Sa decom treba razgovarati o seksualnosti

Seksualni nasilnici nisu uvek psihopate ili zavisnici od alkohola i droge, to mogu biti i naše komšije, prijatelji, osobe za koje nešto tako nikada ne bismo pretpostavili.

Neki od njih verovatno su bili i deo grupe na društvenoj mreži Telegram koja je okupila više desetina hiljada muškaraca na Balkanu i to samo da bi delili, gledali i komentarisali fotografije devojaka i slali njihova imena, adrese iili brojeve telefona.

Najveća je odgovornost na onima koji imaju i najviše moći u društvu, ali roditelji svoju decu mogu da pripreme na spoljni uticaj i da sa njima razgovaraju o opasnostima, objašnjava za Novu ekonomiju psihološkinja iz Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović.

Šta je to toliko trulo u društvu da postoji više od 30.000 muškaraca koji dele slike i privatne podatke devojaka i žena?

Ja nažalost mislim da to nije nastalo ni slučajno, niti preko noći. Čini mi se da najmanje poslednjih 30 godina imamo jedno ozbiljno degradiranje vrednosti, pre svega onih koje se odnose na odgovornost i poštovanje drugih. Imamo i jednu devastaciju ekonomije, društvenih i političkih odnosa, devastaciju obrazovanja, kulture, medijske kulture, institucija, stručnjaka. Dakle, ništa nije kao što mislimo da bi trebalo da bude i, na kraju, iza svega toga naravno dolazi porodica i pojedinac. Ne mogu porodica i pojedinac da ostanu izolovani i izvan onoga što se društvu dugo vremena dešava. Meni se čini da je jedan od rezultata slučaj ove platforme sa tim masovnim muškim učešćem u onome što zovemo osvetnička pornografija.

Ipak se čini da smo svi zbunjeni i da se pitamo odakle svi ti ljudi, ko su oni? Možemo li da zamislimo da je u grupi i naš komšija koji je „pristojan“ ili otac ćerkine drugarice?

Često imamo ideju i pretpostavljamo da su to psihopate ili poremećene osobe, poremećeni muškarci i zavisnici od alkohola, droge… Nažalost, to nije tačno. Dakle, kao što ste vi mene pitali, mi lako možemo da zamislimo da se tu nalaze ljudi koje mi poznajemo, a za koje ne bismo pretpostavili, po njihovim spoljnim ponašanjima i relacijama sa drugim ljudima ili recimo profesionalnoj uspešnosti ili po nivou obrazovanja, da su oni na tim platformama. Tu ima i naših komšija, nekoga ko bi delovao kao pristojni muškarac ili ovo što ste rekli, očeva ćerkinih drugarica ili naših partnera.

Kako onda roditelji mogu da utiču na svoju decu? Ako smo svi deo sistema koji je loš i ako će deca, koliko god da je porodica dobra, jednog momenta postati deo društva koje izgleda ovako kako ste ga opisali?

Ja uvek mislim da kada hoćete da menjate nešto što je problem strukturne prirode, morate da idete odozgo, od onih koji imaju najviše moći i najviše odgovornosti da unesu promenu i u tom smislu ja bih se uvek fokusirala na političko-društveni mehanizam. Naravno, to nikako ne oslobađa odgovornosti ni pojedince, ni institucije pojedinačno, pa ni porodice. Uvek je problem to što roditelji mogu da misle da su deca previše mala da bi ih informisali, da bi oni sa njima razgovarali o nekim pravilima i pojavama i da zapravo ne pripreme decu na ono što je uticaj spolja, uticaj vršnjaka pre svega. Roditelji koji imaju decu koja su pošla u školu mogu u ovoj situaciji da pričaju sa decom šta su ona čula. Mogu da, prilagođeno uzrastu, pitaju šta oni o tome misle, šta bi uradili… Na primer, pričate sa devojčicom od 10 godina. Imate punoletne muškarce-predatore koji će zavoditi devojčice od 10-13 godina. 

U slučaju roditelja tih muškaraca, šta je njima trebalo reći kada su imali 10 godina?

To jedna priča o tome kako mi vaspitavamo dečake i kako vaspitavamo devojčice. Trebalo bi svu decu, i žensku i mušku, da učimo odgovornosti u odnosu na sebe – dakle, odgovoran si za ono što radiš, moraš da veruješ u sebe, ja te podržavam i biću uz tebe i ako ti se desi nešto neprijatno, ali i odgovornosti u odnosu na druge, to je veoma važno – ne možeš da uradiš nekom nešto što će da ga povredi.

Posebno kada su u pitanju ti žensko-muški odnosi, seksualni odnosi, emotivni odnosi između dečaka i devojčice. Mi ne razgovaramo uopšte sa decom o seksualnosti, ne pretpostavljamo da se seksualnost kao jedan od aspekata razvoja uopšte dešava, da ima svoj razvojni tok. Da i mala deca takođe imaju seksualni razvoj. Nismo spremni ni kao roditelji, ali često ni kao nastavnici, čak ni nastavnici biologije, da sa decom razgovaramo ni o biološkim aspektima seksualnog razvoja.

Ceo intervju možete pročitati u najnovijem izdanju Nove ekonomije.