Srpska vuna se izvozi u Kinu i Indiju

Ovca uvek nekako „plati“ gajenje – mesom, mlekom ili vunom, može se često čuti od starih i iskusnih ovčara. Retko kad se desi da se u isto vreme isplate dva „dobra“. 

Sada je, kako objašnjavaju, na ceni jagnjeće meso, donekle se traže mleko i sir, a ni vuna se više ne baca niti se spaljuje, kako je to pre nekoliko godina bio slučaj.

U Srbiji se, prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, gaji oko 1,7 miliona ovaca. Najveći broj, više od milion, gaji se u centralnoj i istočnoj Srbiji, ali, s druge strane, najveće i najorganizovanije farme nalaze se u Vojvodni.

Po ovci se, objašnjavaju stručnjaci, u zavisnosti od rase, dobija od tri do četiri kilograma vune. Inače, vuna je, od raspada nekadašnje države i propasti velikih proizvođača štofova, po kojima je Srbija bila svetski poznata, bacana i spaljivana. 

Odnedavno, pojavili su se otkupljivači koji vunu najčešće izvoze, pa tako ona stigne i do Kine i Indije.

„Dobro je što vunu više ne moram da bacam. U kontaktu sam s nakupcima iz Odžaka, Sremske Mitrovice i Subotice, s kojima vunu menjam za kocke kamene soli za ovce u odnosu kilogram vune za dve kilograma soli, a bude i para, taman da platim usluge stručnjaka koji mi za dan ošišaju celo stado. Po ovci ne dobijam manje od četiri kilograma vune čija je vrednosti oko 300 dinara, i time, praktično, isplatim šišanje i nisam na gubitku. Pravi prihod, naravno, imam od prodaje priplodnih grla ovaca“, – kaže Milorad Čuletić, ovčar iz Hrtkovaca, koji gaji ovce rase il de frans.

Ovčara koji razmišljaju kao Čuletić sve je više, objašnjava Vladimir Kankaraš iz Udruženja odgajivača ovaca i koza „Bikara“ iz Vrbasa, pa je i ovo udruženje počelo da otkupljuje vunu.

„Vunu smo, lane, po kilogramu, u zavisnosti od rase ovce, plaćali od 30 do 40 dinara za pramenku i cigaju, pa i do jednog evra za merino. Sezona šišanja nam predstoji u proleće, a do tada će, siguran sam, biti određena i ovogodišnja cena vune“, kaže Kankaraš i dodaje:

„Interesantno je da se vuna plasira u Evropi, najčešće u Italiji, ali koliko mi je poznato, vuna iz Srbije stiže i do Indije i Kine. Cena, zasada, pokriva troškove šišanja ovaca, a najveći prihod i dalje se ostvaruje prodajom jaganjaca. Planiramo, kao udruženje, da nabavimo mašine za preradu vune, kako bismo i na taj način pomogli ovčarima, a takođe se nosimo idejom da započnemo organizovani otkup mleka, jer i za tim ovčijim proizvodom vlada velika potražnja“.

Ovce se u centralnoj Srbiji, kako objašnjava Kankaraš, i dalje najčešće šišaju ručno, pa je za taj posao po ovci potrebno oko pola časa.