Nahvatajte svog direktora ustanove kulture

Ako imate višak slobodnog vremena, ako nemate pametnija posla, ili ako ste jednostavno mazohista, možda ponekad poželite da razgovarate o kulturi u Srbiji. Sigurno ste već više puta čuli kako je sve preplavljeno politikom, kako je politike svima preko glave, i kako bi bio red da se malo više bavimo kulturom. Plemenita zamisao, koja se već u samom startu susreće sa pričom o novcu. Nema para za kulturu. Nedostaju pare. Bilo bi lakše kad bi bilo više para. Država bi morala više da pomaže kulturu, ili prostije rečeno da nađe negde, nekako, ne zanima nas kako, nekakve pare. A kad se već upetljate u priče o novcu teško je razmišljati o Šekspiru, knjigama, jazz koncertima, ili, daleko bilo, o  operi i baletu.

Svesni su toga i radnici u kulturi, i sigurno je da ne postoji bolji pokazatalj nedostatka entuzijazma u tim krugovima nego akcija koja je u toku a koja bi se mogla nazvati i „Nahvatajte svog direktora ustanove kulture“. Opet je na delu plemeniti pokušaj departizacije javnih funkcija, koji bi trebalo da omogući da se na mesto direktora ustanova kulture dolazi javnim konkursom a ne, kako je to inače običaj, da vas partija pošalje sa diplomom fizičkog hemičara (bez uvrede, molim) u ustanovu koja bi trebalo da se bavi novim pozorišnim tendencijama. Ministarstvo kulture je u tom smislu izdalo i uputstva za konkurse, pa da se slobodno jave mladi ljudi sa idejama i projektima, pa da se neki slobodno ne javljaju, pa da je poželjno da budući kultur-direktori mogu da obave jednostavnu kupovinu u engleskoj robnoj kući bez upiranja prstom u željeni proizvod, i bez korišćenja srpskih reči.   

Pogodili ste, u Srbiji ne fali ljudi sa genijalnim idejama, pa još ako su mladi, ih, oni bi po kratkom postupku rasterali sve matorce i naredili da se ubuduće komunicira samo preko Twittera, i da se u kancelarijama dotične Ustanove kulture ima slušati samo grundge muzika a petkom free jazz. Navalili mladi tako na konkurse, i krenuše zatim da se javljaju ugledni članovi Upravnih odbora s upozorenjem da se neke važne institucije kulture ne mogu prepustiti studentima umetničkih škola, ipak je tu potrebno nešto više od dobre volje i mladalačkog zanosa.   

Nije ništa strašno, smislićemo još bolja i starija pravila, rekoše u Ministarstvu. Stigoše i nova uputstva. Ipak je poželjno da je neko već bio direktor, a u nekim slučajevima poželjno je da je neko bio direktor i više godina. Tu se, naravno, ponovo vraćamo na početak. Izbor se po takvim pravilima sužava na sve one koji su već bili direktori dotične ustanove, što znači da je ponovo reč o iskusnim partijskim kadrovima, a to se upravo pokušava izbeći. Ne valja kako god okreneš.

Ovde je već vreme za proročke reči srpskog političara Dragana Markovića Palme, koji je svojevremeno izjavio kako se niko od političara ne gura da bude direktor biblioteke. Prosto, nema tamo para. I tako je život rešio da imitira umotvorine političara, pa se na konkurs za upravnika Narodne biblioteke Srbije nije prijavio niko. Čak ni neki student koji bi da je on neka vlast naredio da se biografije fudbalera uvrste u obaveznu lektiru. Ništa bolji odziv nije ni u nekim drugim ustanovama kulture; broj kandidata se kreće od jednog pa do maksimalno tri, ali se neki u međuvremenu opamete pa odustanu. Jel᾿ rekosmo da tamo nema para?

Shvatili su to i neki ugledni članovi Upravnih odbora, koji se ponovo oglasiše s porukom kako eto i nije baš neophodno da budući direktori budu umetnici, ili ljudi iz struke, nego da bi možda bilo i bolje da to budu neki pravnici, ili još bolje ekonomisti. Mogu i menadžeri. Ukratko, ljudi čiji bi posao bio da pre svega obezbede pare. I tu se umetnici očito ne snalaze, i tu bi trebalo tražiti razloge tako slabog odziva kandidata na konkurse. Srbija, iako je taj iznos nedavno povećan, izdvaja malo novca za kulturu. U takvoj nezavidnoj situaciji budući direktor neke od kulturnih ustanova može računati s time da će nekako isplatiti plate zaposlenima, ali i to pod uslovom da ne piju previše vode iz česme, i da budu obazrivi s potrošnjom papirnih ubrusa. Ko bi u takvim uslovima razmišljao o budućim projektima, novim postavkama, specijalnim izdanjima, ili međunarodnoj saradnji…

S druge strane, ni sama država nije baš načisto da li će kulturu u potpunosti da prepusti tržištu, ili da ipak malo pripomogne. Nakon početnog surovog perioda nakon 2000. godine, kada je vladala mantra da tržište sve rešava, ipak se neko dosetio da se kultura ne može baš u potpunosti baciti na tržište, i da je ulaganje u kulturu višestruko isplativo. Kulturni pejzaž se svejedno promenio. Srpski gradovi uglavnom više nemaju bioskope, većina glavnih muzeja ne radi godinama, prodavnice ploča ne postoje, a beogradske ulice su pune mladih ljudi koji vas vuku za rukav da kupite ulaznice za neka od pozorišta koja još uvek rade. Nije teško videti rezultate. Nedavno je jedna folk zvezda imala zadatak da provede pola sata u jednoj umetničkoj galeriji; bilo na televiziji, šou neki. Izdržala je tri minuta. Njen izgovor je bio da ima 24 godine, i da joj u tim godinama ne priliči da zalazi u tako čudne prostore. Nisu stoga ni ti političari baš tako blesavi što se ne guraju u kulturu. Em što u ustanovama kulture nema para, em njihova ciljna grupa birača može to da vidi kao mrlju u karijeri.