Radnika se u kampanji sete samo kad se slikaju po fabrikama

Foto: Privatna arhiva

Intervju sa Saritom Bradaš, istraživačicom Fondacije Centar za demokratiju, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle - Sarita Bradaš o položaju radnika i radnica u Srbiji (AUDIO)

Pojavili su se neki novi podaci o broju zaposlenih, odnosno nezaposlenih, u Srbiji -- šta te brojke kazuju, i kako se uopšte računaju? Šta nam kaže službena statistika, i na koje još načine možemo da čitamo te brojke?

Sarita Bradaš: Republički zavod za statistiku broj nezaposlenih, odnosno stope nezaposlenosti računa na dva načina. Prvi način je prikupljanje podataka anketom o radnoj snazi, koja je usklađena sa metodologijom Međunarodne organizacije rada. Ono što je interesantno kod te metodologije je to što su njom obuhvaćeni i ljudi koji se ne nalaze u statistici o registrovanim zaposlenima i nezaposlenima, a to su oni koji rade u neformalnoj ekonomiji. Prema anketi o radnoj snazi, nezaposleni su svi oni koji u nedelji koja je prethodila anketiranju nisu radili ni dva sata, i koji su u prethodnih mesec dana aktivno tražili posao. 

S druge strane, podatke o registrovanoj nezaposlenosti daje Nacionalna služba za zapošljavanje, i registrovano nezaposleni su svi oni koji se prijave na njenu evidenciju. Među tim brojkama postoji razlika od nekih 200.000 ljudi -- recimo, oko 550.000 ljudi je u 2019. godini bilo registrovano kao nezaposleno, dok je prema anketi o radnoj snazi nezaposleno bilo oko 335.000 ljudi. Razlog za to je što u anketi o radnoj snazi postoji jedno pitanje koji se odnosi na subjektivnu procenu statusa onoga ko se anketira, i kada ljude pitate “Kakav je vaš status na tržištu rada?” njih 900.000 odgovara “Mi smo nezaposleni.” To je zato što čovek ne smatra sebe zaposlenim ako je radio dva sata u prethodnoj nedelji, i to bilo da je za to bio plaćen, ili je pomogao nekome u nekom poslu i za to dobio nešto u naturi -- recimo, ručak ili piće. 

Dobili smo sveže podatke iz ankete o radnoj snazi za prvi kvartal 2020. godine, i dobili smo podatke o registrovanoj zaposlenosti za april 2020. Sad, prema anketi o radnoj snazi, u prvom kvartalu 2020, u odnosu na poslednji kvartal 2019. godine, broj zaposlenih je manji za 60.800. Broj nezaposlenih je takođe manji, za 3.800, i to je interesantno. Međutim, ono što je ključno za posmatranje toga šta se dešava na tržištu rada nije koliki je broj nezaposlenih, nego koliko je manje ljudi koji su zaposleni -- jer su ovi koji su ostali bez posla prešli u neaktivnost, a nisu prešli u nezaposlenost. To je negde i logično -- recimo, u martu mesecu, kad je uvedeno vanredno stanje i zabrana kretanja, oni svakako nisu mogli aktivno da traže posao. 

Ko su tih 60.000? 

SB: Najveći broj je onih koji su samozaposleni bez zaposlenih. Tako da je u formalnom sektoru 17.700 samozaposlenih bez zaposlenih i poslodavaca ostalo bez posla, a u neformalnom sektoru čak 30.900 njih. Najveći broj njih je van poljoprivrede -- u sektoru poljoprivrede nije došlo da značajnih promena. To je takođe logično, budući da za vreme vanrednog stanja, naravno, nisu mogli da rade ljudi koji su radili u sektoru usluga, ili kao zanatlije. Prave dimenzije toga kako je epidemija uticala na zaposlenost se još uvek ne vide, jer su ovo podaci za ceo kvartal, i u njih ulaze i podaci iz perioda kad je sve bilo regularno -- dakle, oni obuhvataju i januar i februar mesec. Ali, već se i po ovim podacima vidi koliko se stanje u martu, odnosno od te polovine marta, već odrazilo na tržište rada. 

Kad smo već kod statistike, često se među podacima pominje i prosečna plata. Recimo, skoro smo imali neke najave da će ona 2025. biti 900 EUR... Koliko je prosečna plata uopšte upotrebljiva kao neko merilo ekonomske moći stanovništva?

SB: Po meni je ona vrlo upotrebljiva političarima tumačenje napretka u ovoj zemlji -- međutim, čak ni zvanične statistike ne idu u prilog tome da se radi o napretku. Imamo podatke o prosečnim zaradama Republičkog zavoda za statistiku, koji obuhvataju samo one koji su formalno zaposleni, a ne i prihode onih koji su u neformalnom sektoru, i po njima je prosečna plata u martu bila 59.681 RSD. Međutim, Republički zavod za statistiku daje još jedan pokazatelj, a to je medijana zarade, koja nam govori koliko zarađuje polovina ljudi. Dakle, polovina zaposlenih u Srbiji je u martu imala zaradu koja je 44.818 RSD ili manja, i ona je u odnosu na februar smanjena za nekih 900 RSD. Vidimo da je prosečna zarada u martu porasla u odnosu na februar, a da je ono što većina zaposlenih prima smanjeno. Tri četvrtine registrovano zaposlenih u Srbiji prima manje od prosečne zarade. Sliku iskrivljavaju i prosek dižu visoke zarade jednog malog procenta zaposlenih, koji imaju plate veće od 100.000 - 110.000 RSD. Kad pogledamo statistiku, vidimo da je 40% ljudi u septembru na ime plate primilo manje od 33.000 RSD.

Kakav je na tržištu rada položaj žena u odnosu na muškarace? Ima li tu nekih razlika -- i što se tiče plate, i što se tiče vrste i količine posla?

SB: Kada gledate podatke o stopama nezaposlenosti muškaraca i žena, tu nema neke velike razlike. Međutim, ono što ukazuje na rodne nejednakosti na tržištu rada su stope zaposlenosti -- razlika u stopama zaposlenosti muškaraca i žena je skoro 13 procentnih poena. Takođe, velika razlika postoji i u stopama neaktivnosti. Dakle, žene najčešće ostaju iza kućnih zidova, vode brigu o deci i starijima -- one rade neplaćene, kućne poslove. Žene se teže uključuju na tržište rada, a to je slučaj i sa još jednom grupom, a to su mladi. 

Na tržištu rada i dalje postoje velike razlike u stopama zaposlenosti između onih koji su odraslog doba, da kažemo da je to raspon godina od 25 do 55, i onih koji su mladi. Njima je ulazak na tržište rada najčešće u nesigurnim oblicima rada. Tako, recimo, za 2019. godinu postoji podatak da među mladima uzrasta od 15 do 24 godine koji su zaposleni njih 55% radi na određeno, ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Dakle, oni ne mogu da dođu do stalnog posla. 

Kada su u pitanju zaposlene žene, ono što je bilo karakteristično za ovu epidemiju je to da su žene najbrojnije u onim zanimanjima koja su bila na prvoj liniji fronta, takoreći -- tu se vidi takozvana sektorska segregacija. Dake, među zaposlenima u zdravstvu i socijalnoj zaštiti ima 75% žena, s tim da ih je preko 80% zaposleno na pozicijama medicinskih sestara i negovateljica. One su te koje su podnele najveći teret ove krize. Takođe, u trgovinama, odnosno maloprodaji, isto rade većinom žene -- to smo svaki dan i viđali za vreme vanrednog stanja, viđali smo mnogo manje muškaraca. One su u tom periodu svaki dan odlazile odlazile na posao, a da ne govorimo o problemima izloženosti infekciji, i o nedostatku zaštite, koji je bio očigledan u prvim danima. To su i inače poslovi koji su veoma malo plaćeni, i muškarci koji rade u tim delatnostima imaju veće plate od žena. Generalno, u Srbiji većina radnika i radnica ima plate koje im ne omogućavaju dostojanstven život -- ali su u tom nedostojanstvu žene u još nepovoljnijem položaju. Prema poslednjim podacima, a to je istraživanje o strukturi zarada iz 2014. godine, platni jaz između muškaraca i žena je čak i za žene sa visokom stručnom spremom negde oko 17%.

Kad smo pomenuli zdravstvene radnike, da li se njihov položaj imalo promenio posle epidemije -- i što se tiče plata, i što se tiče broja zaposlenih? Šta je bilo sa onom najavom ministra Lončara da će se zaposliti neki silni lekari sa biroa?

SB: Sad smo dobili podatke za april, i pogledala sam koja je razlika u broju zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti -- daju nam zbirne podatke, nemamo podatke po zanimanjima -- i broj zaposlenih je u ovom sektoru u odnosu na februar porastao za čitavih 681. Ja ne prepoznajem da je to ni blizu tih pomenutih 2000, a čak ni podaci koje imamo u biltenu Nacionalne službe za zapošljavanje nam ne govore o nekom masovnom zapošljavanju zdravstvenih radnika. Ja sam, recimo, u aprilu mesecu videla da su prijavljene potrebe za 55 medicinskih sestara, odnosno tehničara, i jednim epidemiologom -- i to je sve. Videli smo i da su novine pisale o tome da se ne zna da li će biti isplaćeno onih 10% povećanja plate  -- prvo je bilo da je isplaćeno kao stimulacija, onda da nije... Pa je bilo pitanje da li će to da uđe u osnovicu ili neće... Čini mi se da smo imali mnogo tapšanja, od kojeg ljudi nemaju nikakve koristi, a da se njihov stvarni položaj neće promeniti .

Često se govori o privremenim i povremenim poslovima, a na šta se tu tačno misli? Ko ih obavlja -- da li je tačno ono što je rekao Siniša Mali, da su to uglavnom ljudi zaposleni u javnoj upravi?

SB: Ja bih od jednog ministra finansija očekivala da se razume u brojke -- ili, ako baš ne može da ih saspe iz rukava, da barem od nekoga zatraži tačne podatke. Dakle, podaci o zaposlenima na privremenim i povremenim poslovima kažu da je u aprilu mesecu u javnom sektoru na ovakvim poslovima bilo angažovano 23.398, ljudi a u privatnom sektoru 39.483. Iz toga vidimo da je većina njih zaposlena u privatnom sektoru, i taj odnos je otprilike isti i godinama unazad. Ono što je karakteristično za one koji rade na privremenim i povremenim poslovima jeste da oni ne uživaju većinu prava koje uživaju zaposleni -- nemaju pravo na bolovanje, nemaju pravo na godišnji odmor... Njihove plate su skoro 30% niže nego plate onih koji rade po ugovorima na neodređeno ili određeno, i najveći broj zaposlenih u ovoj kategoriji čine mladi. Epidemija i stanje na tržištu rada na margine dodatno guraju one koji su i inače bili marginalizovani -- neformalno zaposlene, one koji rade na određeno, i one koji su angažovani na privremenim i povremenim poslovima.

Kako se ova kriza odrazila na privredjivanje najranjivijih grupa -- onih koji preživljavaju od sakupljanja sekundarnih sirovina, prodaje na buvljaku i sličnih poslova? 

SB: Podaci nevladinih organizacija koje sam ja videla kažu da se između 35.000 i 55.000 ljudi u Srbiji kao osnovnim poslom bavi prikupljanjem sekundarnih sirovina. Među njima je 80% pripadnika romske populacije, i oni najčešće žive u neformalnom naseljima. Međutim, pored njih se sakupljanjem sekundarnih sirovina bavi još nekih 100.000 ljudi kojima je to dodatan izvor prihoda, jer nemaju dovoljno sredstava za život. U situaciji policijskog časa, koji je nekada trajao i po ceo vikend, svi oni su bili sprečeni da taj posao obavljaju.

Šta se dešava sa radnicima u fabrikama? Imali smo sad razne slučajeve -- od onih koji nisu imali dovoljnu zaštitu od epidemije, do onih koji su na razne druge načine bili iskorišćavani i šikanirani...

SB: O tome nam dosta govori struktura prerađivačke delatnosti. Uz velike subvencije su dovedeni investitori, koji su otvarali fabrike, najčešće za automobilsku industriju ili pletenje kablova -- dakle, sa skoro nikakvom dodatom vrednošću... To su fabrike koje mogu da se sklope i da nestanu preko noći. U tim fabrikama ljudi rade za nekih 250 do 300 EUR, i subotom, i nisu im plaćeni prekovremeni sati. Videli smo one proteste radnika Jure, koji su tražili da im se obezbedi samo ono osnovno što im zakon u ovoj zemlji garantuje -- da imaju zaštitu na radu. Onda je jedan sindikalac bio uhapšen zbog toga što je tražio da radnici budu zaštićeni... Naravno, nekoliko nedelja kasnije se ista fabrika javlja kao izvor širenja zaraze.

Kako u Srbiji 2020. godine izgleda biti zaposlen u javnom sektoru? Ranije se podrazumevalo da, jednom kada dobiješ državni posao, onda si obezbeđen do kraja života...

SB: Nikad nije sprovedena analiza koja su to radna mesta koja nama trebaju u javnom sektoru. Da li nam treba toliko administracije na republičkom i na lokalnom nivou? Da li treba neselektivno da smanjujemo broj zaposlenih u obrazovanju i zdravstvu? Sada smo videli da su to dve najvažnije delatnosti... Tako da se ova država suštinski nije ni bavila javnim sektorom, van rezanja troškova -- da bi se onda, u ovoj situaciji epidemije, hvalili da smo uštedeli, i da sad možemo da dajemo subvencije, što je potpuno izvrnuta slika. 

Poslovi u javnom sektoru se i dalje smatraju najsigurnijim, ali je ova zabrana zapošljavanja dovela do porasta korupcije i klijentelizma, i do toga da u javni sektor mogu da dođu samo oni koji su podobni i poželjni -- a ulaznica za to jeste partijska knjižica. Čak i kad na takav način dobijete posao, on najčešće bude na određeno vreme, ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima -- upravo zbog zabrane zapošljavanja. Nama je čitava državna uprava u “v.d. stanju”. Ljudi se drže na kratkoj uzici, da bi mogli da ispunjavaju ono što se što se od njih traži, i to će imati velike, velike posledice. Čini mi se da se to partijsko zapošljavanje i ucenjivanje ljudi koristi kao kao veliki resurs za partijsku vojsku. Ukoliko budete nagrađeni nekim od tih radnih mesta, uvek ste obavezni ili da donirate nešto ili da radite za to -- da se odužite ili u novcu ili u naturi.

Kako stoji situacija sa sindikatima i sindikalnim organizovanjem? Kolika je moć sindikata, u kakvom su stanju, i da li možda postoje neki efikasniji alternativni oblici samoorganizovanja zaposlenih na zaštiti svojih prava?

SB: Sindikati vrlo teško ulaze u privatni sektor. Najvećim delom su u javnom sektoru, koji je i inače najzaštićeniji. Ne znam koliko uopšte ima kolektivnih ugovora u privatnom sektoru, osim na nivou poslodavca... Tako da su sindikati u nimalo zavidnoj poziciji. Potpuno je drugačija situacija bila ranije, kada ste imali fabrike koje zapošljavaju 2000, 3000 ili 10.000 ljudi... Sada je najveći broj zaposlenih angažovan u malim i srednjim preduzećima, i njih je vrlo teško organizovati. Ova epidemija je pokazala kakav je u stvari odnos vlasti prema sindikatima. Recimo, kad je Vlada donosila ove mere, koje treba da zaštite radna mesta -- sindikati uopšte nisu konsultovani, niti su sazivane sednice Socijalno-ekonomskog saveta. 

S druge strane, imali smo svetao primer Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, koji se od prvog dana svim silama borio da zaštiti zdravstvene radnike. Mislim da je takav način delovanja nešto što vraća ugled sindikatu, koji je u ruševini. Mi imamo jako mnogo sindikata, i ta njihova rasparčanost dovodi do toga da ljudi ne mogu da zaštite tvoja prava. Ja vidim rešenje u tome da se sindikati udruže u asocijacije, i da uključe u svoje redove i one koji rade na privremenim i povremenim poslovima, ili u neformalnom sektoru, pa čak i nezaposlene -- to neki sindikati i rade, recimo, već postoje neke organizacije koje okupljaju nezaposlene. Snaga sindikata je u njihovoj brojnosti -- trebalo bi da se udruže i nereprezentativni i reprezentativni sindikati, jer svi imaju isti interes, a to je zaštita radničkih prava, koja će u budućnosti biti samo još potrebnija.

Koliko su ekonomske teme i teme radnih mesta i zapošljavanja prisutne u aktuelnoj predizbornoj kampanji?

SB: Ako računate slikanje po fabrikama i razne manipulacije podacima, verovatno bismo tada mogli da kažemo da su prisutne... Kada se pominje priča o zapošljavanju, jedino o čemu čujemo jeste ucenjenost glasača njihovim radnim mestima. Ja zaista nisam čula šta je to što bi trebalo uraditi da bi u ovoj zemlji bilo bolje radnicama i radnicima, i šta po tom pitanju može da se da se uradi u narednom periodu.  

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Fabrike

    Pricala mi baka da je u vreme Tita bio najavljen pocetak proizvodnje nekih traktora ili masina, ne secam se, i da, kako nista nisu bili napravili, doneli su masine iz neke druge fabrike, stavili tu, za potrebe slikanja i marketinga, i kad je ujdurma prosla, oni su sve te masine vratili i to je to. Samo kao rekviziti. Sad su i radnici postali marketinski rekviziti. Mozda postoje neke agencije za iznajmljivanje radnika za potrebe slikanja, statiranja, i tome slicno? Sto bi Ameri rekli "staging". Kampanja je samo marketing ionako.