Maske najopasnije kad se mešaju sa običnim smećem

Da li su maske nove plastične kese? Količina  infektivnog otpada povećala se za 30 do 40 odsto tokom perioda zdravstvene krize izazvane koronavirusom, a povećanju je doprinelo i kućno lečenje, smatraju stručnjaci. Procenjuje se da se u Srbiji pre pandemije proizvodilo oko 5.000 do 5.500 tona medinskog otpada godišnje, od čega je oko petina predstavljala opasan otpad. 

Medicinski otpad je najopasniji kada se meša sa običnim, komunalnim otpadom, a Srbija trenutno nema analizu da li je njegovo nepravilno odlaganje izazvalo dalja zaražavanja koronavirusom u Srbiji, odnosno koliko smo oštećeni usled nebezbednog rukovanja.

Problem je što za sada postoji manje od deset inspektora za nadzor opasnog otpada u Srbiji, ali ni povećanje tog broja ne bi doprinelo boljoj situaciji bez rigoroznijih kazni, ocenjeno je na konferenciji „Kuda ide otpad od kovida?“, koji su organizovali Zemlja znanja i Nova ekonomija.

Procene o količini otpada na godišnjem nivou su uporedive sa zemljama u okruženju, ali su stare oko 20 godina i u meduvremenu nisu revidirane. Primera radi, Privredna komora Srbije da bi došla do podataka – ukršta više izvora.

Iako je pandemija ušla u drugu godinu, a servisiranje medicinskog otpada jeste se napredovalo, ali  i dalje postoje oblasti u kojima je Srbija na samom početku. 

Podrobnije analize potencijalnog negativnog uticaja na zdravlje kovid-otpada za sada nije ni moguće, jer u Srbiji živi približno 60.000 ljudi koji živi od sakupljanja sekundarnih sirovina, kojima je to jedini izvor opstanka, navela je Mirjana Todorović iz Ministarstva zaštite životne sredine. 

„Tih 60.000 ljudi svakodnevno dolazi u kontakt i sa drugim vrstama otpadima, nisu ni prijavljeni nigde, svako od njih može da se zarazi“, dodala je ona.  

Todorović je navela da su sve zainteresovane strane imale mogućnost da učestvuju u javnoj raspravi o sistemskim zakonima, a da je regulativa jasna. 

Iako su građani bili odgovorniji u odlaganju otpada tokom prva dva meseca pandemije, situacija je sada daleko gora zbog povećane proizvodnje medicinskog otpada bez prethodnog tretmana.

„Sada se radi na izmenama zakona, narene godine planiramo nove propratne strategije o upravljanju otpadom“, dodala je ona. 

Slobodan Tošović, nekadašnji direktor Gradskog zavoda za javno zdravlje u Beogradu i profesor u penziji Visoke strukovne škole, kazao je da su i pre izbijanja zdravstvene krize postojali protokoli za ponašanje ustanova, da je primarna selekcija otpada koji tamo nastaje rigorozna, ali da je uočeno da postoje problemi u njegovom naknadnom tretiranju i skladištenju. 

„Postoji i opasan i neopasan medicinski i farmaceutski otpad. Ovaj drugi može da se odlaže na deponiju, dok opasan mora da se selektuje, pakuje, posebno transportuje i skladišti, i nakon toga se tretira… Između deset i 12 odsto ukupnog otpada zdravstvenih ustanova spada u medicinski otpad. Podaci o količini su stari, računamo da imamo 42.000 (bolničkih) kreveta, jedan generiše oko 1,5 kilograma, tako možemo da dođemo do znatno veće količine. Nije ni sav otpad isti, infektivni je relativno dobro rešen“, smatra Tošović.

Infektivni otpad čini 30 do 40 odsto ukupnog medicinskog otpada, a problem je bio uvećan što je Srbija u jednom trenutku, u decembru 2020. godine, imala natprosečan broj ležećih pacijenata, odnosno 10.000 popunjenih kreveta, 

„Kada to pomnožite, vidite da su kapaciteti prenapregnuti ili smo ih već prešli. Zato smo razmišljali da se kroz buduće strategije pripremimo za ovako vanredne situacije. Potrebno je jedinstveno rešenje privatnog i društvenog sektora… Zakoni ni sada nisu loši, ali se uvek vraćamo na sprovođenje propisa. Za to nam je potrebna stimulacija, subvencije, ali i edukacija“, rekao je Tošović.

Tretiranje tone medicinskog otpada u Evropi trenutno košta oko 20.000 evra, a očekuje se da ta cena bude još veća, jer države EU neće uskoro moći da ga izvoze u Kinu, dodao je Tošović. 

„Zbog toga treba da razmišljamo o spalionicama, ali mi ni za najbenignije vrste otpada nismo uspeli da nađemo lokacije, optuživali su nas da smo lopovi, da ćemo zagađivati životnu sredinu, a samo u Evropi postoji 400 spalionica. Ne može sve da se reciklira, nešto mora i da se spaljuje, a otpad je nešto što se prihvata za obnovljiv izvor energije. To možda pomalo deluje kao jeres, ali mi nismo u stanju da organizujemo ni primarnu ni sekundarnu selekciju otpada. Ako mi ne krenemo da čistimo Srbiju, mi ništa nećemo da uradimo“, ocenio je Tošović.

Direktor kompanije Remondis Medison Zrenjanin Bojan Sudarev kazao je da je kovid-kriza bila prva situacija u kojoj je ceo sistem odlaganja infektivnog otpada stavljen na probu, i u privatnom i u državnom sektoru. 

Kao pozitivnu stavku Sudarev vidi i to što je, kad je epidemija COVID-19 zvanično počela u Srbiji, njihova kompanija dobila veliki broj upita, od drugih firmi ali i pojedinaca, koji su hteli da saznaju kako da bezbedno odlože iskorišćene maske i rukavice. 

„To me je iznenadilo, jer smo ispali društveno odgovorna nacija. Bez obzira da li su zaraženi ili ne, ljudi nisu hteli da bacaju maske u komunalni otpad… Rešenje nije da se lokalne samouprave obavežu na odlaganje ovog otpada, već da građanima ostave mogućnost. Makar jedan kontejner, jednu kantu, da maske ne bi završavale u tuđim baštama, u kanalizaciji…“, kazao je Sudarev.

On je dodao da je sistem živ, da funkcioniše, i da je prošao najteži period bolje nego što je iko očekivao.

„Kapaciteti su na maksimumu, a kvalitet tretmana u samim ustanovama (koje ga proizvode) je jednak kao i drugim zemljama EU, samo što se ovde time bave bolnice… Simptomatično je da bolnice unose i tuđ opasan otpad u svoja dvorišta radi tretmana, što znači veći rizik“, naveo je Sudarev.

Negativna stavka je što je neophodno uspostavljanje i ažuriranje Centralnog registra zagađivača, da bi se znalo koliko otpada ima u Srbiji, shodno kapacitetima ustanova koje ga proizvode. 

„To je moje lično mišljenje, upoznat sam sa tržištima u Evropi, potrebne su nam jasno definisane kategorije kapaciteta za tretman i upravljanje otpadom. (U Srbiji) imamo najkomlikovaniji sistem izveštavanja o otpadu u Evropi. Primera radi, jedan stomatolog, ili veterinar, mora da najavljuje kretanje otpada kroz aplikaciju koja je često nestabilna, štampa desetak dokumenata, da upravlja informacionim sistemom za koji možda nije obučen… Nepouzdani podaci znače i neefikasan sistem“, zaključio je Sundarev.

Igor Jezdimirović, predstavnik udruženja „Inženjeri zaštite životne sredine“, naveo je da je Srbija tokom epidemije naučila koliko je važno zdravlje, ali da smo tek započeli učenje o važnosti adekvatnog odlaganja otpada. 

Za to je, prema njegovim rečima, potreban dobar zakonski okvir, ali i institucije koje će sankcionisati ljude koji ne umeju da se ponašaju.

„Neodgovorno ponašanje prema svim vrstama otpada i nemogućnost države da rešavanje problema spusti na lokalni nivo će nam se svima obiti o glavu. Tu su višedecenijski nerešeni problemi. Pored medicinskog otpada, procenjuje se da svaka osoba proizvodi kilogram otpada po danu. (Ekologijom) se ne bavimo bi spasili leptire ili planetu, već da bi imali što manje troškove lečenja. Prevencija je i ovde ključ“, naglasio je Jezdimirović. 

On je dodao i da iako postoje zakonska rešenja, građani i dalje nemaju mogućnost da u svaku apoteku predaju višak neiskorišćenih lekova. 

„Dobar deo građana ima želju i volju, ali vam je to za džabe ako nema inspekcija. Nedavno smo imali pokušaj javne rasprave da se ova materija uredi, koja je jedva došla do javnosti… Interesovanje je bilo veliko, ali institucije nisu odgovorile na tehničkom nivou (da svi mogu da se uključe u lajvstrim). Odgovornost je ključ. Dok god ne bude postojala direktna odgovornost, nećemo napredovati“, izjavio je Jezdimirović.