Plagijati nisu rezervisani samo za privatne fakultete

Afere sa plagiranim doktorskim disertacijama i spornim fakultetskim diplomama, u čijem centru su poslednjih godina visoko pozicionirani predstavnici vlasti, u javnosti su ozbiljno narušile ugled visokog obrazovanja u Srbiji.

Iako se za državni univerzitet vezuje samo jedan takav slučaj – doktorat ministra finansija Siniše Malog, primeri poput afere „Indeks“, pa i najnovija sa spornim diplomama medicinskih sestara iz Hrvatske, stečenim na kragujevačkom medicinskom fakultetu, svedoče da zloupotrebe nisu prisutne samo u privatnom sektoru visokog obrazovanja.

Ipak, sagovornici portala Nova ekonomija profesori Branimir Jovančićević i Vladica Cvetković se slažu da slučajevi plagijata političara nisu vrh ledenog brega na način kako se to u javnosti obično misli – da su ovakve pojave široko rasprostranjene na Beogradskom i drugim državnim univerzitetima.

Nije nikakva tajna da neki političari zloupotrebljavaju svoj položaj i različitim mahinacijama dolaze do diploma.

„Nije nikakva tajna da neki političari zloupotrebljavaju svoj položaj i različitim mahinacijama dolaze do diploma. Ne verujem da neko bez uticaja može da dobije nezasluženu diplomu. Na Beogradskom univerzitetu, među fakultetima prirodnih nauka, koliko ja znam, takvih slučajeva nije bilo. Tvrdim da Siniša Mali sa plagiranim doktoratom na Hemijskom fakultetu ne bi mogao da prođe“, kaže Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu.

On napominje da je Hemijski fakultet među prvima uveo sistem koji su potom prihvatili i neki drugi fakulteti, da student ne može da doktorira dok ne objavi dva rada u međunarodnim časopisima sa SCI liste.

Kako kaže, to je međunarodna recenzija vašeg doktorata. Ako je neko objavio dva naučna rada,  kroz njih prošlo još najmanje četiri recenzenta iz inostranstva.

„Nažalost, postoje fakulteti i na Univerzitetu u Beogradu na kojima nema ovog uslova. To jeste velika šteta. Uveren sam da bi i tim fakultetima, zapravo, bilo lakše da imaju takav uslov. Naravno da postoje fakulteti, odnosno nauke, pre svega društveno-humanističke,  u kojima nije lako zadovoljiti uslov da se rad objavi u međunarodnom časopisu sa SCI liste. Smatram da u svakom slučaju treba da postoji neka recenzija, pored one koju učine mentor i članovi komisije, koja bi bila preduslov za odbranu doktorske teze. Time bi se rizik od loših ili plagiranih teza značajno smanjio. Sad imamo kompjuterski sistem obrade podataka koji izbacuje procenat sličnosti ili podudarnosti teksta. To je matematički pristup koji dobro dođe, ali sigurno da nije dovoljan. Jer, može se plagirati ideja, koja u samoj tezi može da se napiše drugim rečima,“  navodi Jovančićević.

Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Vladica Cvetković kaže da su sporni doktorati uglavnom prisutni na visokoškolskim ustanovama koje spadaju u nenaučni sektor. To znači u onim disciplinama gde se, kako naš sagovornik sarkastično tvrdi, obavlja šibicarenje u visokom obrazovanju i gde se doktorske diplome bez novca ili partije ne mogu dobiti.

Od 113.000 mesta koja se trenutno nude za upis na svim nivoima studija, oko 60.000 do 70.000 je potpuno nepotrebno. Gomila nepotrebnih programa je namenjena onima koji studiraju isključivo da bi sutra pokušali preko partije ili veze da svoju diplomu da naplate

„To što neko misli da je ova pojava samo vrh ledenog brega i da može da je proširi po svim univerzitetima je zabluda, u naučnom sektoru stvar je manje više u redu. Naše visoko obrazovanje ima problem predimenzioniranih kapaciteta. Naime, od 113.000 mesta koja se trenutno nude za upis na svim nivoima studija, oko 60.000 do 70.000 je potpuno nepotrebno. Gomila nepotrebnih programa je namenjena onima koji studiraju isključivo da bi sutra pokušali preko partije ili veze da svoju diplomu da naplate. To nije pravo visoko obrazovanje, već mešetarenje. Čekamo decu koja jedva završavaju srednju školu i od kojih je veliki broj funkcionalno nepismen i mamimo ih na bilo koji fakultet, na bilo koji program, kao da smo lovci“,  kaže Cvetković.

On dodaje da postoji i veliki broj dece s nominalno dobrim ocenama iz nekih srednjih stručnih škola koje su spustile kriterijume ocenjivanja do neprepoznatljivosti.

„Naravno da ta deca neće upisati zahtevne fakultete, ali imate veliki broj visokoškolskih ustanova koje ne bi mogle da prežive bez studenata bilo kakvog kvaliteta. Prirodne nauke moraju da kalkulišu kako bi upisale studente, ali na njima nećete naći plagijate i kupljene diplome. Njih ima uglavnom u strukama koje čeka zaposlenje u državnim preduzećima, tamo gde nema nikave kontrole nad doktorskim studijama, a gde samo povremeno na videlo izađe slučaj nekog političara“, ističe Cvetković i završava time da je neophodno iz Zakona o visokom obrazovanju izbaciti zahtev da privatni univerziteti moraju da izvode doktorske studije.