„Pravo na vodu“: U Rakiti su građani prinuđeni da sami sprovode vladavinu prava

Intervju sa Ivom Marković iz Inicijative „Pravo na vodu“ i Organizacije za političku ekologiju – POLEKOL, za podcast „Dan posle“.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

Šta to sve ugrožava vode u Srbiji? 

Iva Marković: U Srbiji su vode ugrožene prvenstveno zagađenjem — odnosno, nekim materijama koje ne bi trebalo da se nađu u vodotokovima, ili podzemnim vodama, jezerima i tako dalje, a ipak se tamo nalaze. S druge strane, mnoge vode su ugrožene i privatizacijom. Neko želi da ih eksploatiše, da na njima ubira profit, a ne vodi računa o tome kakve će to imati posledice po ekosistem, i sve ljude kojima je taj resurs neophodan za zadovoljenje nekih osnovnih potreba. Tako da se može reći da vodama u Srbiji opasnost preti sa te dve strane. Od zauzimanja obala, preko guranja reka u cevi izgradnjom mini-hidroelektrana, do zagađenja koje dolazi iz gradova putem otpadnih voda, industrije i tako dalje…

Pomenuli smo da su jedna od stvari koje ugrožavaju naše vode ti famozni investitori…  

IM: Investitori su jedan širok pojam. Međutim, oni nisu nikakva čudovišta, koja iz nekih svojih suludih pobuda žele nekome da upropaste reku ili selo. To su ljudi koji se bave pravljenjem profita, i u njihovom vrednosnom sistemu je sve ostalo sekundarno. Prosto, ukoliko im institucije i zakoni otvore vrata, i kažu da je OK da neko prirodno javno dobro uzmete pod svoje i radite sa njim šta vi mislite da treba — a ako ste investitor, vi mislite da je ono tu da bi napravilo novac, i to vama lično, ne svima ostalima — oni će postupiti u tom pravcu. Njihov motiv mi je potpuno jasan. 

E sad, ti investitori, oni mogu da se bave različitim stvarima… Na primeru malih hidroelektrana možemo da vidimo da su ti ljudi pre toga investirali u, recimo, građevinske firme, ili su se bavili nekim drugim poslovima. To nam pokazuje da niko od njih nije isključivo vezan za neku određenu oblast, nego samo za ono što će mu doneti najviše novca — što je u ovim slučajevima eksploatacija vodoizvorišta. 

Vodoizvorišta su nešto što je jako važno u kontekstu klimatskih promena, gde vidimo da je nepredvidivo koliko ćemo u budućnosti imati pitke vode, i kako ćemo moći da je koristimo. Dakle, ako neko te resurse ima nameru da eksploatiše radi profita, mi iz inicijative „Pravo na vodu“, i mnogih drugih inicijativa, to vidimo kao ozbiljan problem. Neke stvari prosto ne mogu biti na prodaju — one moraju ostati javno dobro, kako bi od njega svi imali jednake koristi. 

Ono o čemu se najviše govori, i na šta se najčešće misli kad se pominju investitori i naše reke jesu upravo te derivacione mini-hidrocentrale. Kakva je trenutna situacija sa njihovom izgradnjom na teritoriji Srbije? 

IM: Na teritoriji Srbije je do sada izgrađeno preko 100 ovih postrojenja. Ministarstvo rudarstva i energetike se trenutno bavi izradom novog katastra mini-hidroelektrana. Kako će on izgledati, možemo otprilike da zamislimo, znajući da je jedina stvar na koju oni obraćaju pažnju isplativost, odnosno to da li će nešto proizvesti struju ili ne. Svi ostali faktori koji se tiču ekoloških i društvenih posledica neće biti uzeti u obzir. 

Zašto se pravi novi katastar? Zato što je stari, u kome je pobrojano preko 800 potencijalnih lokacija za izgradnju mini-hidroelektrana, sada potpuno zastareo, i više nema dodira sa realnošću. Nas Ministarstvo sve vreme ubeđuje da to u stvari nije nikakav obavezujući dokument, nego samo neka vrsta pregleda mogućih gradnji, i da zato prosto nema potrebe da javnost previše učestvuje u njegovoj izradi. Međutim, iz prakse znamo da se investitori, kada na lokalu traže dozvole za izgradnju malih hidroelektrana, oslanjaju upravo na preporuke katastra. 

S druge strane, ovaj otpor izgradnji MHE, koji već godinama tinja, sada polako počinje da zauzima neki proaktivniji oblik. Aktivisti se organizuju — recimo, ovo što se sada dogodilo u Rakiti je jedan odličan primer. Ali, takođe, i lokalne vlasti bi trebalo da razmisle dva puta pre nego što daju dozvole. Neke lokalne grupe koje su izašle na ove izbore u junu, na primer u Pirotu, su vukle legitimitet upravo iz svog angažovanja u borbi za očuvanje reka na Staroj planini, i ja se nadam da će ova teme već jednom ući u politički mejnstrim. Naravno, očekivano je da vlast apsolutno ne želi njome da se bavi, ali mi se čini da se ni opozicija, niti iko drugi na političkoj sceni, ne zauzima za to stanovništvo u ruralnim područjima. 

Ipak, neki predstavnici opozicije jesu u subotu bili u Rakiti, na akciji koja je tamo organizovana. Šta je sporno kada je u pitanju projekt u Rakiti, i da li možemo da čujemo jednu malu genezu tog problema, neki istorijski osvrt na slučaj „Rakita“?

IM: Slučaj u Rakiti je jedan paradigmatičan slučaj, koji nije usamljen, ali je u javnosti toliko odjeknuo zahvaljujući, s jedne strane, hrabrosti lokalnog stanovništva, a sa druge bezobzirnosti odgovornih, koji su tako flagrantno kršili sve moguće propise. Dakle, investitor je sa izgradnjom male hidroelektrane počeo pre tri godine. Lokalci su pozvali inspektora za zaštitu životne sredine da ispita slučaj, i on je ustanovio da je investitor predvideo da se cevi polažu u samo korito reke, što je po svim našim propisima potpuno nedozvoljeno. Izveštaj inspektora je završio u Ministarstvu za zaštitu životne sredine, odnosno u Zavodu za zaštitu prirode — koji je potom, u januaru 2019. godine, doneo rešenje da te cevi moraju da se izvuku iz korita, i to o trošku investitora. 

Ta mini hidroelektrana, odnosno njen vodozahvat, se nalazi u samom centru sela, i to izgleda stvarno jezivo. Tim ljudima je neko upao u selo, i tu krenuo da gradi nešto… Zakačio je čak i neke privatne njive, i obrušio jedan deo brda, što je isto dobio nalog da sanira. Na kraju, ne samo da su ostale cevi — koje investitor nije izvadio, niti su ga institucije na bilo koji način na to naterale, ili barem same sanirale tu štetu — nego je on još za taj objekat dobio i upotrebnu dozvolu. Tu je bilo više protesta… Ja sam u Rakiti do sada bila barem tri puta, ovo mi je četvrti. Dakle, tu je bilo više dešavanja, međutim — ne znam da li je to do opštine Babušnica, ili do ovih institucija koje sede u Beogradu, ali ništa po tom pitanju nije preduzeto. 

Kad su već institucije zakazale, ko je onda organizovao ovu akciju vađenja cevi u subotu?

IM: Samu subotnju akciju je inicirao pokret „Odbranimo reke Stare planine“. Rakita zapravo nije na Staroj planini, i mislim da je važno podsetiti ljude na tu geografiju, pošto mi se čini da to mnogi ne znaju. Dakle, taj pokret je sa Stare planine, i bave se njome, ali su akciju organizovali iz solidarnosti sa meštanima Rakite, koja je na drugoj lokaciji — u opštini Babušnica, pod planinom Ruj. Pozvali su ljude iz cele Srbije da dođu i daju podršku, da pomognu da se manuelno i najjednostavnijim alatima — pijucima, čekićima i tako dalje — izbavi reka, odnosno da se izvuku cevi iz korita. 

Pored fizičke podrške, mislim da je svima bilo važno da dođe što veći broj ljudi, kako bi ono što se tamo dešava bilo pod okom javnosti. U više navrata je bilo pokušaja da se aktivisti demonizuju, da se situacija predstavi kao da oni, eto, ni sami ne znaju zašto protestuju… Policija je u Rakiti intervenisala u mnogo navrata. Zaista je bilo dosta incidenata, pogotovo sa privatnim obezbeđenjem tog gradilišta oko male hidroelektrane. Svašta se dešavalo u Rakiti, i aktivisti i lokalci su na kraju svega dovedeni do toga da moraju sami da sprovode vladavinu prava, i da izvrše odluku koju je država donela, ali je uopšte ne sprovodi. 

Govorimo o odluci o vađenju cevi, je l’ tako? 

IM: Tako je, govorimo o odluci o vađenju cevi. Međutim, naravno, za to bi bile potrebne nedelje rada, ozbiljnom mehanizacijom… Cevi su prethodnih meseci dodatno zalivane betonom, pošto je investitor načuo da će se dešavati ova akcija. One su metalne, duge su nekih 10 ili 20 m, prostiru se tri, i svaka je teška nekoliko tona. Dakle, nije bilo realno očekivati da ćemo te cevi zaista izvući. Ali, ono što smo očekivali, i ono u čemu jesmo uspeli jeste to da smo poslali poruku da se ne plašimo, da nismo zaboravili ni meštane, ni Rakitu, i da smo tu hidroelektranu praktično onesposobili za rad. 

Ko je sve učestvovao u toj akciji? 

IM: Učestvovali su ljudi iz cele Srbije. Bilo je ljudi iz Novog Sada, iz Šapca, iz Subotice… Naravno, došli su i iz Niša i Pirota, tog dela tu. Bilo je mnogo, mnogo ljudi, nekoliko njih je došlo organizovano. Meni je bilo jako drago kada sam videla da su došli i ljudi iz Foče, koji su u istoj situaciji — dakle, ceo region se bori sa istim problemom, sa problemom tih malih hidroelektrana.  Ne davimo Beograd je organizovao jedan autobus, došli smo i mi iz Prava na vodu, koji smo već, kako bih rekla, prijatelji sela (smeh). Bilo je i mnogih drugih organizacija — na primer, Sačuvajmo šume Fruške gore… Mnogi su se organizovali da podrže ovaj događaj, i čini mi se da je svima malo porasla nada da će se i u svojim sredinama izboriti za ono što žele. 

Šta se sve tamo dešavalo, i kakva je bila atmosfera? 

IM: Akcija je počela u 10:00 h, i već se tada okupilo nekoliko stotina ljudi. Atmosfera je bila stvarno odlična — iako su ljudili nosili maske, mogao se videti osmeh u očima svih prisutnih. Posle, recimo oko 11:00 h, je bilo možda najviše ljudi, i oko podneva je probijena prva rupa na toj cevi — što je, naravno, izazvalo veliko oduševljenje među prisutnima… I nakon toga se nastavilo kopanje, čuo se zvuk pijuka i čekića, a mislim da je dosta pomogla i ta neka manja motorizacija koju su imali. Cevi su zaista teške i tvrde, i mene je iskreno malo i začudilo da smo uspeli da im nanesemo toliku štetu — na kraju dana je cev probijena na nekoliko mesta. Ljudi su se smenjivali, organizovali su lanac ruku kako bi preneli to neko veće kamenje… U centru sela, pored Doma kulture, je bio organizovan i ručak — Solidarna kuhinja iz Beograda je skuvala veliki kazan pasulja za sve prisutne. Mislim da je akcija svakako uspela. Pored te fizičke promene na cevima, mislim da je u mnogo većoj meri napravljena promena u našem razmišljanju. Pokazalo se da možemo da uradimo i neke stvari kojih se možda plašimo. 

Šta je radila policija tog dana, kako se ponašala? Da li bilo nekih neprijatnosti s njima?

IM: Nije bilo ni jednog jedinog incidenta. Veće policijske snage, sa maricama, su bile locirane u selu Zvonce — to je selo koje je odmah tu, nizvodno. U samom selu je bilo tek nekoliko policajaca, koji su bili jako prijateljski raspoloženi, i čak su se i pozdravljali sa ljudima koje tu poznaju. Ovi na prilazu kod Zvonca, i malo napred, su bili malo napetiji i strožiji, i legitimisali su neke prisutne. Predveče, posle svega, su zaustavili i odveli na razgovor nekoliko predstavnika takozvanih “narodnih patrola”.

Je l’ su to one narodne patrole što su demonstrirale protiv migranata? 

IM: Oni su neke desne afilijacije, i na ovom događaju su svakako bili u manjini. Ali eto, nekako su baš oni privedeni na razgovor. 

Da li je na licu mesta bilo predstavnika investitora i njegovog obezbeđenja?

IM: Ne, nije. Inače je stalno prisutno njegovo privatno obezbeđenje, koje štiti tu mini-hidroelektranu. To stvara izuzetnu napetost u selu, i do sada je izazvalo mnogo incidenata. Međutim, sada nije bilo nikoga. Mogu da primetim da je ova akcija nekako prepuštena da se dogodi, i da aktiviste niko ni u čemu nije aktivno sprečavao. Stvarno je sve prošlo bez incidenata… Sam investitor, koji je i advokat, se nije pojavljivao, i ne znam kako je on reagovao na sve što se dogodilo. 

Da li to znači da učesnici akcije mogu da očekuju neku neprijatnost iza ćoška — neku naknadnu krivičnu prijavu, ili drugu vrstu reakcije investitora? 

IM: Mi stalno očekujemo različite reakcije. Bilo je različitih prijava, čak i za nematerijalnu štetu, duševnu bol, i tako dalje… Taj vid pritiska na aktiviste — u Srbiji, a i u mnogim drugim zemljama — nažalost, uvek može da se očekuje. 

Šta očekujete da će se dalje dešavati sa tom hidrocentralom u Rakiti? Da li je korišćenje definitivno onemogućeno, i da li postoji mogućnost da će investitor nekako sanirati taj kvar i nastaviti da radi? 

IM: Postoji mogućnost da se kvar sanira, i da se nastavi sa radom. Međutim, ja mislim da bi to bilo dosta rizično… Ako su se ljudi već jednom ovako okupili, sigurno je da mogu i ponovo. Ne mogu da predvidim šta će se dalje dešavati, zato što nemam uvid u to kakvu materijalnu korist investitor ima od svega ovoga, pa ne mogu ni da znam da li ovaj projekat može tek tako da napusti, ili će po svaku cenu želeti da završi izgradnju na hidroelektrani i da je stavi u proces proizvodnje. Mogu samo da se nadam da je ovo pokazalo da je Rakita i dalje pod budnim okom aktivista i javnosti, i da takva brutalna kršenja svih mogućih principa izgradnje prosto ne mogu više da se tolerišu u Srbiji. Nadam se da smo ovime poslali poruku, i da će svaki naredni investitor dobro da promisli šta radi, i da li je to ono čime želi da se bavi.