Treći tekst iz serijala o industriji osiguranja bavi se strukturnim problemima i razvojem sektora na istoku Evrope, prostoru Istočne, Centralne i Jugoistočne Evrope kojem kako istorijski tako i ekonomski pripada i Srbija. Ovo je logični nastavak nakon priče o ulozi sektora osiguranja i njegovom trenutnom stanju.
Kako kod nas nedostaje ozbiljne javne rasprave na temu budućnosti osiguranja, nadamo se da će ovaj serijal doprineti pokretanju ove rasprave koja bi za cilj imala stvaranje modernog, jakog i dugoročno održivog sektora osiguranja u Srbiji, sa svim pogodnostima koje to nosi.
Kao što smo to načeli kao temu u prethodnom tekstu iz ovog serijala, većina strukturnih problema sa kojima se danas suočavaju osiguravajuća društva na istoku Evrope dolaze iz činjenice da su ona decenijama bile de fakto monopol, van tokova tržišnog poslovanja i ponašanja. Razumevanje uzroka problema često je prvi korak ka njegovom rešavanju, pa će mo se mi delom kroz ovaj tekst posvetiti i uzrocima.
Ovakvo poslovno okruženje dovelo je do prekida u čitavom nizu aktivnosti bez kojih se danas ne može zamisliti moderno osiguranje. Prestalo se sa vođenjem relevantnih aktuarskih analiza kao i sa prikupljanjem relevantnih statističkih podataka. Ovo čitav posao osiguranja na istoku stavlja u nepovoljan položaj prema poslovanju na „zapadu“ kontinenta gde ovakvi podaci u kontinuitetu postoje i do 100 godina unazad.
Koliko je razvoj tržišta osiguranja bitan za Srbiju govori i podatak da se kroz stopu penetracije osiguranja, gustine osiguranja, udela životnog osiguranja u ukupnom osiguranju, te udela tzv. MTPL osiguranja u ukupnom osiguranju, a na kraju i kroz nivo primenjivih pravila solventnosti danas posmatraju i kao indikatori nivoa uspešne integracije u Evropsku uniju.
Monopoli i ponašanje van uobičajne tržišne prakse doveli su do toga da je osiguranje postalo potrebno mahom samo preduzećima sa rizikom većim od prosečnog. Obavezno osigurnje i transfer rizika kroz reosiguranje takođe je stvoirlo čitav niz dugoročnih posledica koje se osećaju i danas.
Poverenje i obrazovanje
Narušeno je i poverenje između osiguravača i klijenta, jer je osiguravajuča kuća decenijama bila samo još jedan državni šalter iza kojeg je stojala država. Verovalo se solventnosti države, a ne osiguravajuće kuće. Kao posledicu ove situacije danas imamo slabo razvijenu kulturu osiguranja i, logično, nedovoljnu tražnju za proizvodima osiguravajuće industrije. Ovde se međutim nalaze i sakriveni ključevi bržeg razvoja čitave industrije, kao i ključ za oslobađanje njenog punog potencijala.
Jedan od većih problema bila je i činjenica da decenijama nisu školovani kadrovi potrebni osiguravajućim društvima.Nedostatak kvalifikovanih menadžera i posebno aktuara ozbiljna je brana bržem razvoju industrije. Ništa manje ozbiljna prepreka nisu ni nedovoljno razvijeni i ujednačeni računovodstveni standardi zbog čega se teško pruža adekvatna informacija menadžmentu.
Decenijama su na našem tržištu bili dominantni proizvodi obaveznog osiguranja, dok je dobrovoljno osiguranje bilo (i ostalo) nedovoljno razvjano i popularisano. Ovo je jasno na primeru štednje – ako se u bivšoj jugoslaviji štedelo, štedelo se ili u tzv „slamaricama“, ili nekretninama ili ređe po bankama. Mogućnost ulaganja novca kroz osiguravajuću industriju ostala je zanemarena i do danas nedovoljno jasna građanima. Između ostalog ovo je se dogodilo i zbog nedovoljno razvijenog finansijskog tržišta zapadnog tipa sa akcijama, obveznicama, njihovom trgovinom i sl. Činjenica da se ovo tržište razvija nedovoljnom brzinom i danas jedan je od uzroka i slabijeg sektora osiguranja kod nas.
Od problema koji nisu dugoročni i na koje se može uticati srednjeročnim merama, brži rast tržišta osiguranja onemogućen je i nedovoljno razvijenim finansijskim sektorom, a često i visokom inflacijom. Proces razvoja širom istoka Evrope ometali su i netransparentan proces privatizacije, spora finansijska konsolidacija ekonomskih institucija kao i nestabilan kurs domaće valute.
Zašto je razvoj finansijskog tržišta bitan vidimo na primeru kako Srbije tako i većine zemalja istoka Evrope. Naime, dolaskom tržišne ekonomije na lokalna tržišta su ušle i veoma iskusne osiguravajuće kompanije sa zapada i iz SAD značajnog kapitala i želje da ga uvećaju. Međutim, ono što je sprečilo novopridošlice da odigraju veoma bitnu ulogu institucionalnih investitora na novim tržištima i pomognu njihov razvoj jeste, između ostalog, bio i neadekvatni tempo zakonske i reforme regulatornog okvira za njihovo poslovanje, te nedovoljno razvijena tržišta finansijskih proizvoda.
Nadzor i regulacija
Iako su regulatorna tela preuzela ulogu kontrolora od države, često su se nekritički preuzimali modela iz prakse razvijenijih zemalja. Zanemarivala se činjenica da nije izvršena valjana instituciionalna priprema ili prilagođavanje „uvozne“ regulative lokalnom pravnom sistemu. Zbog toga regulatorna tela često nisu imala dovoljno kapaciteta da vrše svoju funkciju i efikasno nadziru sve veći broj kompanija na lokalnom tržištvu.
Ovo je dovelo do čestih slučajeva nesolventnosti kod osiguravajućih kuća, kao i zastoja u isplati naknada. Nedostatak efikasne kontrole tako je dodatno urušili poverenje građana u institucije osiguravajuće industrije. Sa druge strane primeri dobre prakse pokazuju da su se najbolji rezultati pri uvođenju novih zakonskih rešenja postizali nakon široke javne rasprave u trouglu vlada, regulator i industrija osiguranja.
Nasušna statistika
Da bi bila uspešna na bilo kojem lokalnom tržištu osiguravajuća društva trebaju i funkcionalne statističke baze podataka. U Jugoistočnoj Evropi one obuhvataju tek poslednjih par decenija, a i tada često samo površno i nedovoljno. Značajni korak ka jačanju industrije osiguranja u Srbiji mogao bi se ostvariti i dugoročnim ulaganjem u efikasni statistički sistem.
EU Regulativa
Kada se počne razmišljati o efikasnom metodu da se svi ovi problemi strukturno i dugoročno reše, prednost Srbije je u tome što se ona nalazi u Evropi i što se u njenom okruženju nalaze ne samo najveće svetske osiguravajuće kuće, već i što EU nudi konkretne metode rešavanja brojnih pitanja, između ostalog i u osiguranju. Jedan od lekova sigurno je i integracija na evropsko jedinstveno tržište.
Sada već davne 1994 godine učinjen je prvi značajniji korak ka integraciji evropskih tržišta osiguranja u jedinstvenu celinu. Uvedena je jedinstvena licenca za rad osiguravajućih društava na teritoriji čitave EU, ustanovljena kontrola u domincilnim zemljama, ali i izvršena deregulacija cena i uslova poslovanja čime je regulatorima ostavljena kontrola samo nad solventnošću osiguravajućih kuća.
Sa poslovne strane stvaranje jedinstvenog tržišta osiguravajućih društava doveo je do povećanog broja stranih kompanija aktivnih na pojedinačnim tržištima unutar EU, globalne konkurencije i talasa ukrupnjavanja kompanija koji su doveli do povećane koncentracije na tržištu.
Prepreke bržoj harmonizaciji tržišta na nivou Evrope jesu različiti poreski sistemi, različiti računovodstveni standardi, ugovori, pravila solventnosti itd. Zbog toga su nova pravila o solventnosti koje donosi sistem Solvency II i nova pravila za harmonizaciju računovodstvenih pravila IFRS odličan korak ka stvaranju istinski jedinstvenog tržišta osiguranja na nivou čitave EU.
Drug mi radi u posti kao kontrolor. Kaze bezi ko kako stigne, a niko novi ne dolazi da radi ili ostane par dana i da otkaz. Sav posao pada na njih koji jos uvek rade. On , kao kontrolor, raznosi postu, pa tek posle, do kasno uvece radi svoj posao i skoro svaku subotu. Ni na odmore ne mogu, nema ko da radi. Niko nece za tu mizeriju.Plate male, a nekad su bile u nivou proseka, sad daleko ispod. Ima 50 godina, sta ce trpi, muci se jer nema kud. I nije jedini, mnogo je takvih. A direktor firme ima najvecu godisnju reprezentaciju u Srbiji, oko 24 miliona dinara, firma najvisi profit.