Rio Tinto za Novu ekonomiju: Daćemo finansijske garancije za bezbednost rudnika

Debata o rudniku litijuma u Srbiji, koja se u poslednja dva meseca žestoko zahuktala, iznedrila je dve glavne teme: ekonomsku isplativost projekta i garancije koje je Rio tinto spreman da ponudi da će svi ekološki standardi biti ispunjeni i priroda očuvana.

Pre nekoliko dana, na prvo pitanje je odgovor ponudila ekonomska analiza koju su zajednički objavili biznismen Zoran Drakulić i profesori Boško Mijatović, Danica Popović i Dejan Šoškić, a prema čijim zaključcima će ekonomske koristi za Srbiju biti minimalne. Drugo pitanje, međutim, ostaje bez ikakvog odgovora.

Ono što je zaista problem za građane Srbije, koji odavno nemaju poverenja u svoje institucije, jeste upravo to da li bilo ko može da im garantuje da će eksploatacija litijuma stvarno biti u najmanjoj mogućoj meri štetna po okolinu. Verovatno da je ovo pitanje i onima koji su najveći protivnici, ali i pristalice ovog projekta prošlo kroz glavu. Rudarstvo je samo po sebi jedna od najgorih industrija kada je životna okolina u pitanju, a ni reputacija Rio Tinta ne pomaže. U Nacrtu zaštite životne okoline koju je ova kompanija platila, i stoji da su rizici po okolinu od budućeg rudnika prisutni, te je pitanje visine bankarske garancije koju će Rio Tinto ponuditi državi kao osiguranje za slučaj ekološkog akcidenta, možda i jedan od najpouzdanijih pokazatelja koliko je ova kompanija spremna da plati i koliko u slučaju zagađenja, odnosno koliko sama veruje u bezbednost sopstvenog projekta.

„Važeći zakoni propisuju obavezu investitora na osiguranje u slučaju odgovornosti za potencijalnu štetu učinjenu trećim licima, kao i obavezu investitora da uz zahtev za izvođenje rudarskih radova podnese menicu, bankarsku garanciju ili korporativnu garanciju za sanaciju i rekultivaciju eventualno degradiranog zemljišta usled eksploatacije. Kao i uvek, kompanija Rio Sava Exploration (Rio Tinto) će svakako ispoštovati ove zakonske obaveze, u slučaju da bude u mogućnosti da nastavi sa realizacijom projekta Jadar“, navode u ovoj kompaniji za Novu ekonomiju, istovremeno odbijajući da nam kažu koliki će biti visina te garancije ili osiguranja.

Prema rečima Radeta Jelenkovića profesora sa Katedre za ekonomsku geologiju Rudarskog fakulteta u Beogradu, iskopavanje litijuma nije ništa rizičnije od vađenja drugih ruda u Srbiji.

„Ne vidim da će eksploatacija uticati negativno na životnu okolinu više nego neke druge metalično-mirneralne sirovine, jer mi imamo i ležišta i olova i cinka ii bakra i sve se to ekspolatiše. Svuda može da dođe do nekih akcidenata, ali ne znači da će to obavezno da se desi. Ne bih ja to nazvao visokorizičnim projektom. Možda je samo iz političkih razloga rizik veći“, kaže Jelenković u razgovoru za Novu Ekonomiju.

Dodatne garancije

Iz kompanije Rio Sava uveravaju da dodatnu garanciju za ekološku sigurnost projekta predstavlja činjenica da u Evropskoj uniji neće moći da prodaju nijedan materijal iz Srbije (bilo u obliku litijum-karbonaat ugrađenom u baterije) iz Srbije, ukoliko ne ispune uslove za takozvani baterijski pasoš, koji će EU primenjivati počevši od 2027. godine. U pitanju je regulativa po kojoj će kompanije koje žele da prodaju baterije u EU, morati da sprovedu detaljno ispitivanje čitavog lanca njihove nabavke i proizvodnje kako bi se predupredili ekološki rizici. Svi tako dobijeni podaci moraće da budu učinjeni javno dostupnim.

„To je svakako veoma jaka garancija jer bismo u suprotnom uložili milijarde dolara u realizaciju projekta, a ne bismo mogli da ostvarimo nikakav prihod ukoliko ne ispunimo standarde zaštite životne sredine EU“, kažu iz Rio tinta.

S druge strane, postoji opravdana bojazan da bi zbog velikog broja kineskih kompanija koje su takođe vezane za ovaj projekat, moglo da se dogodi da umesto u EU litijum završi na drugim tržištima, za koja baterijski pasoš nije potreban.

Rio Tinto je pokušao da sanira situaciju kriznim PR-om, jer su stvari došle dotle da pojedini analitičari misle da je pitanje Rio tinta u Srbiji nešto što može da ugrozi i poziciju vladajuće stranke.

Garancije EU

Iako bi Srbija želela da dobije garancije Evropske unije da će Rio tinto poštovati sva ekološka pravila u svom rudniku u Srbiji, to nije moguće. To je prilikom posete našoj zemlji nedavno potvrdio i nemački kancelar Olaf Šolc, jasno rekavši da je nadležnost lokalnih institucija da obezbede poštovanje zakona. A upravo je sposobnost, pa i sama spremnost tih institucija da se time bave ono u šta građani najmanje veruju, što su pokazale i serije protesta širom Srbije protiv rudnika litijuma.

EU ima i dodatni razlog zašto ne može da garantuje za rudarski projekat na teritoriji zemlje koja je kandidat za članstvo u ovoj organizaciji. Kako navode u jednoj od najuticajnijih nevladinih organizacija koje se bave zelenim temama u saobraćaju „Transport & Environment“ (T&E), u EU je rudarstvo „decenijama u padu, važeći propisi su zastareli i, u nekim oblastima, manje strogi nego u državama kao što su Brazil ili Kina“.

Prema T&E, ključni pravni akt EU u oblasti rudarstva, Direktiva o ekstraktivnom otpadu, takav je da mnoge ključne odredbe nisu razjašnjene i ostavljene su kao diskreciono pravo država.

Kao primer se navodi da je nejasno ko je odgovoran u slučaju nesreća ili štete i koliko treba da bude snažno ili redovno planiranje prevencije i praćenja.

S obzirom da prema ovim nalazima EU ne može da garantuje do kraja odgovorno rudarstvo ni na sopstvenoj teritoriji, iz T&E pozivaju novu Evropsku komisiju da pretvori Direktivu EU o otpadu iz ekstrakcije u novu evropsku uredbu o ekstraktivnom otpadu, što bi trebalo da omogući jaču zaštitu.

Ali kada bi to moglo da se desi, kako kažu, za sada nije jasno.