Skupo je danas voziti „Fiću“ Bio je prvi, nekima i jedini auto u životu. Danas je stvar luksuza, pa i ekstravagancije – teško ga je kupiti, još teže održavati, a vozi se samo ponekad, kad je lepo vreme
„FIĆA — Prevozno sredstvo s točkovima, velikodušnije „automobil”. Iako predviđen za prevoz omanjih putnika na kratkim relacijama, fićom su čitave familije (sa koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput) putovale u posetu rođacima na drugi kraj zemlje. Kupovina Fiće je šezdesetih godina bio događaj ravan rođenju ili smrtnom slučaju u porodici. Inicijacija novog Fiće vršila se tako što bi vlasnik ukrcao neverovatnu količinu oduševljene susedske dece i provozao ih po kraju…”. Ovim rečima Dejan Novačić u Leksikonu YU mitologije oslikava fenomen velike Jugoslavije – „fiću”.
Ovo je bio prvi automobil u većini jugoslovenskih porodica. I danas je simbol svakodnevice i putovanja za mnoge bivše Jugoslovene. Muzej Istorije Jugoslavije posvetio mu je izložbu, simbolično – na platou ispred Muzeja 25. maj.
Trideset Fića i njihovih vlasnika šepurilo se pred posetiocima, koji su došli na izložu ne bi li se setili srećih vremena i razmenili priče o sopstvenim iskustvima sa ovim automobilom. I svako je imao šta da ispriča – i ponosni vlasnici i oni koji su nekad davno imali ovo vozilo.
„To je nešto nežno, kao neka žena. Nežno i krhko“, opisuje svoj automobil Beograđanin Vladimir Ristić. On kaže da je njegov stric među prvima u Prištini kupio fiću i da se tada u njega zaljubio. Danas može sebi da priušti i luksuzni automobil, ali fića ima posebno mesto u garaži. Ne izvozi se svakodnevno, samo u posebnim prilikama. „Prvog Ficu kupio sam 1970. godine i to na kredit, kada sam se zaposlio. Tada ste to sebi mogli da priuštite, čak i od prvog posla. Tada je bilo lako i održavati fiću, delova je bilo na svakom koraku i to prilično jeftinih. Danas me, ipak, ovo zadovoljstvo mnogo košta. Delove je teško naći, a i kada ih nađete, prodavci ih cene kao suvo zlato – što u neku ruku i jesu, jer ih je malo. Skupo je danas voziti fiću“, kaže kroz smeh i dodaje da mu nije žao para, jer ga taj automobil asocira na lepa vremena kada su i obični ljudi mogli sebi da priušte nešto lepo.
Pravi zaljubljenici danas čuvaju i neguju svoje fiće, okupljaju se na izložbama, imaju i svoja udruženja. Uglavnom su jugonostalgičari. Ipak, neki od njih nisu ni zapamtili kako je bilo živeti u zemlji sa šest republika, neki se tada nisu ni rodili. Ali, eto, fiću vole. Braća Milorad i Dalibor Petrović iz Bečeja svog izložbenog ljubimca, takođe, retko voze i to samo kada imaju kome da se pohvale. Fića je i u njihovom domu bio prvi, drugi, treći, pa čak i sedmi automobil i danas ih podseća na detinjstvo i putovanja. „Imali smo jednog belog. Nikada nas nije ostavio na putu, za deset godina jedna guma je pukla. To je bio automobil“. Njihov stari ali negovani fića, danas se vozi „samo po lepom, suvom vremenu, zimi nikada“. Ako ih pitate koliko ljudi može da stane u fiću reći će „u mog samo dvoje, a inače, može i devetoro“.
Da su ovo kola koja mogu da prime daleko više osoba od broja na koji su registrovana, posvedočiće svako ko je imao priliku da 60-ih i 70-ih godina prošlog veka bude mlad. Dušan Stevanović iz Udruženja ljubitelja Fića u Kragujevcu kaže da je celo društvo u svojim kolima mogao da preveze na igranku, a da sa nje vrati i više. „Po registraciji on vozi četvoro, ali ako su putnici malo sitniji i ako se lepo slože, može da vozi i mnogo više“. Dušan je sa svojim ljubimcem, za koga tvrdi da je najpouzdaniji auto koji je ikada vozio, proputovao celu zemlju.
„Prvog Fiću kupio sam 1974., na Fići sam se obučavao i polagao vozački ispit. Od tada sam promenio mnogo automobila različitih marki, ali sam se sada, pod stare dane, vratio na Fiću. Mnogo ga volim i pazim. Taj naš Fića je izgradio celu staru Jugoslaviju. I danas ga ima po svim bivšim republikama SFRJ. Prvog sam jeftino platio, a ovog što imam danas ne bih prodao ni za koje pare.“
U Dušanovom rodnom Kragujevcu nedavno je pokrenuta inicijativa da se „Fići“ podigne spomenik. On kaže da će spomenik sačuvati uspomenu na sve proizvodene automobile, na prvu fabriku automobila na Balkanu, na ljude koji su u njoj radili i sve one koji su Fiću sa zadovoljstvom vozili.
Tekst možete pročitati u trećem broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“
lazete? fabrika radi skoro 4 godine i nalazila se na cukarickoj padini. sada je otvoren samo taj novi prostor koji uzgred ne moze da pridje fabrikama u nemackoj, madjarskoj itd. tako da je ovo samo jos jedna manilpulacija naseg premijera. radnici koji tu rade su mahom oni koji su radili i u centroproizvodu.