Postoje ukupno tri strategije privrednog razvoja, koje su zamislive u kontekstu naše ekonomske politike. Nazovimo prvu strategijom „3 milijarde”. Ona podrazumeva da će vam neki prijatelj, strani donator ili kreditor pozajmiti nekoliko milijardi dolara pod povoljnim okolnostima, kojima ćete moći da finansirate javnu potrošnju, ulažete u kapitalne i infrastrukturne projekte, pokrećete proizvodnju u fabrikama koje imaju tehnologiju iz 20. veka, i tako stvorite privredni rast.
Drugi aspekat ove strategije su strani investitori koji će doći iz daleka i uložiti nekoliko milijardi u našu privredu. Recimo, u projekat „Beograd na vodi”. Takvim poslovima zapošljavate domaću industriju i stvarate pretpostavke za privredni rast.
Kada bi ova strategija bila tačna, nikada ne bismo morali da brinemo o poslovnom okruženju, domaćim privrednicima, kao ni o stimulativnoj poreskoj politici. Strani prijatelji, donatori, kreditori, investitori se, kao neka viša sila, neočekivano pojavljuju i rešavaju naše ekonomske probleme. Jedini problem sa ovom stategijom jeste što je retko kad moguća. Čekamo je od 2001. godine, a ona nikako da se ostvari. Čekajući tako na strane investitore, propuštamo prilike da uredimo poslovno okruženje – deregulišemo privredu, smanjimo birokratske procedure za poslovanje, osmislimo poreski sistem koji nagrađuje rad, itd.
Nastavak teksta možete pročitati u sedmom broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“
Cak i ja ovako neobavesten, sam cuo da Amerika ima vrlo jaku vojnu industriju, te su „prinudjeni“ da izazivaju sukobe i ratuju po celom svetu, da bi cela drzava mogla da funkcionise. Prema tome, jasno je da ta municija sigurno nece preci okean. Verovatno ce zavrsiti negde blizu, mozda cak i u susedstvu, a papiroloski obradjena preko neke OFŠOR firme, koju je registrovao neko ko je placen da se stara o bezbednosti nase zemlje. „Sloboda“ i dalje nece placati ni vodu, ni struju, ni porez ni…..