Koje su glavne primedbe stručnjaka na ugovor o Beogradu na vodi?

Ugovor o izgradnji projekta Beograd na vodi, koji je Vlada Srbije objavila pre dva dana, sadrži niz spornih i potencijalno vrlo štetnih odredbi, ocena je stručnjaka koji su analizirali objavljena dokumenta.

Među kritikama se izdvaja nekoliko glavnih: to što je dozvoljena konverzija prava korišćenja u pravo svojine, to što je državi kao manjinskom partneru uskraćena svaka mogućnost da utiče na bilo koji aspekt posla, to što arapski investitor ulaže vrlo malo sopstvenog novca a dobija više od dve trećine vlasništva nad projektom koji se gradi na zemljištu vrednom 700 miliona evra, to što arapski partner dobija ekskluzivno pravo gradnje u narednih 30 godina u strogom centru Beograda i to što su ugovorom zaobiđeni srpski zakoni i čak ograničena mogućnost državi u pogledu toga kakve zakone sme da donosi u budućnosti.

Od kada je ugovor objavljen, vlasti uporno ponavljaju da zemljište nije prodato investitoru, već da mu je dato u zakup na 99 godina, to jest da ostaje Srbiji. Međutim, to zemljište je u zakup dato besplatno (jer služi kao „ulog“ države u Beogradu na vodi), a uz to je investitoru ostavljena mogućnost da pravo korišćenja konvertuje u pravo svojine, što znači da bi posle plaćanja naknade mogao da postane vlasnik zemljišta, ako tako odluči.

Uprkos tome što država ulaže 700 miliona evra u vidu zemljišta i infrastrukture, Srbija nema nikakvo pravo odlučivanja o ovom projektu. Naime, pošto je arapski partner većinski vlasnik, on jedini odlučuje o svemu. Zahtev srpske strane da se odluke donose konsenzusom je odbijen i konačni ugovor ne pruža državi nikakvu zaštitu. 

To znači da arapski partner odlučuje i o cenama po kojima će se prodavati nekretnine i o izvođačima radova i koliko će oni biti plaćeni, o dinamici izgradnje, zaduživanju, isplati dobiti i reinvestiranju… To ostavlja širok prostor za razne vrste malverzacija, koje bi potencijalno mogle da na kraju drastično umanje zaradu srpske strane.

Takođe, veliki problem, prema ocenama stručnjaka, predstavlja to što će arapski partner uložiti samo 300 miliona evra svog novca u ovaj projekat, od čega je polovina kredit, iako je ceo projekat prema ranijim najavama vredan 3,5 milijarde evra. Dakle, strani investitor donosi 300 miliona evra u projekat u koji Srbija unosi imovinu vrednu 700 miliona evra, a on dobija dve trećine vlasništva, a mi jednu trećinu. 

Dve strane su dogovorile da se od početnog kapitala izgradi nekoliko zgrada, pa kad one budu prodate da se od tako uvećanog kapitala gradi dalje, zatim dalje prodaje i onda opet gradi. Ostaje otvoreno pitanje – ako će strani investitor uložiti samo 300 miliona evra, od čega deo kao kredit, zašto Srbija to ne uradi sama i zadrži 100 odsto udela u projektu vrednom 3,5 milijarde evra?

U udruženju „Ne davimo Beograd“, koje se protivi ovom projektu, kao dodatne zamerke ističu to što je ugovorom predviđeno da prva provera napretka bude tek za 20 godina, kada će se projekat smatrati uspešnim, ako do tada bude bilo izgrađeno 50 odsto objekata. „Ukoliko predviđeni rok ne bude poštovan, prihodi od prodaje viška zemljišta će se deliti među osnivačima preduzeća „Beograd na vodi“ u srazmeri ulaganja. Na taj način, „strateški partner“ ostvaruje zaradu čak i u slučaju da nije uspeo da obezbedi uspešnost projekta“, navodi se u analizi udruženja „Ne davimo Beograd“.

Možda i najspornija odredba je član 9.3 ugovora u kojoj se ograničava pravo države Srbije da donosi zakone u skladu sa svojim interesima. Naime, ugovorom se precizira obaveza Vlade Srbije da se „uzdržava od predloga izmena zakona i propisa … u suprotnosti sa ovim ugovorom“. 

U slučaju da država u narednih 30 godina donese neki drugačiji zakon, arapski partner će moći da traži odštetu od Srbije. 

„Ovaj član ugovora predstavlja jasno ukidanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije jer se donošenje novih i izmene postojećih zakona i propisa stavlja u funkciju, ne unapređenja naše države, već očuvanja ključnih tačaka potpisanog ugovora“, upozoravaju u udruženju „Ne davimo Beograd“.

Prema rečima diplomiranog građevinskog inženjera Branimira Ujdura, strani investitori u celom svetu kupe parcelu, uknjiže se na nju i grade. „Ovde u ugovoru to nije tako. Ako bi se objekat urušio iz nekog razloga, država ostaje vlasnik parcele, a banke teško odobravaju kredite za takve aranžmane“, ističe Ujdur.

On izdvaja niz stvari na koje treba obratiti pažnju. 

„Godišnje može da se izgradi 100.000 kvadratnih metara, što znači da za gradnju dva miliona treba 20 godina. Nije realno očekivati onda da se prvi objekti usele, a druga i treća faza gradi, a korisnici za to vreme žive u buci, mikserima, kranovima, u prašini. Ko će da plati 2.000 do 3.000 evra kvadratni metar a da decenijama živi u takvim uslovima? To je diletantizam“, ističe sagovornik lista „Danas“.

Ujdur dalje nabraja šta sve u infrastrukturi treba da se uradi kako bi se obezbedili uslovi za ovaj projekat – od fabrike vode Makiš III, do dislociranja koloseka sa lokacije, što povlači sa sobom izgradnju dela obilaznice od Bubanj potoka do Vinče i Pančeva. Neophodno je, napominje, završiti i Prokop stanicu, izmestiti autobusku stanicu, a sve to će državu koštati ne 300 miliona evra koliko je najavljeno, već najmanje 550 miliona evra.

Premijer Aleksandar Vučić je sve kritike na račun „Beograda na vodi“ nazvao „glupostima i besmislicama“, napominjući da će umesto „straćara“ desna obala Save postati „divan deo kome će se radovati svi Beograđani“. Tvrdi da nijedan investitor nije hteo da ulaže toliki novac u poslednjih 15 godina, kao i da će ceo projekat podići kompletnu operativu i ozbiljno uticati na povećanje BDP-a. Upitan da li postoje garancije koje će obavezati investitore da plati kaznene penale ukoliko ne završi projekat, on je potvrdio da je ulagač preuzeo sve obaveze. Prve aktivnosti po objavljivanju ugovora već su preduzete, ekipa za rušenje stigla je u Savamalu kako bi srušila kafić Dvorištance. Dozvola za gradnju očekuje se do petka.