Nijedan migrant nije imao koronu, jedini greh im je što su stranci

Intervju sa Nikolom Kovačevićem, pravnikom iz Inicijative A11, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Nikola Kovačević o migrantima u Srbiji(AUDIO)

O migrantima se u poslednje vreme dosta priča, i o njima kruže razna nagađanja, pretpostavke i teorije zavere. Kako tu zaista stoji situacija — ko su migranti koji su sada u Srbiji, koliko ih ima i gde se nalaze?

Nikola Kovačević: Najveći broj ljudi još uvek dolazi iz zemalja koje su pogođene ratom, ili nekim drugim dešavanjima koja su takva da prouzrokuju njihovo bekstvo i progon iz zemalja porekla. Dakle, ovo je i dalje kriza koju bih nazvao izbegličkom, zbog toga što ti ljudi dolaze iz Sirije i Avganistana, i oni koji su ovde su mahom izbeglice. U ovom trenutku, barem po podacima koje sam ja danas dobio, u devetnaest centara za azil i prihvatnih centara je trenutno smešteno nešto manje od osam hiljada ljudi. To je oko hiljadu i dvesta ljudi manje nego ranije — što je i očekivano, s obzirom na to da je 14. maja konačno ukinuta naredba kojom su oni u tim centrima bili arbitrerno, protivzakonito i protivustavno držani i lišeni slobode. 

Čim je ta odluka prestala da važi, dosta ljudi se odlučilo da napusti centre za azil. Od tih hiljadu i dvesta koji više nisu u kampovima, neki su verovatno uspeli da izađu iz Srbije — doduše, ne tako veliki broj, zbog Hrvatske, Mađarske i Rumunije, i njihovih graničnih praksi — a dobar deo njih verovatno boravi na neformalnim mestima okupljanja izbeglica i migranata, koja su uglavnom ili u graničnom pojasu ka Hrvatskoj i Mađarskoj, ili u Beogradu, u okolini Savamale i Brankovog mosta. Tako da bih ja rekao da sa sigurnošću možemo da tvrdimo da se na našoj teritoriji nalazi negde oko osam i po hiljada izbeglica i drugih kategorija migranata.

O načinu života u tim kampovima, odnosno prihvatnim centrima, se malo znalo i pre vanrednog stanja, a još manje se zna o tome kakva je tamo bila situtacija tokom tog prinudnog zatvaranja. Šta im je tamo država obezbedila, a šta nije, i kako je izgledao svakodnevni život?

NK: Postoje izveštaji koji su se bavili prihvatnim centrima i centrima za azil, ali oni nikada nisu bili do te mere detaljni da bismo za svaku ustanovu sa sigurnošću mogli da kažemo da li su uslovi tamo u skladu sa međunarodnim standardima. Ono što svakako sigurno znamo je da su i pre pandemije — dakle i pre nego što je uvedeno vanredno stanje, i prateće mere koje su dovele do toga da se svi stranci u Srbiji praktično zatvore u tih devetnaest centara — neke brojke koje su provejavale, a koje je objavljivao Komesarijat za izbeglice i migracije, podrazumevale da Srbija ima kapaciteta da smesti nešto manje od šest hiljada ljudi. 

Međutim, ti kapaciteti nisu mereni uz obzire prema nekim međunarodnim standardima ljudskih prava — koji podrazumevaju da svaka prostorija mora da ima određenu kvadraturu, da ti objekti moraju da budu u adekvatnom stanju, i tako dalje… Dakle, kada kažete da Srbija ima prostora da smesti pet hiljada i devetsto ljudi, to nije realan kapacitet, budući da se tu ubrajaju i montažne, šatorske konstrukcije, u koje može da se smesti sto pedeset ljudi, u krevete na sprat poređane jedne pored drugih. Takav smeštaj potencijalno može da posluži za nekoliko dana i u urgentnim situacijama, ali se definitivno ne može smatrati adekvatnim za period koji je duži od dva, tri ili četiri dana. Tako da su realni kapaciteti Srbije, za koje bi moglo da se kaže da ispunjavaju standarde ljudskih prava, negde između dve i tri hiljade mesta. 

Nažalost, nakon uvođenja vanrednog stanja, stanje u prihvatnim centrima i centrima za azil se drastično pogoršalo, i taj problem ima nekoliko slojeva. Prvi je taj što su oni u tih devetnaest centara nabili devet hiljada ljudi. Onda ste imali čitava šatorska naselja, koja su u prihvatnom centru u Obrenovcu postavljena na fudbalskom terenu, koja nemaju ni struju ni vodu, i gde je za nekih petsto, šesto ljudi koji tamo borave obezbeđeno dvadesetak toaleta i dvanaest česmi, a tuševi — kada dođete na red u čvrstim objektima, u kojima su smešteni neki drugi ljudi. U takvoj situaciji se jasno vidi da, koje god mere da su primenjene prema građanima Srbije, a ni one nisu bile blage, stranci su prošli daleko gore — i prošli su tako samo zbog toga što su stranci.

A zašto su oni uopšte zaključani u prihvatnim centrima? Sa kojom logikom i obrazloženjem je to učinjeno — da li zbog zaštite njih, ili zbog zaštite lokalnog stanovništva?

NK: Jedini greh, i jedini razlog zbog koga su ti ljudi bili kolektivno lišeni slobode jeste to što su stranci, a obrazloženje koje je navedeno je sledeće: “da bi se sprečilo nekontrolisano kretanje ljudi koji bi mogli biti nosioci virusa.” Prvo se postavlja pitanje šta znači “nekontrolisano kretanje”, pošto je u vanrednom stanju to ono kretanje koje nije u skladu sa merama Vlade. Da li sam se ja tako nekontrolisano kretao, ako sam posle pet popodne izlazio napolje kada to nisam smeo? Dakle, da li je nekontrolisano kretanje svojstvo koje se pripisuje isključivo izbeglicama, tražiocima azila i migrantima — ili svako, bez obzira na to koje je rase, vere, pola i porekla može da se kreće nekontrolisano? 

Drugi argument, koji je još besmisleniji, je to da oni mogu biti nosioci virusa. Znači, da li je zaista istina da samo stranci mogu da budu nosioci virusa? Pa, nije. Za vreme ovog vanrednog stanja praktično nijedan stranac, izbeglica ili tražilac azila nije bio zaražen koronavirusom. Tako da, kada pogledate razloge koji su navedeni, jasno se vidi da su ti razlozi protivustavni, da su protivpravni, i da su vrlo dobar osnov da svaki stranac koji je u ovom periodu boravio u Srbiji i te kako potraži pravdu pred međunarodnim ili unutrašnjim telima za zaštitu ljudskih prava.

Da li su oni uopšte dobijali neka sredstva zaštite — maske, rukavice, dezinficijense?

NK: Njihova zaštita se, u principu, svodila na to da oni budu hermetički zatvoreni. Što se, ako pogledamo situaciju u staračkim domovima, nije pokazalo kao taktika koja u potpunosti garantuje da virus negde neće ući. S jedne strane, istina je da su tim merama, pre svega radnici Komesarijata, uspeli da spreče da se korona pojavi u migrantskoj populaciji. Sa druge, jedna od preporuka Svetske zdravstvene organizacije i međunarodnih tela koja se bave zaštitom prava lica lišenih slobode jeste da se sva mesta lišenja slobode — da li su to zatvori, pritvori, psihijatrijske ustanove ili ustanove socijalne zaštite — moraju rasteretiti, jer se mora izbeći situacija da se u mali prostor smesti preveliki broj ljudi. 

U takvoj situaciji, pogotovo kad je higijena loša, i kad je kontakt između ljudi neposredan — vi u Obrenovcu imate ljude koji spavaju jedni pored drugih u šatoru, kao sardine — da se bilo gde pojavila korona, što hvala Bogu nije, ona bi se vrlo verovatno raširila kao požar među celokupnom populacijom. Tu onda ne bi bili ugroženi samo stranci, bili bi ugroženi i radnici Komesarijata, koji su takođe ovim merama Vlade izvukli prilično debeo kraj. Kažem, na svu sreću nije bilo zaraze, i unutar tih kampova su verovatno deljene jednokratne maske — ali nije bilo dovoljno resursa da se, na primer, obezbedi adekvatan broj higijenskih paketa. Opet ću reći, vi imate situaciju da se preko četiristo, petsto ljudi nalazi bez vode i struje u objektima u kojima spavaju. Tako da tih minimalnih pretpostavki, za one najosnovnije preventivne mere koje je propisala sama Vlada Republike Srbije — a to su “Redovno perite ruke!” i “Kad ste u grupi ljudi, stavite masku.” — njih jednostavno nije bilo u prihvatnim centrima.

Uprkos tome što je država svojim merama uspela da ih zaštiti od zaraze, možemo da zaključimo da dostojanstvo migranata državi nije bilo baš najpreče. Kakvom je to atmosferom rezultiralo, i koliko su česti bili incidenti u tim kampovima? Ko je u njima sprovodio red, i na koji način?

NK: Zabeleženo je dosta incidenata, i dosta navoda o zlostavljanju je stiglo lično do mene ili do nekih mojih kolega. U prihvatnim centrima i centrima za azil vlada prilično veliko nezadovoljstvo, s obzirom na to da su ljudi u njima ovoliko bili zatvoreni, sve bez da su za to dobili individualnu odluku, u kojoj bi im bilo dato obrazloženje, i na koju bi mogli da se žale. U izbegličkoj i migrantskoj populaciji koja je tamo bila smeštena je zato postojala određena tenzija i frustracija, koja je, u kombinaciji sa lošim uslovima u kojima su boravili, u nekim instancama dovodila i do međusobnog obračuna. 

Međutim, ono što je takođe važno da se kaže, je to da su tokom ove pandemije u prihvatnim centrima zabeleženi slučajevi zlostavljanja. Recimo, Žandarmerija je u nekoliko navrata intervenisala, ušla u Centar za azil u Krnjači i tamo pretukla nekoliko ljudi. Ja to mogu sa sigurnošću da tvrdim, iz prostog razloga što sam sa tim ljudima stupio u kontakt, i video vrlo tipične povrede koje su im nanete po leđima gumenim policijskim palicama. Isto tako, bilo je i slučajeva u kojima su se Inicijativi A11, meni i nekim drugim kolegama javljali ljudi iz drugih centara, koji su tvrdili da ih nije tukla policija, već da ih je tuklo obezbeđenje kampova. 

Tako da je, barem što se mene lično tiče, taj neki status koji je Srbija izgradila prethodnih nekoliko godina — koji je podrazumevao da smo mi, je li, humani, za razliku od Mađara, Hrvata, Rumuna, Grka, Bugara, i tako dalje — mislim da smo, nažalost, uspeli da taj status poljuljamo. Ja se bojim da posle ovakvih iskustava uspomene tih ljudi na Srbiju neće biti dobre.

Ako stavimo po strani situaciju za vreme pandemije, kako bi se generalno moglo oceniti ponašanje države prema migrantima, i koliko je država tu iskrena? Nekako se stiče utisak da naša država ima dva lica — jedno koje upravlja prema Evropi i Evropskoj uniji, i drugo kada se obraća domaćoj javnosti i svom biračkom telu.

NK: Kada govorimo o državi, i o delovanju državnih agenata, treba reći da je, recimo, Komesarijat za izbeglice i migracije državni organ koji u redovnim okolnostima vrlo solidno obavlja posao rukovođenja tim prihvatnim centrima. Možemo pohvaliti i prvostepeni organ, a to je Kancelarija za azil, koja je prošle godine dodelila dosta azila — dodelila je, zapravo, više azila nego ikada pre. Znači, postoje neki segmenti našeg sistema azila i migracija koji funkcionišu kako treba. 

Međutim, odgovor države se ne ogleda samo u tome kako se ponašaju njeni službenici — dakle, policija, vojska i radnici Komesarijata — već se meri i time kako se država ponaša, i kako odgovara na pojave kao što su narodne patrole, i kao što su neke grupe koje deluju u Šidu, a koje se sa četničkim obeležjima kreću po mestima gde se migranti okupljaju pred prelazak granice i tamo ih tuku i uništavaju im mobilne telefone, koje im benzinom pale šatore, i koje napadaju humanitarne radnike. Ja još uvek ne znam da je, na primer, neko od predstavnika Levijatana, ili neko iz narodnih patrola za to krivično odgovarao. Znam da su pokrenuti neki postupci — ali u Srbiji se stalno pokreću neki postupci, pitanje je kako se oni završavaju. 

Tako da odgovor države u pogledu tih ksenofobnih, desničarskih, a ja ću slobodno reći i fašističkih grupa koje deluju, i koje su sve zastupljenije u našem javnom diskursu — za sada ne postoji. I onda imamo Dveri, koje prave peticiju protiv naseljavanja migranata… Nema naseljavanja, ti ljudi neće da ostanu. Nažalost, ne da ti ljudi neće da ostanu, nego se i naši ljudi iseljavaju odavde. Tu vidite da je odgovor države prilično slab, i da će, što duže taj odgovor bude izostao, te grupacije ili pojedinci sve više misliti da imaju slobodu da rade to što rade — a to je da šire govor mržnje i uzimaju zakon u svoje ruke.

Otkud uopšte to da je migrantska tema sada toliko u fokusu? Oni su ovde prisutni već pet godina, i dok jeste bilo nekih uspona i padova u odnosu države prema njima, nikada nije postojala takva netrpeljivost, i nije kružilo toliko teorija zavere kao poslednjih meseci.

NK: Kada je reč o tim narativima koji se pominju prethodnih godinu, godinu i nešto dana, oni se uglavnom svode na neke paušalne i u realnosti neutemeljene pretpostavke. Govori se o tome da su u našu zemlju došli neki ljudi, koji će ovde navodno da se nasele, da će oni da dobiju kuće na selu, i da će sa sobom doneti neke svoje običaje koji podrazumevaju ne znam šta — da su oni neki silovatelji, teroristi i tako dalje… 

Međutim, kada se izvrši uvid u činjenice — i ne samo činjenice, već i naše propise, u pravni okvir koji reguliše to da li neki stranac može da ostane ovde ili ne — onda se vrlo lako dolazi do zaključka da ti narativi nisu ništa drugo nego jedna besmislena konstrukcija, koja za neke znači priliku da se dobiju politički poeni. Onda možemo da pričamo o pokretu Dosta je bilo, o Dverima — a sada i o nekim udruženjima za zaštitu životinja koja su prerasla u političke partije. Ovi narativi su takođe dobra podloga i za argumente nekih desničarskih grupacija, koje po svojoj prirodi imaju neke stavove prema određenim manjinskim grupama — i tu nije samo reč o migrantima, već i o Romima, i o drugim ranjivim kategorijama ljudi na našoj teritoriji.

Posledica svega toga je, nažalost, to da su za prosečnog građanina Srbije migranti i izbeglice — koji su do pre dve ili tri godine bili nesrećnici koje mi razumemo i pomažemo im zbog toga što i mi imamo izbegličko iskustvo — danas neki ljudi koji su ovde došli da naruše naš način života, da ugroze naše postojanje, i da, kako neki kažu, promene etničku ili versku strukturu stanovništva.

Kakav je plan Evropske unije za migrante u narednom periodu? Da li u tom pogledu postoji neka konzistentna politika, i gde je naše mesto u tim planovima? Da li smo mi zaista viđeni kao neka tampon zona — priča se o tom nekom sporazumu, koji navodno postoji između Austrije i Srbije…

NK: Što se tiče Evropske unije, ona je sama već pala na testu iznalaženja zajedničkog rešenja za izbegličku krizu 2015. i 2016. godine. Ja ne bih mnogo nade polagao u EU, s obzirom na to da je od tada prošlo već pet, šest godina, i da ono što je isplivalo nije rešenje — odnosno, to jesu neka rešenja, ali ona ne počivaju na nečemu što mi zovemo ljudskim pravima. Neka težnja verovatno postoji da bi Srbija ili Zapadni Balkan mogli da budu način za eksternalizovanje tog problema, kao što su to sad, recimo, Grčka, Italija ili Severna Afrika. Ja se iskreno nadam da do toga neće doći, i to ne bi značilo da bi se izbeglice i migranti ovde naselili — to bi značilo da bi se ovde digli ogromni pritvorski centri, kapaciteta za više hiljada ili desetine hiljada ljudi, u kojima bi oni bili lišeni slobode kao neki kriminalci. Bojim da bi tada na teritoriji Srbiji moglo da se dešava ono što se sada dešava na grčkim ostrvima kao što su Lezbos i Kos — Morija, jedan izbeglički kamp na Lezbosu, je apsolutno na nivou srednjovekovnih tamnica. 

Sporazum sa Austrijom nije nikakva novina, jer je Republika Srbija 2007. godine potpisala sporazum o readmisiji sa Evropskom zajednicom, koji predviđa da svi ljudi koji su sa teritorije Srbije nezakonito ušli na teritoriju EU, a ne ispunjavaju uslove za azil, mogu biti vraćeni. Takvi međunarodni sporazumi o deportaciji nisu nešto što postoji od 2007. — to je nešto na čemu je funkcionisala saradnja na nivou Evrope i pre Evropske unije. Tako da tu vidimo jedno izvrtanje činjenica i realnosti, u kome nam kažu “Postoji sporazum, vratiće nam šesto hiljada ljudi.” Neće, nisu to kruške i jabuke, ili ne znam ni ja šta, da mogu prosto da se istovare nazad. I ja bih se uplašio kada bi mi neko rekao da će iz Austrije da vrate nazad pedeset hiljada ljudi — to nije normalno, i to ne treba da se desi, ali to je i pravno nemoguće.