Različito (smo) isti

 Apsurdno je očekivati da se mlađe generacije prilagode nama. Bitno je da se približimo jedni drugima, da se upoznamo i da prihvatimo da smo isti na različite načine i da jedni od drugih možemo mnogo da naučimo. Ta razlika nije nešto što nas udaljava, naprotiv –  spaja nas i donosi benefite za obe strane

Dragan Reščik, šef Odeljenja za ljudske resurse i marketing, ProCredit banka

U novembru ove godine biće dve decenije otkako sam postao deo tima ProCredit banke. Radio sam na različitim pozicijama, a poslednjih osam godina sam uključen u segment koji se direktno tiče ljudskih resursa. Kažem „direktno“ jer biti menadžer, bez obzira na sektor ili odeljenje, pre svega podrazumeva rad sa ljudima. 

Moji prvi „pravi“ posao bio je u organizaciji gde je prosečna starost bila oko pedeset godina; to su godine kojima se i sam ozbiljno približavam… I bile su tu neke „tete“, koje se nisu previše komotno osećale kraj momka koji „zna kompjutere i engleski“. A moje znanje kompjutera svodilo se na lepo upakovan tekst u Word-u… Osim toga, imao sam energiju, želju i ideje koje su sigurno bile čudne i drugačije od mejnstrim razmišljanja u firmi.

Još tada sam rekao sebi da kad izgovorim čuvenu rečenicu „U moje vreme je bilo drugačije“, znaću da sam ostario. I to se, nedavno, zaista desilo. Ne, ne radi se o tome da se osećam staro. Štaviše, energije imam napretek. Ali, kako su danas sastavni deo moga posla i razgovori sa kandidatima koji postaju naše buduće kolege, a mnogi od njih imaju malo više od dvadeset godina, mogu da osetim taj generacijski jaz.

Prvo što se uočava jeste način na koji percipiraju svoje nadređene, kako doživljavaju autoritet. Opušteniji su u komunikaciji, ležerniji, imaju stav i slobodno iskazuju svoje mišljenje, čak i kad je u pitanju neslaganje sa starijim kolegama. U prevodu – ne plaše se, za razliku od moje generacije, koja je zazirala od bilo kakvog „sukoba“ sa šefovima. Moram da priznam da sam bio iznenađen u početku, mislio sam da se tako ponašaju jer im nije mnogo stalo do posla ili nemaju poštovanja. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da nisam u pravu. 

Druga stvar sigurno jesu ti „kompjuteri“, u ovo vreme – mobilni telefoni. Sećam se da smo na jednom  treningu zamolili kolege da u Word dokumentu ispišu predloge za unapređenje nekog procesa. Mlađi kolega, umesto da sedi za računarom, zavaljen u stolicu kuckao je na svom telefonu. Ne, nije „visio na netu“, već je na telefonu iskucao esej od dve strane. Konstruktivan i smislen. Ostao sam u čudu. Sve u svemu, to su generacije koje su odrasle s telefonom u ruci i sasvim je okej da ga koriste uvek i za sve. Čak i za pisanje analiza. 

Činjenica je da imamo mnogo stvari koje nas čine različitim. Ono što je važno da prepoznamo u mladim kolegama jesu stvari koje nas čine sličnim ili istim. Jedna od njih je briga o životnoj sredini. To je tema koja je nama veoma bitna, a kojoj i oni pristupaju sa mnogo strasti. Takođe, vidna je želja da do rezultata stignu ekspresno, što je sjajno s obzirom na to da su optimizacija i efikasnost postali ciljevi svake organizacije danas. I stalo im je. Naročito ako se pronađu na poziciji na kojoj su od početka sebe videli i koja  im je važna. Onda baš „grizu“, kao što smo i „mi“ na početku naših karijera.

Jasno mi je da je apsurdno očekivati da se mlađe generacije prilagode nama. Bitno je da se približimo jedni drugima, da se upoznamo i da prihvatimo da smo isti na različite načine i da jedni od drugih možemo mnogo da naučimo. Ta razlika nije nešto što nas udaljava, naprotiv –  spaja nas i donosi benefite za obe strane.

Upravo zbog toga, način na koji zapošljavamo u ProCreditu nije tipičan. Kod nas uglavnom dolaze mladi, tek svršene fakultetlije, bez prethodnog radnog iskustva. Zapošljavamo ljude, a ne profesije. U našem trening centru na Avali, u okviru internacionalnog Onboarding programa, trudimo se da razumemo svakog od njih pojedinačno, da ocenimo njihov potencijal i kapacitete, da ih usmeravamo ka poziciji koja bi im najviše odgovarala. Istovremeno, oni imaju priliku da se upoznaju s nama –  ko smo mi kao poslodavac, kao kolege, kao ljudi. Cilj je i da vidimo da li se, i na koji način, „poklapamo“. Jer, kako to volim da kažem – ukoliko se poklapamo po sistemu vrednosti, to će biti brak. A ako hoćemo „samo posao“, u pitanju je veza koja neće dugo trajati, pa je samim tim upitan i napor koji u nju ulažemo. To je upravo ono što je (i) u „moje vreme“ bilo aksiom.  To je ono što će zauvek i ostati.