Milan St. Protić i Srećko Đukić o američkim carinama Srbiji: „Kad kukumvačenje i snishodljivost ne pomažu“

Srpski državni vrh kao da se pravi mrtav od kako su 7. avgusta zvanično oživele carine od 35 odsto Sjedinjenih Američkih Država. Srbija je tako svrstana među zemlje poput Bangladeša, Kambodže, Tajlanda, Laosa ili Mjanmara kojima su takođe razrezane carine u iznosu od 30 do 40 odsto.

Šef srpske diplomatije Marko Đurić sastao se dan pre uvođenja carina sa američkim državnim sekretarom Marko Rubiom, ali o carinama ni jedan ni drugi nisu prozborili ni reč. Stejt Department je vest o sastanku obznanio šturim saopštenjem u kome se spominju američke sankcije Rusiji, dok je srpski ministar spoljne politike domaćoj javnosti govorio o „strateškom partnerstvu“ i „strateškom dijalogu“ sa SAD i tome kako je Rubiju predložio da Donald Tramp poseti Srbiju, ali o carinama ni reči.

Bivši ambasador Srbije u SAD Milan St. Protić ističe za Novu ekonomiju da „oni koji danas vode Srbiju nisu sposobni da pregovaraju sa SAD ni o prostijim temama, a kamoli o carinama od 35 odsto koje su nam uvedene“.

„Ono što smo čuli od Đurića sa sastanaka sa državnim sekretarom SAD je bilo praznoslovlje, a od Marka Rubija nismo ništa ni čuli tim povodom jer na konferenciji za štampu posle sastanka Srbiju nije ni pomenuo. Istine radi, ovo je veoma osetljivo i komplikovano pitanje i politika koju uporno i tvrdoglavo sprovodi Trampova administracija pogađa mnoge zemlje, ali se one trude da pronađu najpovoljniji mogući ili u ovom slučaju najmanje nepovoljan aranžman. Ovdašnju vlast pregovori o ovom pitanju očigledno ne zanimaju, ona ima neke druge prioritete, tako da nisam ni iznenađen što carine ni u jednom trenutku nisu bile tema“, navodi Protić.

Na pitanje šta mi možemo da ponudimo SAD u zamenu za niže carine, Protić odgovara:

„To je jedna od zabluda, jer ono što dođe pre toga je status, renome, ugled, koji vi kao zemlja, pa i pojedinac, imate u očima sagovornika. Ako je vaš ugled na najnižoj tački, kao što je to već poslednjih koliko godina, onda ni ne dolazi u obzir da se pregovara, niti može da se i po jednom pitanju postigne iole častan sporazum. To smo videli kao na dlanu kada je predsednik Srbije bio u poseti predsedniku Trampu još u prvom njegovom mandatu i kad je potpisan takozvani Vašingtonski sporazum. Taj stepen snishodljivosti i kompleksa inferiornosti u odnosu na velike sile dovodi vas u poziciju da pred njima ne možete ni jedno pitanje da pokrenete. A to što vodite politiku koja je nedosledna, tvrdoglava, nefleksibilna, samo doprinosi opštem utisku. Ne možemo to da odvajamo od stavova koji se iznose o Srebrenici, stavova o Zapadu, o bombardovanju Srbije, o Bosni i Hercegovini… Kad se tako ponašate, svejedno što je to samo za unutrašnju scenu, oni vas odande vide na određeni način. A vide vas, odnosno ovdašnju vlast kao nedovoljno ozbiljnog partnera za bilo koje pregovore“.

SAD već izašle u susret Srbiji po pitanju NIS-a

Protić navodi i da SAD smatra da već čini uslugu Srbiji time što konstantno odlaže najavljene sankcije NIS-u.

„Oni vam to čine zato što ste takvi, nikakvi, kukavice, bez svog stava, bez doslednosti, i onda ne treba da se čudimo zašto nemamo nikakvu pregovaračku poziciju. Čine vam tako što ih svakog meseca molite, kukumavčite da vam produže odlaganje uvođenja sankcija i to otprilike tako: „jao molim vas, pa ne možemo sad, pa kako ćemo da se zamerimo Rusima, pa mi od toga živimo“… Da se neko vama tako obraća, pa kako biste ga vi gledali, a još ste u situaciji da molite ovu drugu Trampovu administraciju za koju se mora reći da ne imponuje svojim intelektualnim kapacitetima. S jedne strane se jogunite i izgovarate reči i izraze koji su neprikladni i neprihvatljivi za SAD, pravdate ono što se ne može pravdati, podržavate ono što ne treba da se podržava, bez obzira što je to samo za domaću javnost, a onda kukumavčite od njih da vam nešto učine. To je nažalost realnost, mnogi ne vole to da čuju, ali pozicija koju Srbija danas ima u razvijenom svetu je takva da njena reč, ni njen stav ne vredi ni pola lule duvana“, kaže Protić.

Dodaje i da se kroz naš odnos prema SAD oslikava i odnos prema svim drugim zemljama koji je „u vreme sadašnje vlasti srozan na najniži nivo“.

„Za jednu malu zemlju su potrebne decenije da izgradi ozbiljan ugled u svetu, a taj ugled se, kao što smo videli vrlo lako gubi. Mi smo ga izgubili devedesetih, pa smo posle 5. oktobra imali nemušti pokušaj da se nešto promeni, a ništa se nije promenilo pogotovo u odnosu prema SAD, pa onda do ovog današnjeg: „hoću da potpišem, neću da potpišem, potpisao sam, nisam potpisao, ovo ću da učinim, neću da učinim, obećao sam, nisam obećao“… mislim na Briselski sporazum. Sve je to do te mere infantilno i nezrelo da čak i u očima ove Trampove administracije ljudi koji predstavljaju Srbiju nemaju nikakvu težinu. Zato se prema nama tako i ophode druge zemlje, vi niste ni za šta bolje nego da se kod vas kopa litijum.

Niste za EU, niste za punopravno članstvo, ne želite ništa evropsko, pa onda ćemo kod vas da kopamo litijum, za bolje niste. Da smo na početku rekli jedno jasno „ne“ kao država, od cele te priče s litijumom ne bi bilo ništa. Ali snishodljiv odnos prema velikim silama nas je doveo tu gde jesmo. A to je nepotrebno. Naravno da su one veće, moćnije, uticajnije nego što je Srbija, ali postoji način da budete učtivi, a dostojanstveni istovremeno“, zaključuje Protić.

Srećko Đukić: Aktuelna vlast ide šumom umesto drumom

Karijerni diplomata Srećko Đukić objašnjava za Novu ekonomiju da se politika ne može bazirati samo na optimizmu i verovanju da će nam velike sile izaći u susret tek tako.

„To nije ništa novo što se tiče naše diplomatije, spoljne politike i međunarodnih odnosa. Jedno se projektuje a drugo se realizuje, što pokazuje da mi nemamo dobru predstavu niti dovoljno predznanje o međunarodnom položaju u kome se nalazi Srbija. Ne znam da li se uopšte pregovaralo o carinama jer ništa nije objavljeno. Vidim da SAD objave kada s pojedinim zemljama zaključe trgovinske sporazume s povoljnijim carinama, a izgleda da nije ni bilo pregovora. Moguće da jesmo probali, ali da je podbacila srpska diplomatija, ali to realno ne znamo. Mi smo među malim brojem zemalja kojima je ostala prvobitno nametnuta carina. Objektivno nemamo veliku trgovinu sa SAD i taj suficit koji imamo je irelevantan za njih.

Ali, naša politika istrčava s očekivanjima, obećanjima, optimizmom, a obično bez osnove. Optimizam se zasniva na stalno pogrešnim pretpostavkama aktuelne vlasti koja misli da se spoljna politika vodi na osnovu ličnog poznanstva i ličnih simpatija. Ali to nije tako, nikad nije ni bilo tako. Bez obzira koliko vi znate Ričarda Grenela ili Roda Blagojevića ili još neke bezveznije tipove u SAD, to nema značaj jer se spoljna politika vodi isključivo na osnovu interesa jedne i druge strane. Videli smo da ti srpski favoriti koji su obilato pomagani, nagrađivani, odlikovani, praktično ništa živo za Srbiju nisu uradili. Aktuelna vlast uvek pokušava da ide prečicom, ide šumom umesto drumom kada je u pitanju spoljna politika“, priča Đukić.

On navodi i da Srbija mora da „raščisti određene stvari u politici prema drugim zemljama“.

„Da biste postali strateški partner Sjedinjenim Državama ne znači ništa da samo pričate kako držite strateški dijalog, da pričate o međunarodnim temama, bilateralnoj saradnji i tako dalje… Vi ustvari morate da učinite neki stvarni strateški potez prema SAD. Mi bismo na primer morali da predložimo SAD-u: ako vam treba baza, evo daćemo vam bazu u Srbiji. Ako mislimo da postanemo strateški partner moramo zaista napraviti strateški potez, da na primer uđemo u NATO alijansu. Mi stalno pričamo o strateškim partnerstvima sa SAD, Rusijom, Kinom, ali to su sve mrtva slova na papiru. Vi ako želite da zaista budete strateški partner, bilo SAD, bilo neke druge sile, vi zaista morate da učinite korak kao što je na primer Albanija ušla u NATO, ili Kosovo gde je Amerikancima data baza. Strateška saradnja mora imati sadržaj i konkretni projekat, a to mora da odgovara interesima jedne i druge strane. Pravo pitanje je da li smo mi zaista spremni da uđemo u sferu američkih interesa. SAD će pristati i na prazan, pust strateški dijalog, nju to ništa ne košta. Mi znamo koje su američke aspiracije, ali da li smo spremni da idemo u susret tome? Ne kažem da treba nužno da to uradimo, nego naprosto da sami sa sobom to moramo da raspravimo i donesemo odluku“, zaključuje Đukić.