Vesti iz zemlje

31.08.2020. 08:08

Dan posle

Autor: Nova Ekonomija

Pokret „Tvrđava“: BDP i interes investitora nisu preči od zdravlja Smederevaca

Intervju sa Koljom Krstićem iz Pokreta "Tvrđava", za podcast “Dan posle”Razgovarao: Aleksandar GubašLINK NA AUDIO INTERVJUOvih dana je Smederevo ponovo privuklo pažnju snimcima neke vrlo čudne prašine, koja j...

Foto: Andrijana Spasov

Intervju sa Koljom Krstićem iz Pokreta „Tvrđava“, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

Ovih dana je Smederevo ponovo privuklo pažnju snimcima neke vrlo čudne prašine, koja je popadala po celom gradu. Šta je to što pada na Smederevce, i šta se zna o toj materiji? Koliko je opasna, i kakve posledice može da izazove? 

Kolja Krstić: Nas, pre svega, plaši što uopšte ne znamo šta je ta crna prašina. To je mnogo opasnije, nego da je u pitanju bilo šta za šta znamo šta je, ma koliko ono bilo štetno po zdravlje. Zvaničnici se i dalje ne oglašavaju. Kažu da je to neka prašina od rude — a ako je to istina, onda je to jako opasno, zato što je to kancerogena prašina. Mi smo uzeli uzorke za laboratoriju onako kako su nam savetovali stručnjaci, i stavili smo ih u sterilnu posudu. Jednom kad nađemo laboratoriju koja će hteti da ih analizira, mi ćemo izaći sa tim rezultatima. Do tad će to za nas biti ta neka crna prašina, kojoj ne znamo sastav…

Da li je problem da se nađe laboratorija koja bi bila voljna da analizira te uzorke? 

KK: Mi ćemo zvanično obavestiti laboratoriju Agencije za zaštitu životne sredine, i oni bi trebalo da budu najbolja adresa za tu analizu. Dakle, mi ćemo njima poslati zvaničan upit. Međutim, s obzirom na to da nismo baš nešto optimistični da će oni to prihvatiti, moraćemo verovatno da nađemo neku privatnu laboratoriju da ih ispita. 

Na koje još načine ta prašina ugrožava Smederevce, i kako uopšte izgleda živeti s tom prašinom? 

KK: Daću vam jedan slikovit primer. Recimo, ljudi u Radincu godinama suše veš u plastenicima. Radinac je, inače, selo u kome se nalazi Železara, i ono je udaljeno nekih četiri kilometra od centra Smedereva. Ako je to dostojno čoveka u 2020. godini, onda smo promašili civilizaciju… Dakle, da u 2020. godini sušiš veš u plasteniku, i to zato što, ako ga sušiš napolju, on sutradan bude prekriven nekim… Nije to ni samo crna prašina. Imamo tu i crvenu prašinu, imamo neke crvene kiše… To su zvanične informacije iz Železare, oni za to znaju. Znaju da postoji crvena kiša, i to je posledica neke rupe na sistemu filtera. Kad je vedro napolju, ti staneš pored Železare, i na tebe pada nešto što, kad se stavi na beli papir, to bude crveno. To je ta crvena kiša. Onda imamo tu crnu prašinu — to je ovo sad najnovije što je bilo pre petnaestak dana… Imamo i čeličnu prašinu, pazite sad to! To su neki čelični opiljci koji padaju na nas, objavljivali smo snimke toga. Prošetaš po dvorištu i vratiš se, onda pogledaš svoju ruku, i vidiš da imaš čelične opiljke po koži… Oni su jako sitni, ali mogu da se vide golim okom. Ti opiljci padaju i na useve, koji se posle prodaju na pijaci u centru grada. Dosta ljudi u centru Smedereva misli: „Ma, daleko je Železara, pet kilometara…“ Ja im kažem: “Ljudi, vi jedete to voće i povrće.”

Smederevo ima dosta, da tako kažemo, bogatu istoriju padanja tih opiljaka i raznih čudnih vrsta prašine na glavu. Možete li da nam predstavite neki istorijat incidenata sa aerozagađenjem u Smederevu? Da li se primećuje neka razlika u odnosu na ranije stanje? 

KK: Pre nekih 15-ak godina, kad je došao američki investitor, „Ju-Es stil“,  tehnologija koju su oni upotrebljavali je tada bila kudikamo savremenija nego ova sada. Doduše, tada je i proizvodnja bila manja. Čim su došli, oni su digli proizvodnju, onako rapidno. Naravno, sa skokom proizvodnje je porastao i negativan uticaj na životnu sredinu… Ipak, Amerikanci su uložili određena sredstva u sistem filtera, i tada su se poštovali neki minimalni ekološki standardi. Prosto, nije bilo kao sad. 

Međutim, kao što znamo, Amerikanci su 2012. Železaru vratili nazad državi Srbiji, i u periodu od 2012. do 2016. je poslovanje vodila država. Tada nije bilo bukvalno nikakvih ulaganja u ekologiju, i nikakvi ekološki standardi se nisu poštovali. Onda 2016. dolazi kineski investitor. Odnosno, nije investitor, s obzirom da nije ništa investirao, ali ajde… Radi se o kineskoj kompaniji HBIS. Oni su 2016. godine preuzeli Železaru, i krenuli sa onako ozbiljnom, ozbiljnom proizvodnjom — možda čak i najvećom u istoriji. Posle toga, od 2016. do 2020, mi u Smederevu imamo jednu ekološku katastrofu. Kad smo pre godinu dana imali sastanak sa njima, oni su nam rekli da ti filteri ne rade, i da je to posledica nasleđenog stanja — da je problem u tome što država za te četiri godine nije ulagala nikakve pare u zaštitu životne sredine. Oni tako skidaju odgovornost sa sebe. Dakle, oni ne kriju da filteri ne rade, ne kriju da postoji ta čelične prašina, crvena kiša… Ne kriju oni ni da znaju za ovu crnu prašinu — oni su sami rekli da je to od rude. Ali uvek im je objašnjenje: „Nismo mi krivi, to država nije održavala.“

Postoji svojevrsno bratstvo u nevolji između Smedereva i Bora — oba grada imaju slične probleme. Koje su zapravo sličnosti, a koje su razlike između situacija u Smederevu i u Boru? 

KK: Pre svega, zajednički imenitelj je to da i u Boru i u Smederevu ekološku katastrofu izaziva kineska kompanija. Znači, jedan zajednički imenitelj su nam Kinezi. Pored toga, glavni problem su te neke PM čestice — to su čestice koje ljudima prodiru u krvotok i organe, i koje izazivaju razne bolesti. U oba grada se redovno očitavaju katastrofalne vrednosti zagađenja vazduha, mnogo iznad dozvoljenih, s tim da Bor ima problem i sa sumporom, i tako dalje… Takođe, još jedna sličnost je to što se i u Boru i u Smederevu pojavljuje država Srbija, koja ne želi da reaguje na očigledno kršenje zakona od strane Kineza. 

Odnosno, država se ne pojavljuje. 

KK: Ne pojavljuje se država, da. A, ako se država ne pojavljuje, i ako se tužilaštvo ne pojavljuje u situaciji u kojoj je jasno da se ugrožavaju zdravlje i život građana — onda tu pričamo o potpunom slomu države. Znači, ako se tužilaštvo u Smederevu sad, posle ovog crnog praha, nije probudilo — po mom mišljenju, ta institucija više ne postoji. 

Država i razni njeni predstavnici u objašnjenju onoga što se dešava u Smederevu navode više raznih mogućih uzroka i zagađivača. Jedan od njih je svakako Železara, ali ko se još pored nje pominje kao izvor zagađenja u gradu? 

KK: Tu su faktor i individualna i kolektivna ložišta. Tu je i saobraćaj, i tako dalje… Ali ne postoji bolji pokazatelj toga kakav vazduh diše Smederevo, i šta je u tom gradu problem, od, recimo, situacije za vreme vanrednog stanja. Kada je bio policijski čas, tokom koga nije radila nijedna fabrika, osim Železare, koja je radila u tri smene, i kada nije bilo ni jednog jedinog automobila, nijedne upaljene kotlarnice niti peći  — mi smo i tada imali očitavanja PM čestica koja su bila tri puta iznad dozvoljenih. Pritom, pričam o mernoj stanici u centru grada. Znači, ne radi se o mernoj stanici koja je pored Železare, nego o mernoj stanici koja je od nje udaljena pet kilometara. Dakle, nivo PM čestica koji je ta merna stanica prikazivala je tada bio tri puta iznad dozvoljenog — u vazduhu je bilo, ne znam, 150 onih mikrograma… 

Ali dobro, Železara je svakako vrlo bitan faktor u životu grada. Kako izgleda taj odnos između fabrike i grada? Da li je Železara Smederevu majka ili maćeha? 

KK: Niko od nas, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, u ovoj situaciji nije za zatvaranje Železare, niti je protiv tog profita koji ona pravi. Nismo mi protiv tog BDP-a, i tako dalje… Tako da, u tom smislu, želim još jednom da naglasim: mi smo apsolutno za to da ta železara proizvodi što više, i da radi što više, jer od nje zavisi 5.000 porodica. Znači, u njoj ima 5.200 zaposlenih, pa kada se na taj broj dodaju svi ljudi koji sarađuju, kooperanti, to je još jedno 10.000 ljudi… Dakle, u gradu od 100.000 ljudi, mi imamo 15.000 ljudi koji direktno zavise od te železare. Pa još plus sve radnje, prodavnice, restorani, pekare, i tako dalje… Tako da je od izuzetne važnosti da ta fabrika radi, i to je kraj priče. Znači, u tom smislu ona nama jeste majka, i tu staje jedan deo priče. Drugi deo priče je to da profit, BDP i interes kineskog investitora ne mogu da budu preči od zdravlja građana Smedereva. Dakle, fabrika treba da radi, ali mora da poštuje ekološke standarde, i mora da uloži pare u modernizaciju tog sistema filtera, i da generalno isprati sve te nove ekološke standarde.

Kao reakcija na celu situaciju u gradu i sa Železarom, desio se ovaj protest u subotu. Kakva je bila koncepcija tog protesta, i šta se tu sve dešavalo? 

KK: Bilo je nas desetak građana. Ja sam tamo bio ispred svog udruženja, Pokret „Tvrđava“, i tu je sticajem okolnosti bilo ljudi i iz nekih drugih, političkih, organizacija, iz političkih stranaka — mislim, svi smo mi, pre svega, građani… I mi smo, kao građani, rešili da dignemo glas, da se organizujemo i blokiramo Luku Smederevo. Ta luka je u centru grada, i tu se vrši pretovar rude, pa to posle vagonima ide za Železaru. Ono što zabrinjava je to što je veći broj ljudi došao sa strane, nego što ih je bilo iz samog Smedereva — što je opet posledica tog zastrašivanja… Građani moraju da probiju tu blokadu, tu barijeru straha. Naravno, na odziv utiče i to što ljudi nemaju svest o ovom problemu. Jedna od naših misija jeste da ih osvestimo koliko je ovo pitanje bitno. 

Mi smo, kao organizatori protesta, spremili četiri zahteva, koje ćemo da dostavimo Ministarstvu ekologije. Prvi naš zahtev je da se na Železaru Smederevo stave potrebni filteri. Smatramo da je neodrživo da ona funkcioniše bez sistema filtera, jer tako direktno ugrožava zdravlje ljudi. Drugi zahtev je da se Luka Smederevo, ta pretovarna luka koja je u samom centru grada, hitno izmesti odatle. Njoj prosto tamo više nije mesto. Već godinama postoji plan da se ona izmesti, ali niko ništa ne preduzima… Dalje, treći naš zahtev je da se izmeste brda otrovne šljake, koja se tu neadekvatno baca, i da se sa tom praksom prestane. Četvrti zahtev koji smo izneli se tiče pretovara ove rude koja je prekrila Radinac i celo Smederevo, te crne prašine. To je neka nekvalitetna ruda iz Turske, koju su nabavili po jeftinijoj ceni… Znači, mora momentalno da se prestane sa pretovarom te opasne, kancerogene rude. 

Blokade su zapravo prilično radikalni oblici delovanja, koji podsećaju na neke druge pokrete u svetu, kao „Ekstinkšn rebelion“ i slični. Kakva strategija ima efekta u ovakvoj vrsti borbe? 

KK: Čim mi posežemo za blokadama, i takvim radikalnim merama, to pokazuje da smo na neki način saterani uza zid. Ja bih samo napravio razliku — dakle, ne radi se o nekoj nasilnoj blokadi, ili bilo kakvom prekidanju proizvodnog procesa. To je bila više simbolička blokada… Znači, nas 400-500 je stalo, prešlo preko koloseka, ogradili smo trakom kranove, i sve, i odstojali smo tu nekih pola sata. Mislim, oni su ionako zaustavili proizvodnju dok smo mi protestovali, nisu vršili nikakav pretovar… Tako da to nije bila prava blokada, da mi sad tu nekome ne dozvoljavamo da radi. To je više bio jedan protest upozorenja, kojim smo hteli da im stavimo do znanja da ne možemo više, da nema dalje. Eto, došli smo tu i stali smo vam pod kran. Sad, ako oni nastave da rade, a država nastavi da ne reaguje, e onda možemo da pričamo i o nekim drugim metodama borbe. Naravno, ne bih otkrivao na koje metode mislim, ali mislim da bi morale da budu još radikalnije. 

Ko je zapravo nadležan za rešavanje problema Smedereva, sa tim padajućim česticama rudne prašine i opiljaka?  

KK: Nadležno je Ministarstvo zaštite životne sredine, i tu nema nikakve filozofije. Oni su direktno nadležni, pošto je Železara pod republičkom jurisdikcijom. Pre svega, tu postoji Republički ekološki inspektor… On je izašao na teren, i doneo je neke njegove mere — koje su bile manje-više besmislene. Recimo, doneo je meru da se ruda ne pretovaruje noću, nego danju. Dakle, doneo je odluku da ruda danju može bez problema da se pretovaruje. Mislim, budalaštine… On je deo Ministarstva, i Ministarstvo je to koje po Zakonu o zaštiti vazduha ima mogućnost da donese meru zabrane rada Železari u situaciji u kojoj ona direktno utiče na život i zdravlje ljudi. Ministarstvo mora da krene da radi svoj posao. Naravno, ono raspolaže i drugim metodama, kao što su prekršajne prijave — koje mogu da budu izuzetno visoke — kojima može da natera tu kompaniju da poštuje ekološke standarde. Prosto, to je mehanizam koji funkcioniše svuda u svetu, u svim demokratskim zemljama koje imaju institucije. Ali, da li se Srbija može u ovom kontekstu nazvati demokratskom zemljom? Ja mislim da ne…

Kako nezadovoljni meštani komuniciraju sa nadležnim institucijama? Ima li tu ikakve komunikacije? 

KK: Ma, kakvi… Za kompaniju i institucije ti ljudi ne postoje, oni su za njih duhovi. Da nema nas nekoliko, ovako iz udruženja, i još par meštana koji su ekološki osvešćeni, koji su svesni koliko je to opasno, tu niko ne bi reagovao, niti bi se iko bavio tom temom. Ta tema uopšte ne bi postojala. Oni smatraju da nema potrebe ni da obrate pažnju na te ljude koji žive tamo, a kamoli da razgovaraju sa njima. To je jedan odnos potpunog nepoštovanja.

U ovoj emisiji smo najviše govorili o zagađenju, kao o udarnom problemu u Smederevu. Koji još lokalni problemi postoje u vašem gradu? 

KK: Pokret “Tvrđava” se kao udruženje najpre bavi tim nekim komunalnim problemima, koji svakodnevno muče građane. Pre svega, tu postoji jedan jako ozbiljan problem, koji se tiče transporta opasnog gasa kroz centar Smedereva. Mi imamo kompozicije sa tečnim naftnim gasom, koji se, prolazeći na 50 metara od glavnog šetališta, otprema u skladište koje je nelegalno izgrađeno. Za to postoje krivične prijave još od 2013, 2014… Mi sa time muku mučimo već duže vreme. Imali smo performans u glavnoj ulici kojim smo ukazivali smo na to, delili smo letke ljudima i osvešćivali ih koliko je to ozbiljno pitanje. Tako da, to je jedna od tema kojom ćemo se baviti. Dalje, naravno, Smederevo ima problem sa nezaposlenošću… Ali, i tim ljudima koji rade su plate toliko mizerne, da ljudi iz Beograda prosto često u to ne mogu da poveruju. Znate, ljudi u Smederevu rade za 20.000 – 25.000 RSD. 

Šta se sve dešavalo u gradu tokom ove epidemije? Kakva je bila epidemiološka situacija u Smederevu, i da li bilo otpuštanja? 

KK: Bilo je tu dosta izazova, posebno za vreme onog najvećeg talasa. Nama je korona bila ušla u dom za stare… Ja smatram da je tu učinjeno nekoliko krivičnih dela, i ta krivična dela ne zastarevaju, tako da se nadam da će neko za to nekada odgovarati. Nisu poštovane procedure, i zbog toga je dosta ljudi umrlo. Imali smo izazove i sa fabrikama… U „Milan Blagojević“ je ušao koronavirus, u „Kajzen“, u PKC — čak i u Železaru Smederevo. E sad, što se tiče otkaza — krenulo je. Krenuli su otkazi… Konkretno, u toj firmi „Milan Blagojević“ je planirano, ne znam, 50-60 otkaza… U firmi PKC je otpušteno 300 ljudi, možda čak i više. Možda sam i omašio, ali u jednom momentu ih je sigurno bilo 300, i mislim da je u još jednom navratu otpušteno još nekih stotinak. A i u Železari Smederevo se planira, došli smo do tih informacije, da se u prvom naletu otpusti 500 ljudi. To su ozbiljne brojke za grad veličine Smedereva, i to će predstavljati ozbiljan udarac na kućni budžet tih ljudi. 

Koji izazovi očekuju ekološke aktiviste u Smederevu u narednim danima? Koji su neki pretpostavljeni sledeći potezi u vezi sa rešavanjem ovog problema sa prašinom? 

KK: Iskren da budem, izgubio sam veru da će država da reaguje, ako mi sami, kao građani, na nju ne budemo vršili pritisak. Što se tiče naše organizacije, mi planiramo da podnesemo tužbu protiv kompanije HBIS. U toj tužbi bi učestvovali sami meštani, učestvovalo bi udruženje „Tvrđava“ i učestvovala bi advokatska kancelarija, koja je ujedno i organizacija, koja će nas zastupati. Probaćemo jednom kolektivnom tužbom to da dignemo na jedan viši nivo. Dosta nam je više praznih obećanja, vreme je da se ovo prebaci, što se kaže, na polje suda. S druge strane, mi ćemo da nastavimo sa svojim građanskim akcijama. 

Konkretno, sad planiramo marš za čist vazduh. Pešačićemo od Smedereva do Beograda, i predati svoje zahteve na pisarnicu Ministarstva. Plan je da ih tamo predamo nekoj od beogradskih organizacija koje se isto bave pitanjem ekologije, i da one na to dodaju neke svoje zahteve, pa da ih dalje proslede nekom drugom gradu. Možda i da oni prepešače do nekog drugog grada, pa da taj papir onda kruži celom Srbijom, i da pokušamo na taj jedan papir da stavimo ekološke zahteve iz svih većih gradova Srbije. Da probamo to da na jednom papiru formulišemo, i da prvi put svi zajedno vidimo šta su zapravo ekološki problemi koji muče građane cele Srbije. Eto, ja bih voleo da to krene iz Smedereva, i mislim da hoće. 

Kako to izgleda biti ekološki aktivista u jednoj industrijskoj sredini van Beograda? Šta sve neko ko se na to odvaži može da očekuje da će doživljavati? 

KK: Pre svega može da očekuje da će doživeti ogroman stres. Znate, ljudi koji se aktivizmom bave u Beogradu nemaju tu vrstu pritiska. Kad su u pitanju ljudi iz manjih sredina, onda njih i njihove porodice pozivaju, i prete im. Preti im se otkazima, fizičkim nasiljem… To psihičko iživljavanje, gde te neko zove, ili ti piše svašta — to je s te jedne strane. S druge strane, ono sa čim aktivista takođe može da se susretne, to je podmetanje noge od strane svojih navodnih opozicionih saboraca. Ili nekih drugih, koji su godinama unazad ćutali na neke probleme, pa im sada smeta kad ti nešto hoćeš da rešiš i pokreneš…

Ja koju god cenu da platim, neću se pokajati, zato što sam vrlo dobro razmislio pre nego što sam ušao u sve ovo. Mene vodi neki viši cilj. Znači, ja imam osećaj duga prema toj zajednici iz koje sam potekao, i sigurno neću odustati, ni po koju cenu. Siguran sam da ovo nije borba protiv vetrenjača, nego da je ovo borba za živote ljudi. Mislim da nema većeg motiva od tog, i ja verujem da će naš trud uroditi plodom. Ubeđen sam da ćemo napraviti neke velike promene u Smederevu.

*Proizvodnju podkasta „Dan posle“ omogućile su Građanske inicijative

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.