh pun vodene pare koja predstavlja „gorivo“ za oluje, navodi Savić:

„Superćelijski oblaci su posebno zanimljivi zato što od svih tipova oluja oni su sposobni da najefikasnije troše ovo ‘gorivo’. Zbog toga su prethodnih nedelja ove oluje oborile i neke rekorde“.

S obzirom na složenost klimatskog sistema i haotičnu prirodu olujnih oblaka, još uvek ne postoji konačan odgovor na pitanje uticaja klimatskih promena.

Problem se pre svega ogleda u činjenici da numerički modeli koji se koriste da simuliraju klimu i dalje koriste prostornu rezoluciju od nekoliko do par desetina kilometara, tako da olujni oblaci čije su horizontalne dimenzije reda veličine 10 km ne mogu eksplicitno da se simuliraju u klimatskim modelima, naglašava Savić:

„Trenutna aktuelnost u klimatologiji su modeli koji su sposobni za ovaj posao i koji bi trebalo u budućnosti da nam daju konkretniji odgovor na ovo pitanje“.

OSTAJE PROBLEM KLIMATSKIH PROMENA

Međutim, ono što sada zasigurno možemo da kažemo je sledeće: planeta se zagreva, a za svaki 1 stepen Celzijusa u vazduhu će u proseku biti sedam odsto više vodene pare.

„To znači da će oblaci imati više ‘goriva’ da potencijano načine štete. Kakav će biti režim ovih pojava u budućnosti, u smislu, da li će ih će se češće pojavljivati ili će biti intenzivnije ne možemo još uvek definitivno da kažemo“, kaže Savić.

Prema njegovim rečima, važno je razumeti da male promene u srednjoj vrednosti kao što je povećanje srednje temperature za jedan stepen, što je granica koju smo već prešli, izazivaju velike promene u ekstremnim vrednostima.

„Ovakvim epizodama se bavi teorija ekstrema u okviru statistike i predstavlja nauku za sebe. To i jeste osnovna odlika klimatskih promena, iako se neće ‘mnogo’ toga promeniti u prosečnim vrednostima, značajno će se promeniti ono što se odlikuje ekstremnim pojavama“, dodaje Savić.

Ekstremne vrednosti koje se ogledaju u toplotnim talasima i ekstremnim situacijama, kao što su epizode tropskih noći, već su pripisane klimatskim promenama tako da možemo očekivati u budućnosti slično kada su u pitanju i oluje, a naučni rezultati već pokazuju rastući trend kada su u pitanju udari vetra, veličina grada i električna pražnjenja.

Savić napominje da superćelijske oluje nisu nikakva retkost, javljaju se svake godine u sezoni oluja i to u celoj zemlji, ali da oluje koje smo svedočili u drugoj polovini jula svakako nisu nešto na šta smo navikli.