Srbija godišnje daje više desetina miliona dolara za uvoz mesa, povrća i žitarica

Na zelenim pijacama i u prodavnicama širom Srbije nudi se povrće i voće iz svih krajeva planete.

Uz zeleniš, koji možemo i sami da proizvodimo, u svetu nabavljamo i meso, mleko, žitarice za koje godišnje dajemo više desetina miliona dolara. U inostranstvu smo lane, između ostalog, nabavili i svinjsko meso za 46,6 miliona dolara, dok je za mleko i pavlaku izdvojeno 6,6, a punomasne sireve 8,3 miliona dolara.

Samo smo pasulj protekle godine platili 12 miliona dolara, krompir devet, na paradajz je potrošeno 16, a na krastavce čak 3,5 miliona dolara., prenose Večernje novosti. 

Da li moramo da dajemo devize i za osnovno povrće, grašak, tikvice, paprike, paradajz, beli luk, pasulj…? 

U Privrednoj komori Srbije naglašavaju da se zeleniš uvozi u delu godine kada ga nema na tržištu. Trgovci prehrambenim proizvodima slobodni su da na domaćem tržištu plasiraju robu u skladu sa svojom poslovnom politikom. 

„Naši proizvodi koštaju više od uvoznih, jer im je u samom startu skuplja proizvodnja, pošto se poljoprivredom bave mahom mali proizvođači koji ne mogu da budu konkurentni“, kaže Milada Lukešević, savetnik Udruženja za biljnu proizvodnju pri PKS.

Cene uvoznih proizvoda su, između ostalog, konkurentne jer inostrane dobavljače država regresira. 

Pasulj se u Srbiji gaji na 17.737 hektara, dodaje Lukeševićeva, prosečna godišnja proizvodnja u poslednjih pet godina kreće se oko 30.000 tona. Poslednji podaci o nekoj većoj proizvodnji govore da smo ranije proizvodili više od 70.000 tona. 

Činjenica da sve više novca izdvajamo za uvoz hrane, potvrđuje da nastavljamo lošu praksu da povećano uvozimo i one namirnice koje možemo da proizvodimo po konkurentnim cenama. 

„Ne treba da dajemo devize za ove, ali ni za mnoge druge poljoprivredne proizvode, jer imamo resurse da ih proizvedemo za naše potreba i izvoz, ali pod uslovom da budemo konkurentni cenom,“ kaže Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača Srbije i dodaje da je pitanje kako su maloprodajne cene domaće proizvodnje nekonkurentne uvoznoj robi, koja je još opterećena i carinama, uvoznim dažbinama i prevozom. Našu zavisnost od uvoza izazvali smo sami i povećavamo je, ona nije nametnuta spolja. Uslovljena je težnjom da se trenutno stvori što veći profit, ne vodeći računa o tome šta će biti sutra. 

To što naše trgovinske firme, dodaje Bogosavljević, naručuju iz inostranstva čak i luk, šargarepu, zelenu salatu, pasulj, proizvode koje možemo da proizvodimo i za izvoz, nije problem samo trgovaca. Oni, nesporno je, imaju deo odgovornosti, ali ona je daleko veća na drugim adresama. 

„Kako je moguće da nam je jeftinije da pasulj uvozimo iz Kirgistana, krompir iz Holandije, a beli luk iz Kine, nego da ga ovde proizvodimo. Ništa nije domaće, kao da nemamo plodno zemljište.“, pita se Anđelka N. iz Beograda.