Pritužba Zadužbine Kralja Petra neprihvatljiva, ocenio Evropski sud za ljudska prava

Evropski sud za ljudska prava odbacio je pritužbu Zadužbine Kralja Petra I Karađorđevića i ocenio da je njena predstavka kojom traži da joj se vrati poljoprivredno imanje Oplenac neprihvatljiva, navodi se u odluci suda objavljenoj u Službenom glasniku.

Evropski sud konstatuje da se zadužbina nije oslanjala na srpsko zakonodavstvo koje predviđa restituciju imovine koju su prisvojile bivše komunističke vlasti.

Zadužbina Kralja Petra I Karađorđevića, je zadužbina osnovana osnovana 1914. godine testamentom Petra I Karađorđevića, tadašnjeg kralja Srbije. Zadužbina je bila aktivna do 1941. godine, a ponovo je uspostavljena 1993. godine.

Po završetku Drugog svetskog rata, komunističke vlasti su ukinule monarhiju u Jugoslaviji, koja je potom postala savezna republika.

Pošto su zemljišne knjige vezane za Topolu uništene tokom Drugog svetskog rata, sudski organi su 1947. godine pokrenuli odgovarajući postupak u cilju rekonstrukcije navedenih zemljišnih knjiga. Na osnovu izjava svedoka da je zemljište koje je činilo Poljoprivredno dobro Oplenac oduzeto Ukazom od 27. marta 1947. godine o konfiskaciji celokupne imovine kraljevske porodice Karađorđević, sud u Topoli je 1947. godine na kraju u zemljišnim knjigama upisao Poljoprivredno dobro Oplenac kao imovinu u javnoj svojini.

Nakon pada komunizma početkom 90-ih godina prošlog veka, u februaru 1993. godine nadležno ministarstvo je ponovo osnovalo zadužbinu.

Zadužbina je 1994. godine podnela tužbeni zahtev protiv države tražeći da bude proglašena vlasnikom zemljišta koje je činilo Poljoprivredno dobro Oplenac. Ona je tvrdila da nikada nije postojao nikakav domaći pravni osnov za oduzimanje tog zemljišta koje je pripadalo isključivo zadužbini podnosiocu predstavke, a ne bilo kom od članova kraljevske porodice, čija je imovina zaista bila konfiskovana Ukazom od 27. marta 1947. godine.

Nakon nekoliko vraćanja predmeta na ponovno suđenje, Opštinski sud u Topoli je, u svojoj presudi 2009. godine, na kraju presudio u korist zadužbine. Sud je smatrao da predmetna imovina nije mogla biti konfiskovana na osnovu Ukaza od 27. marta 1947. godine jer nije pripadala kraljevskoj porodici Karađorđević već zadužbini. Shodno tome, zadužbina je stoga i dalje bila vlasnik te imovine.

Nakon naknadne žalbe, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom od 15. januara 2010. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. On se složio sa prvostepenim sudom da predmetna imovina nije mogla preći u javnu svojinu na osnovu Ukaza od 27. marta 1947. godine. Međutim, to nije značilo da je zadužbina zadržala svoje vlasništvo jer je navedena imovina još ranije prešla u javnu svojinu, odnosno u svojinu države stupanjem na snagu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 28. avgusta 1945. godine.

Apelacioni sud prihvata stav prvostepenog suda da sporna imovina nije prešla u javnu svojinu konfiskacijom imovine [kraljevske] porodice Karađorđević, što bi dovelo do zaključka da ovaj [pravni] osnov za upis [u zemljišne knjige] 1947. godine nije valjan. Međutim, ovo ne znači da je upis te imovine kao javne svojine u to vreme bio pogrešan. Dakle, pogrešan pravni osnov nije od odlučujućeg značaja za donošenje drugačije odluke od strane ovog suda.

U vezi sa pritužbom zadužbine na pravičnost, Evropski sud smatra da u ovom slučaju presuda Apelacionog suda u Kragujevcu nije dovela do toga da zadužbina bude lišena sporne imovine. Umesto toga, kako je taj sud utvrdio Poljoprivredno imanje Oplenac je eksproprisano 28. avgusta 1945. godine, kada je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji stupio na snagu.

Presuda Apelacionog suda je, dakle, samo istakla već postojeće oduzimanje imovine koje je nastalo za vreme komunističkog režima, odnosno pre stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Srbiju 3. marta 2004. godine, navodi Evropski sud.

U presudi Evropskog suda se podseća da je Zadužbina podnela ustavnu žalbu u Srbiji, tvrdeći da su njena prava na pravičan postupak i na mirno uživanje imovine prekršena prekomernom dužinom trajanja parničnog postupka i pogrešnom primenom zakona.

Odlukom od 23. decembra 2015. godine, Ustavni sud je utvrdio povredu prava zadužbine na suđenje u razumnom roku, i dosudio joj naknadu od EUR 1.500. Istovremeno, on je ostatak ustavne žalbe koju je podnela zadužbina proglasio nedopuštenom, smatrajući da je Apelacioni sud u Kragujevcu pružio ustavno prihvatljive razloge za svoju presudu.