Srbija četvrti proizvođač šljive u svetu, a 70% tog voća završi u rakiji

Rakiju, najviše šljivovicu, solidno proizvodimo i obilno pijemo, ali je, kako pokazuje statistika, izvozimo više nego simbolično. Razlog su objektivni problemi, ali i zablude domaćih proizvođača koji traže cenu za domaću rakiju i tri puta veću od američkog viskija.

Sa oko 500.000 tona proizvedene šljive, Srbija je četvrti proizvođač tog voća u svetu. Podaci Privredne komore Srbije pokazuju da čak 70 odsto šljive završi u rakiji, a onda od tih od 25 do 30 miliona litara u inostranstvo izvezemo tek do 10 odsto.

„Tih izvezenih 2,5 miliona litara godišnje za 400 registrovanih proizvođača jakih alkoholnih pića u Srbiji donese prihod do 15 miliona dolara, a trećina tog prihoda stiže iz Crne Gore. Ograničavajući faktor da izvoz rakije bude veći, pre svega, jeste potražnja za njom, ali nedostaje i kvalitetan marketing domaće rakije. I, naravno, ono što bi trebalo da bude osnovno pravilo da bi se postigao kvalitet koji traže zemlje Zapada, a to je da se rakija pravi od najkvalitetnijeg voća, a ne po starinskom načinu, kada je u rakiju odlazilo voće koje se ne jede sveže“, priča za „Blic“ Dimitrije Ivanović, sektetar PKS za poljoprivredu.

Iako registrovani proizvođači jakih alkoholnih pića u Srbiji ispunjavaju zakonske uslove koji su veoma slični propisima u EU, čak i kada domaća rakija uspe da stigne do Berlina ili Pariza, tamošnji konzumenti prvo uoče da je skuplja od viskija, votke ili ruma, što je i najveći problem izvoza.

„Cena je jako ograničavajući faktor izlaska na ino-tržišta, jer je praktično nemoguće biti cenovno konkurentan sa pićima druge vrste. Naime, cena inputa u proizvodnji domaćih destilata sedam puta je veća od proizvodnih inputa viskija, ili čak 15 puta veća nego cena koštanja votke. To i te kako utiče na cenu našeg prozvoda na rafu neke prodavnice u inostranstvu, pa bi šljivovica, na primer, bila tri do pet puta skuplja od poznate globalne marke američkog viskija“, objašnjava Miloš Škorić, direktor prodaje i marketinga rakije „gorda”.

Da bi se stvorila globalna tražnja za našom rakijom, kako kaže, neophodna je direktna podsticajna pomoć države proizvođačima. Potom edukacija i razbijanje zablude da je najbolje ono što iz lampeka ode u drveno bure i u njemu odleži par godina i dobije boju, a zapravo takvu rakiju, koja je tako primila makar 0,01 odsto druge organske primese niko na Zapadu neće da kupi, pogotovo po jakoj ceni.

„To je, zapravo, naša najveća zabluda. Svi mi imamo nekog sa sela koji ima neku „dobru rakiju” koja se, naravno neprijavljena, prodaje najčešće za 500 do 800 dinara po litru, i kako onda ja kao proizvođač, kome samo dažbine prema državi iznose toliko, mogu da prodam bocu za 2.000 dinara? Takva tradicionalna proizvodnja ubija mogućnost da se postigne konkurentna cena i na domaćem tržištu“, kaže Škorić.

Dijaspora traži piće na čašicu

Ilustrativan pokazatelj toga ko ipak srpsku regularnu rakiju pije u inostranstvu jeste to što se ona najviše prodaje u SAD, Kanadi, Australiji i Austriji – gde živi jugoslovenska dijaspora.

„Da bi se tražnja za srpskom rakijom proširila na ostale nacije, a time da se uveća tražnja i prodaja, opet je neophodan dugogodišnji nacionalni plan koji bi uključivao ozbiljan marketing i aktivnosti u vidu globalne promocije“, zaključuje Škorić.