Kockanje najčešći vid zavisnosti u Srbiji, na lečenju prosečna starost od 25 do 35 godina

Rast trenda kockanja kod mladih u Srbiji otvorio je brojne probleme i izazove, ali i nove granice medicine, a u Dnevnoj bolnici za nehemijske zavisnosti sa rehabilitacionim grupama, u okviru Specijalne bolnice za lečenje zavisnosti u Beogradu, trenutno se leči više od 1.100 pacijenata koji imaju problem sa kockom. Zvanični podaci pokazuju da je u Srbiji više od 300.000 ljudi navučeno na kocku.

Podaci pokazuju da svaka četvrta mlada osoba u Srbiji ima problema sa kockom, dok Svetska zdravstvena organizacija upozorava na Srbija zauzima drugo mesto u Evropi po broju kockarnica po glavi stanovnika, piše portal Udruženja „Roditelj“.

Doktorka Milica Nikić, specijalista psihijatrije i Rukovodilac Centra za nehemijske zavisnosti Specijalne bolnice za lečenje bolesti zavisnosti Beograd rekla je da je kockanje najčešći oblik zavisnosti u Srbiji.

„Naša ustanova može da se ‘pohvali’ najvećim brojem registrovanih pacijenata čiji se broj stalno povećava. Svake nedelje nam se javi deset do 15, a ponekad i 20 novih porodica“, rekla je Nikić.

Dodala je da u okviru programa koji se sprovodi u ovoj dnevnoj bolnici od 2010. godine, zavisnici i njihove porodice prolaze terapiju koja može trajati od nekoliko meseci do nekoliko godina.

„Najčešće nam se javljaju ljudi koji već imaju razvijenu bolest zavisnosti, što podleže ozbiljnom tretmanu. To su ljudi koji su desetak godina u problemu ili imaju dugogodišnje iskustvo sa igrama na sreću, a poslednjih nekoliko godina i izražene znake bolesti. U proseku su starosti između 25 i 35 godina. Dakle, većina ih je počela u srednjoj, a neki čak u višim razredima osnovne škole“, rekla je Nikić.

Kako je istakla, uprkos zakonu, veliki broj maloletnika samostalno ulazi u objekte i uplaćuje tikete, a neki to rade preko posrednika.

„Sada imamo još i onlajn kockanje kao potpuno novu dimenziju. Priređivači igara na sreću tvrde da postoje kontrole starosti učesnika, no iz naše prakse vidimo da postoje razni načini na koje maloletno lice može da kocka“, istakla je Nikić.

Iako prema zakonu, kladionica mora da bude udaljena od škole bar 200 metara, a od druge kladionice 100, situacija na terenu je ipak znatno drugačija, navodi se na portalu Udruženja „Roditelj“.

„Kod nas je kockanje legalna radnja, niko ne kocka razmišljajući o tome da će ući u problem, obično to krene iz radoznalosti i razonode, da bi se poistovetio sa društvom. Igre na sreću su široko dostupne na svakom koraku, porušen je sistem vrednosti, svi bi da zarade brzo i lako. Vrlo često čujemo priču da su pacijenti na početku imali sreće ili je neko u njihovoj okolini imao neki veći dobitak pa su to videli i pomislili da mogu i oni“, objasnila je Nikić.

Dodala je da se u velikom broju porodica koje dolaze sa decom na terapiju može uočiti prezasićenost, preterana popustljivost i to da roditelji nisu na vreme postavili granice.

„Deci je važno da roditelji budu dosledni i da stoje iza onoga što kažu, što znači – ukoliko smo se dogovorili da nešto ne može, onda to zaista ne može. Svako dete će pokušati da probije granice, to je potpuno normalno za period odrastanja, ali važno je da znaju dokle treba da idu što je na nama je da im objasnimo. Mladi roditelji su danas dosta u strahu šta zabraniti i u toj nedoumici mogu da prave propuste. Savet je da se roditelji dogovore koja su pravila i da se tih pravila pridržavaju, oboje“, kazala je Nikić.

Direktorka Udruženja „Roditelj“ Gordana Plemić rekla je da pomeranje starosne granice kada je reč o problemu zavisnosti od kocke nešto sa čime se u svom odrastanju današnji roditelji nisu suočavali, i da je baš zbog toga pred njima dodatni izazov kako da kod svoje dece prepoznaju znake upozorenja.

„Društvo može mnogo da doprinese rešavanju ovakvih problema – važno je šta promovišemo, kako se ponašamo i koliko smo odgovorni prema svakom članu naše zajednice, koliku podršku pružamo roditeljima i mladima u prevazilaženju ovakvih izazova i usvajanju boljih životnih navika koje će im obezbediti zdrav i srećan život“, smatra Gordana Plemić.

Odnos države prema retkim bolestima: Mali pomaci na vrhu ledenog brega