Na obradivoj zemlji sve češće niču industrijski i stambeni kompleksi

Srbija ima tri i po miliona hektara obradivog zemljišta, koje se sve češće koristi za izgradnju industrijskih zona i stambenih kompleksa. Stručnjaci se tome protive, uz podsećanje da je hrana sve skuplja i da plodno zemljište treba imati isključivo poljoprivrednu namenu, piše RTS.

Na sedamdesetak kilometara od Beograda, u Sremskoj Mitrovici, oko stotinu hektara poljoprivrednog zemljišta nedavno je pretvoreno u građevinsko i industrijsko. 

„U periodu kada su se formirali i kad su se radili planski dokumenti za pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, morali su tako da se urade, jer je tada nezaposlenost bila veoma velika, a novi proizvodni i radni kompleksi su otvarali nove mogućnosti za zapošljavanje radnika“, rekla je Mirjana Vlasut, direktor Javnog preduzeća za poslove urbanizma Sremske Mitrovice. 

Promene u domaćoj regulativi svedoče da se, posle skoka cena hrane na svetskom tržištu, i u Srbiji pažljivije analiziraju posledice stihijskog pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište.

Međutim, i dalje su evidentni propusti u upravljanju strateškim resursima.

„Imamo ogromne površine zemljišta koje su prešle na korišćenje u industrijske zone, to je približno 11.000 hektara samo u Vojvodini, a na nivou cele Republike Srbije u toku godine ode čitavih 20.000 hektara poljoprivrednog zemljišta za izgradnju raznih infrastrukturnih objekata“, naveo je Sima Stokić, građevinski konsultant.

Zemljište u Srbiji je svojevrsni pedološki muzej Evrope po različitim tipovima zemljišta, posebno tip černozem, koje je pogodno za ratarske kulture. 

„Jasno je da mora da postoji urbanizam i industrijalizacija i da strateški položaj određuje gde će biti nešto pozicionirano, ali je pre prevođenja zemljišta u drugu namenu, odnosno iz poljoprivredne u neku drugu, potrebno raditi projektne procene. Da se pre promene namene zemljišta konsultuje stručna javnost i da oni budu na neki način donosioci odluke da li će to zemljište promeniti namenu“, navela je Marija Ćosić, profesorka na Poljoprivrednom fakultetu.

U Grčkoj su na vreme shvatili da je kvalitetno i nezagađeno zemljište najskuplji prirodni resurs, pa su na manje plodnim oranicama dozvolili da investitori postavljaju solarne panele.

„Sve više kompanija dolazi iz inostranstva i Atine i kupuju zemljište u regionu Tesalije. Reč je o ravnici u kojoj ima mnogo sunčanih dana. Solarni paneli se montiraju na malim poljoprivrednim parcelama, obično na 10 ari, a ugovori traju do 25 godina“, rekao je Vasilios Karaulanis iz upravnog odbora Komore Magnezije u Grčkoj.

Zakoni ne mogu baš sve da urede, pa je tim pre od značaja da lokalne samouprave i građani zahtevaju da se za svaku značajniju investiciju napravi precizna analiza o tome šta lokalna zajednica dobija, a šta eventualno gubi, piše RTS.