Nezavisnost je prokletstvo – Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice „Petnica“

Istraživačka stanica je počela „u srećno vreme, prve polovine
osamdesetih“. Danas doživljava svoje „srećne trenutke”. Stotine dece
koja svake godine prolaze kroz te programe odnedavno su u prilici da uče
u novim, modernim laboratorijama. Petnica se, posle gotovo tri decenije
postojanja, konačno proširila.

Zadovoljstvo, međutim, nije potpuno. Kako za Novu ekonomiju kaže Vigor
Majić, direktor Istraživačke stanice, sve je „tanja” pomoć države. Ove
godine Petnici je iz budžeta predviđeno pet miliona dinara, šest puta
manje nego što su ministarstva prosvete i nauke izdvajala 2010. godine.

Ipak, Majića to ne brine, iako ga očigledno ljuti što, umesto da podrži
instituciju koja je i međunarodno priznata i poznata, država na sve
načine pokušava da je „pritisne” i da je, kako kaže, „podržavi”. Svoj
status nezavisne institucije, obećava Majić, Petnica neće „žrtvovati”.
Za finansiranje će se, kao i dosad u mnogo prilika, snaći, ali će cena
možda biti prevelika – manje dece i manje dobrih programa. Uostalom,
činjenica da je dosad „preživeo” toliko različitih vlasti i ministara,
uspevajući u međuvremenu ne samo da održi, nego i unapredi kvalitet
Petnice, opravdava zrnce optimizma. 

„Petnica je začuđujuće uspešan eksperiment, krupna inovacija u
obrazovanju koja je pokazala da može da daje dobre rezultate i da
preživi vrlo komplikovana i izazovna vremena. Položili smo test
izdržljivosti, potvrdili da je ideja dovoljno dobra da preživi u raznim
vremenskim, socijalnim i ekonomskim okruženjima”, kaže Majić.

„Pomažemo školama jer država nema para da u svim školama u Srbiji
obezbedi dobra učila i nastavnike za sve ključne predmete. Delić toga
Petnica nadoknađuje kroz svoje programe. Naravno, deca koja dolaze mogu
da nauče više od onog što im škole nude. Škole često nemaju svu opremu
za učenje. Deca na televiziji i internetu vide zanimljive informacije,
dobiju ideje, ali nemaju gde da razgovaraju o tome. Tu ulogu možemo da
preuzmemo. Školama se ne isplati da kupuju skupa učila koja se koriste
jedan čas godišnje, kad se uči određeni fenomen koji zahteva složena i
skupa učila”.

Da li je Petnica danas toliko cenjena jer se razvijala na entuzijazmu
ljudi koji su je vodili, pre svega vašem, ili je bila sistemski
podržavana tokom protekle gotovo tri decenije?

Trebalo je da postoji i jedno i drugo. Petnica je od osnivanja, više ili
manje, imala podršku države. U početku je u državi postojalo ozbiljno
verovanje da je takav projekat potreban. Potom su se javljali ljudi
kojima je Petnica bila trn u oku, najviše zbog našeg nezavisnog položaja
– od samog početka smo se trudili da budemo potpuno samostalna
organizacija i da ne polažemo račune ministarstvima prosvete i nauke.
Ali, kad su se takvi pojavili, Petnica je već imala rezultate i široku
podršku u javnosti. Tako da političari, iako nevoljno, nisu prekidali
finansiranje i povremenu pomoć u nabavci opreme i učila.

Više puta je i spekulisano da bi Petnica mogla da se ugasi.

Bio je takvih priča. Kad je, 1991, Danilo Ž. Marković bio ministar
prosvete, pričalo se da je imao nameru da ugasi ne samo Petnicu, nego i
Matematičku gimnaziju, školu za muzičke talente u Ćupriji. Te udare smo
preživeli, kao i kada su nas sredinom devedesetih optuživali da
sarađujemo sa Zapadom. Jesmo sarađivali sa celim svetom i veoma smo
ponosni što smo učili od drugih i bili spremni da preuzmemo dobru ideju
od onih koji to rade bolje od nas. Prevagnuo je faktor da je kroz
Petnicu prolazilo sve više mladih ljudi, od koji je deo postajao uspešan
i ugledan u svojim profesijama, dakle da imamo važan pozitivan uticaj
na nauku i obrazovni sistem u Srbiji.

Ali, retko kad je prosvetna administracija razumela šta radi Petnica,
jer da jeste, razumeli bi da neka rešenja odavde mogu lako da se ugrade u
sistem i unaprede ga. Pošto su pokazali da nisu razumeli kako treba da
se razvija domaće obrazovanje, praveći previše kompromisa na štetu dece i
školskog sistema, sigurno nisu razumeli ni šta mi radimo. I sada se
suočavamo sa zahtevima da Petnica postane državna institucija,
tumačenjima da država ne može da nas pomaže, što nije tačno. Trn u oku
je što postoji nezavisna organizacija koja uživa dobar domaći i
međunarodni ugled. Trenutno nam je najveći problem to što smo uspeli da
završimo radove na proširenju kapaciteta i to prema projektu koji je
finansirala Evropska investiciona banka. Mislim da je to strašno
iritiralo neke ljude. Nama je država smanjila sredstva gotovo šest puta u
odnosu na 2010. godinu. Tad smo dobili 28 miliona dinara, za ovu godinu
nam je određeno, a nismo još dobili ni dinara, pet miliona. Poređenja
radi, za funkcionisanje nam je potrebno milion evra godišnje. U
međuvremenu smo povećali kapacitete tri puta i to baš na osnovu projekta
iza koga je stajala Vlada Srbije.

Ostatak intervjua sa gospodinom  Majićem možete pročitati u drugom broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“