KOLUMNA Regulacija i lične slobode

Kada država treba da reguliše tržišne odnose? Regulacija je opravdana ako ima pozitivan uticaj na subjektivan osećaj blagostanja, dugovečnost, zdravlje, obrazovanje i bogatstvo.

Gledište koje zagovaram nazivam razumnom regulacijom. Konceptualno, ona se nalazi između libertarijanizma, po kome država ništa ne treba da reguliše na tržištu, i državnog intervencionizma, po kome država treba da reguliše sve tržišne odnose.

Princip na kome počiva razumna regulacija veoma je prost. Kada usvajamo regulatorno pravilo kojim nešto ograničavamo ili zabranjujemo, treba da se zapitamo da li možemo da izmerimo korist i štetu koje primena pravila stvara u bilo kojoj od navedenih oblasti. Svaka ustanova koja nešto reguliše ima obavezu da objavi impakt faktor svoje regulatorne politike. Takve objave mogu da omoguće preciznu meru za procenu da li regulatorna pravila unapređuju blagostanje tržišnih učesnika ili ne.

U mnogim slučajevima moguće je precizno utvrditi kakvi su neto efekti regulatornog pravila. Recimo, možemo precizno da izračunamo nivo zagađenosti vazduha, vode ili mleka. Na osnovu toga možemo proizvođačima koji zgađuju okolinu da nametnemo ograničenja.

Ovaj princip deluje kao zdravorazumski. Ipak, on se ne primenjuje uvek u regulaciji tržišta. U Beogradu je od februara 2011. godine (sa jednom pauzom) na snazi regulacija kojom se zabranjuje prodaja alkoholnih pića na kioscima posle 22:00 časa. Zabrana je jednom „pala” na ustavnom sudu, ali je gradska Skupština uspela da promeni propise, pa je ponovo usvojila istu odredbu.

Smatram da ovo nije ustavno pitanje, već treba da bude isključivo stvar razumne regulacije. Zabrana je opravdana ako smanjuje štetnu aktivnost za koju se tvrdi da je smanjuje. Ako je ne smanjuje, treba da se ukine.

Gradska uprava je tvrdila da je ovu meru donela da bi smanjila broj saobraćajnih i drugih nesreća izazvanih alkoholom, koje se najčešće odigravaju noću. Grupa Libek, koja se bavi javnim politikama, zatražila je od gradske policije podatke o nesrećama izazvanim alkoholom, i dobila rezultate koji jasno pokazuju da se broj nesreća izazvanih alkoholom u periodu „prohibicije” nije smanjio. Naprotiv.

U periodu maj 2011. -oktobar 2012. (kada je na snazi bila prohibicija) u vremenu od 22 do 6 časova, ukupan broj tuča izazvanih alkoholom u Beogradu bio je 120. U periodu oktobar 2012. – maj 2013. (kada je prohibicija bila ukinuta) bilo je samo 45 tuča osoba u alkoholisanom stanju.

Slično je i sa brojem saobraćajnih nesreća izazvanih alkoholom. U periodu maj 2011. – oktobar 2012. u isto vreme, desilo se 18 nesreća. U periodu oktobar 2012. – maj 2013. desile su se samo dve nesreće izazvane alkoholom. U oba slučaja vidimo dramatično smanjenje nesreća izazvanih alkohola u periodu kada je prohibicija bila ukinuta!

Mera zabrane točenja alkohola je, sa stanovišta regulacije, očigledno beskorisna i blagostanju ljudi stvara više štete nego koristi.

Libetarijanci smatraju da ovakva mera uvek mora da se ukine, jer je usmerena protiv ličnih sloboda pojedinca. Međutim, razumna regulacija ceo problem ne vidi kao problem slobode pojedinca. Ljudi koji piju ne stvaraju trošak isključivo samima sebi, već i drugima (u političkoj ekonomiji se to naziva negativna eksternalija). U takvim situacijama, pitanje ličnih sloboda pojedinaca više nije bezupitno, jer vaša sloboda ugrožava slobodu i bezbednost drugih. Sve što nam ostaje jeste da izračunamo društveni neto efekat zabrane: ako je društvena korist od zabrane veća od društvenog troška, mera treba da ostane na snazi; ako je manja, treba da se ukine.

Tekst možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“